Иван Миладиновић: Проблем егоманијаштва

Не будимо крдо него породица, заједница, народ Божији, Црква, која даје Христиће, Богиће, боголике људе који све мењају и преображавају

Постоји много радова, текстова и књига на ову тему, толико тога је изреченог да се чини да је понекад сувишно причати о овоме, али ипак је потребно да би се дошло до излечења – исцељења, да се дијагноза поново поставља, или да се барем говори о њој, не би ли свест о промени и о „бољем“ допрла до оних који „ову будућност“ могу променити.

У навечерје старокалендарске 2020. године, игром случаја, посетио сам Храм Светог Саве и био у његовој крипти. Оно што сам видео, то благољепије, ту красоту, породило је у мени једну лепу мисао: „Ми коначно устајемо и то је неповратан процес!“ Устајемо, али то је процес који траје и који ће трајати, а дотле морамо много радити на себи, постављати дијагнозу, препознавати „болест“ и на крају лечити, да би ово зацељивање, овај процес био плодотворaн.

Одушевљење виђеним је већ сутрадан спласло, суочавајући се са свакодневицом, реалношћу која нас окружује. Мученик наш Арчибалд Рајс[1] је својевремено указивао на наше слабости, али ми нисмо схватали озбиљност онога што су нам говорили људи који су нас волели Христовом љубављу, нисмо обраћали пажњу да бисмо могли да извучемо поуку и да спречимо и лечимо. Али како смо и могли, кад је дијагноза предубока! Ако негде може да се студира „егоманијаштво“ и проучавају аспекти егоизма у свим његовим нијансама, онда су то Србија и српски народ.[2]

Да видимо, дакле, шта је егоизам?

Егоизам је љубав према себи и не може се чак ни назвати љубављу јер љубав према себи и није љубав.[3] Љубав је окренутост ка другом, ближњем и гради се у заједници, колективу, породици. Наш Бог, Света Тројица[4], јесте заједница три особе, личности, јесте колектив и породица, где су све три личности Свете Тројице окренуте једне ка другој и ка нама, где живе, вечно постоје, једни за друге и за нас; можемо слободно рећи, Бог више мисли на нас него на себе јер љубав јесте окренутост ка другом, као што каже наша предивна Богооткривена православна теологија. Прави пример свежртвене Божје љубави дао нам је сам Син и Логос Божји, Господ Исус Христос, који је унизио себе до смрти, страдао на најгори и најмучнији начин не штедећи себе, да би спасао своја створења и победио смрт, тог највећег непријатеља творевине, дарујући нам вечни живот, вечност и васкрсење. Хришћанство даје одговоре на сва питања – онтолошка, социјална, антрополошка, есхатолошка – која вековима муче човека.

Љубав се, дакле, остварује у заједници, а за њу су способни само они који имају Бога у себи, који имају љубави и који су решени да постоје на начин постојања Свете Тројице, нашег Бога. Можемо слободно рећи да многи људи данас живе у привидно у заједницама, односно да живе у антизаједницама. Да бисмо разумели ову мисао, морамо разумети сам појам личности.

Личност се остварује у заједници љубави, у колективу, породици и то је оно што нас чини иконама Божјим јер Бог је колектив, заједница-породица и само тада смо личности, кад се остварујемо на начин остваривања нашег Бога, Свете Тројице, у заједници љубави, колективу-породици. Бог наш је породица на првом месту, заједница и јесте Личност у правом смислу те речи, што нас доводи до претходног закључка.

Дакле, видимо да за заједницу љубави, у правом смислу те речи, нису способни егоманијаци, егоисти него људи који желе да се остварују на начин постојања Творца, односно заједница егоиста не може се ни назвати заједницом јер „заједница“ заправо значи породица. Таква заједница, антизаједница егоиста, може се назвати једино скупином, скупом, марвом, крдом, али не и „заједницом“, породицом јер је за заједништво у правом смислу те речи[5] потребна љубав, а за љубав је потребан Христос, потребан је Бог. Егоиста није способан за заједницу јер он мисли само на себе, користи друге за себе, живи у заједници због себе и све што ради и чини изгледа као испољавање егоцентризма. Заједница егоиста, дакле, и није заједница[6], она се може тако назвати, али суштински то није, као што већ рекосмо, она је антизаједница, скупина, антипородице, марва, крдо егоиста, који су нашли неки заједнички, себични интерес.

Да ли и данашње поколење код нас можемо назвати „биковима“, где већина појединаца граби за себе, где је сваки појединац индиферентан према другом и не постоји осећај за породицу, заједницу, школу, државу, ближњег, колектив, где су разни духоразарајући ријалити програми екстремно популарни, где се поштенима смеје, а преварантима и лакрдијашима кличе, где постоји једна кримогена разарајућа музичка култура, где „шкрипи“ у свим областима друштва, где се чак и породице заснивају из себичних, сујетних, погрешних разлога?! Таква заједница у којима не царује љубав, у којима не царује Христос и где нема правих вредности и у којима царује егоманијаштво јесте, нажалост, крдо, колико год то грубо звучало, а крда дају бикове, а не здраве личности-особе, људе, а бикови у разарајућем егоманијакалном стампеду руше све пред собом, као што и сведочимо и видимо у последњим деценијама!

Градимо боголике личности, будимо личности и остварујмо се као личности! Остварујмо се у љубави!  Дарујмо овом свету здраве, оличношћене појединце, а не бикове и крда! Из здравих породица, заједница, иду здраве, христолике личности, а из крда долазе бикови, који не маре ни за шта и који гледају само себе и све раде због себе и на крају све разруше и упропасте.

Стварајмо једну здраву Србију, породицу-заједницу, радимо на здравој атмосфери јер уистину смо сви једна велика породица! Не будимо крдо него породица, заједница, народ Божији, Црква, која даје Христиће, Богиће, боголике људе који све мењају и преображавају, који све осољавају љубављу и који том сољу мењају универзум!

[1] Арчибалд Рајс, Чујте Срби.

[2] Једна од највећих мана Словена, иако је она присутна код свих народа мање-више, јесте појачан егоцентризам, индивидуализам, који порађа завист и сујету („Летопис минулих лета“, монах Нестор, 12. век). У овом тексту не бавимо се врлинама и талентима које овај народ има, а има их, јер је веома дарован од Бога него покушавамо да сумирамо, резимирамо, одгонетнемо, лоцирамо шта је оно што нас кочи и како победити проблем.

[3] „Љубав може бити само субјекат према субјекту. Љубав никада не претвара никога у објекат. Дакле, лице може љубити само лице, личност, и не може га претворити у објекат. Права љубав је лични позив и одзив, и увек очекује лични одзив, а она може бити само према лицу, а то је већ заједница“, владика Атанасије Јевтић Живо предање у Цркви, стр. 89.

[4] Хришћанска теологија је најбоље дефинисала појам личности. Свети оци Кападокијски у IV веку, Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски: личност се изграђује у заједници љубави, конкретно у литургијској заједници, јер се и Бог наш, Света Тројица, изграђује и остварује у заједници три личности, Оца, Сина и Духа Светога. Видети Од маске до личности, митрополит Jован Зизјулас и Живо предање у Цркви, владика Атанасије Јевтић.

[5] Лат. collectivus, збирни, заједнички, општи. Наша словенска, српскa реч лепо објашњава: заједница, бити једно, заједно, једно биће. Наш језик је пребогат предивним теолошким терминима; бити једно биће, односно остваривати се и постојати на начин самога Бога, у заједници.

[6] Егоизам се превазилази у заједници љубави, у породици, овде говоримо о случају који је нажалост масовна појава данас, једне пројаве егоцентризма и погрешног схватања породичности и заједничарења, једне пројаве себељубља где појединац користи све око себе, па и своју породицу за пројаву свог егоманијаштва, а у таквим случајевима страда обично породица, и на крају се то манифестује на ширем пољу, у заједници. Ако особе које живе у заједницама, породицама, не успеју да се остваре у љубави, ако то претворе у егоманијакални пир, онда постоји и вероватноћа да ће и потомство васпитавано у том духу бити такво. Отуда кажемо да егоманијаци суштински разбијају заједницу, праве од заједнице крда и дају бикове.