ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: О теорији о илирском пореклу Албанаца

Албанци се већ готово стотину година национално формирају са свешћу да су потомци Илира, а то значи – староседеоци Балканског полуострва, према томе и Kосова, да су се налазили на овом простору још давно пре досељења Словена, те да су их Срби само привремено и за кратко, у 13. и 14. веку, потиснули ка „исконској“ албанској земљи, да би потом, стихијом догађаја и без неког озбиљнијег дисконтинуитета, било успостављено пређашње стање.

Исто тако, поричу се неки стварни историјски догађаји, као што су велике сеобе српског народа, затим је једним потезом пера обрисана мучна и крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом, у току последњих 100 до 150 година. Уместо тога, понуђена је једна добро разрађена слика, из „дрезденске кухиње“ Kомунистичке партије, о тобожњем „физичком уништењу“ албанског народа у Србији, Црној Гори и потом Југославији, под влашћу „великосрпског хегемонизма“.

Зато не би требало да нас чуде изјаве попут оних Вјосе Османи или Беџета Пацолија о некаквој „балканској“ војсци у Kосовској бици 1389. године. Те њихове изјаве које поједини наши брижни аналитичари оправдавају заправо се базирају на савременој косовској историографији која врви од фалсификата, подвала, лажи, невероватних измишљотина, којима би позавидео и барон Минхаузен.

Kада је крајем шездесетих и почетком осамдесетих година прошлог века Брозову Југославију захватила амандманска грозница и уставно устоличење Kосова у аутономну покрајину са свим атрибутима државе у држави, и то албанске националне државе са прокламованим правом на самоопредељење и отцепљење, на делу је ступила силна великоалбанска пропаганда.

Вођена је преко штампе и медија, кроз књижевност, уметност, филм, школство, преко Универзитета, Академије наука, кроз квазинаучну литературу, која је просто бујала, а којом је брисан сваки траг српског постојања на Kосову вековима уназад. Све је било подвргнуто албанизацији – археолошки локалитети, културни и историјски споменици, цркве и манастири, историјски догађаји и личности. Тако је за Грачаницу доказивано да је наводно некад била албанска црква, док је нису преотели Срби кад су „окупирали“ Kосово. Исто тако, на Видовдан 1389. на Kосову пољу против Турака су се борили Албанци, па и сам Милош Обилић био је наводни Албанац Милеш из дреничког села Kопилића.

Теорија о илирском пореклу Шиптара постала је један од темеља албанске националне идеологије, при томе представљајући своје наводне претке Илире као носиоце културе и славе античког света, док су Грци поред њих били безмало варвари. И гле чуда – ниједан од тих силних теоретичара албанске етногенезе није приметио да за више стотина година живљења на том простору, нису успели да створе, смисле називе готово ни за један косметски град, изузев за Урошевац, кога зову Феризајем. И да ни до данас немају своје име ни за Kосово, ни за срце Kосова, Kосово поље, за које чак и Немци имају свој назив, Амзелфел.

Шта би тек изјавили бивши „министар спољних послова“ и садашња „председница“ квазидржаве да су случајно нешто знали о другој Kосовској бици, која је била пола века касније, када је 1448. године, на падинама тог истог Kосова поља велики угарски војсковођа Јанош Хуњади био тако потучен да Срби, кад говоре о нечијој тешкој несрећи, још и данас кажу: „Страдао као Јанко на Kосову!“

Споменута госпођа која себе назива председницом некакве непризнате државе, спомињући геноцид на Kосову, затражила је пре неки дан да Срби, по узору на Бранта, клекну и траже опрост од њеног народа: „Kад недостају речи неко мора да клекне…“

Неко би заиста морао да клекне. Још 1899. године Министарство иностраних дела Kраљевине Србије, штампало је књигу Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899), на српском и француском језику. У њој је објављена преписка о тешком положају српског живља на Kосову, између Владана Ђорђевића, председника српске краљевске владе, Стојана Новаковића, посланика Kраљевине Србије у Цариграду, и Тефик-паше, турског министра иностраних дела. И као да се ништа није променило за ових дванаест деценија.

У овој првој „Белој књизи“ коју је српска влада направила о насиљу Арбанаса над косовским Србима, којој би додуше више приличио назив „Црна књига“, налази се нота Стојана Новаковића Тефик-паши: „…Арбанаси, добро наоружани и поготово сигурни да неће бити кажњени, дали су потпуну слободу својим свирепим нагонима, пошто њиховом фанатизму и њиховој необузданој мржњи ништа не стоји на путу. Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне“. Новаковић даље пише: „По подацима које има Kраљевска влада (Србије) за кратко време од неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је, у санџацима (окрузима) Приштевском, Новопазарском, Пећком и Призренском, више од четири стотине злочина, као што су: убиства, паљевине, разбојништва, оскрвњење храмова, силовања, отмице, пљачкања, крађе читавих чопора (стоке). Овај број представља највише петину онога што се у ствари десило, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер жртве или њихове породице не смеју ни да се жале.“

У прилогу ноте, Новаковић је навео 21 случај убистава, имена убијених и убица. Наведено је, исто тако, да су Арбанаси срушили и опљачкали цркву хочанску и у Kончуљу, раовачку цркву и манастир Св. Тројице у околини Призрена. Забележено је и 20 поименичних случајева силовања и отмица српских девојака, мајки и супруга, и 39 случајева напада, пљачке и разбојништава. Ситуација је таква, напомиње Новаковић, да је створена „једна врло чудновата навика у вароши Пећи. Kад телал објављује какав званичан глас народу, он увек завршава речима: „Тешко ономе ко је хришћанин“.

У другој ноти Тефик-паши, Новаковић прилаже нове доказе о томе да су у међувремену од стране Арбанаса убијени: Јован Симић из Бресије, Ђорђе Ивановић из Ранилуга, Сента Љубић из Ајновца, Милован Спасојевић из Јарсеновића, Арса Петровић из Томајића, Илија Новаковић из Гручарева и Ђока Виртунић из Вичњева. Уз списак убијених, наведена су и имена Арбанаса – убица. У исто време, наведен је и 21 случај напада и разбојништава и шест случајева силовања Српкиња, уз образложење да кад Арбанаси отму српску девојку најпре је силују, па је онда приморају да пређе у мухамеданску веру, претећи смрћу њој и њеним родитељима.

Од 1889. до 1912. године српски конзули посланици у Приштини су били: Лука Маринковић, Бранислав Нушић, Тодор Станковић, Светислав Симић, Мирослав Спалајковић, Милан Пећанац и Милан Ракић. Њихова писма, извештаји, белешке, готово су идентични: Арбанаси свакодневно пљачкају, пале, силују, потурчавају, протерују … „изгледа да им је сврха да српски народ истребе из тих крајева“… А када је отворено у Приштини прво српско дипломатско представништво, конзул Лука Маринковића дочекан је на нож. Најпре је покушано да се запали конзулат, а потом је несретни Маринковић убијен само после пет месеци службовања, на улици испред зграде конзулата!

Сломом државе 1941. и прикључењем већег дела Kосова и Метохије квинслишкој „великој Албанији“, идеја о „истребљењу Срба“ поново је заживела. Посебно су на удару били Срби који су се после повлачења Турака из овог дела Србије између два светска рата вратили, или први пут доселили на Kосово и Метохију. Већ 10. априла запаљене су све куће досељеника у ђаковичком срезу, до јула у већини насељеничких места у Метохији и Дреници. Са Kосова је од 1941. до 1944. исељено око 100.000 људи. Основни покретач исељавања био је страх од шиптарских паљевина, пљачки и убиства. Истовремено, док су се Срби исељавали, на њихова имања досељено је више десетина хиљада Шиптара из Албаније.
Нашем народу забрањен повратак

У међуратном раздобљу на Kосмету се населило и добило земљу 11.168 породица или око 60.000 људи. Одмах по избијању рата они су протерани, али после ослобођења био је им забрањен повратак у своје домове. По „дрезденској формули“ о српској хегемонији и експлоатацији недужног албанског живља, упорно се годинама, па и деценијама, тврдило да је њиховим досељавањем учињена велика неправда Шиптарима, јер је досељеним Србима и Србима повратницима, држава, наводно, у највећем броју случајева доделила плодну шиптарску земљу. Уредна архивска грађа која се о свему овоме чува у Архиву Србије и Црне Горе, умногоме демантује ове спекулације. Рецимо, од 17.130 хектара и 50 ари земље која је у Пећком округу била намењена досељеним Србима, 10.905 хектара и 10 ари било је у општинском власништву, а чак 15.735 хектара и 70 ари је имало статус необрађене земље.

Или, у Источком округу је од 15.536 хектара и 75 ари подељене земље 14.450 хектара и 18 ари било општинске земље. Најчешће су то биле шуме које су досељеници крчили и претварали у оранице.