ИВАН МИЛАДИНОВИЋ: Хитлеров страшни суд за Београд или о шестом априлу

Међу првим циљевима била је зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу: уништен је читав библиотечки фонд од преко 350.000 књига.

Март 1941. Силе осовине су затварaле круг око Југославије. Сваки дан био је право дипломатско бојиште. Београд тактизира, покушава да сачува неутралност, али ближи се тренутак у којем ће коначно морати да бира. Уласком војске Рајха у Румунију, касније и у Бугарску, свима је јасно да ће се Немци и Италијани ускоро спојити у Грчкој. Обруч фашизма стеже се све више. И, коначно, из Берлина стиже захтев: или са Немачком, или против ње.

Кнез Павле помно прати ситуацију и процењује позицију. Француска и земље Бенелукса су готово годину дана раније окупиране и испале су из игре. Енглези нуде само савете и борбени дух. Избора нема: у Бечу, 25. марта, Драгиша Цветковић, председник Министарског савета, и Фон Рибентроп, министар спољних послова Рајха, потписују протокол о приступању Југославије пакту трију сила.

Два дана касније група официра предвођена генералима Душаном Симовићем и Боривојем Мирковићем извршила је војни пуч. Намесништво на челу са кнезом Павлом је збачено. У Београду и другим српским градовима су организоване масовне демонстрације подршке пучистима. Формира се коалициона влада на челу са Симовићем, чији покушаји да докаже лојалност Хитлеру и Тројном пакту остају без резултата.

Немачки напад се осећао у ваздуху. Нова влада трунку спаса види у Совјетском Савезу. Очајнички покушавају да потпишу уговор о сарадњи и пријатељству са Москвом. Додуше, уговор је потписан, и то у присуству Стаљина, али у зору шестог априла, када су немачки авиони већ полетели са аеродрома из Беча (“Цволфашинг”, “Винер Нојштат”, “Аспанг”), Граца и Арада. Чим је Хитлер 27. марта добио вест о смени власти у Београду издао је Директиву 25. То је значило да је судбина Краљевине Југославије запечаћена. Операција “Одмазда” (Unternehmen Strafgericht) могла је да почне. За напад, Силе осовине су у Аустрији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Италији припремиле 2.236 авиона: 1.062 бомбардера, 885 ловачких летелица и 289 извиђачких. Немци су против војних циљева, искључиво у Србији, употребили 1.570 авиона, а са 666 су напали Италијани.

“Земља се тресла као да је земљотрес, куће су ударале једна о другу, чуо се страшан тресак зидова који су се рушили, лом прозора који су падали на плочнике и разбијали се, престрављени крици, јадиковке, запомагање, псовке и граја избезумљеног народа који је нагнуо у бесан трк” – јавио је редакцији Коријере дела сера из Београда шестог априла 1941. Курцио Малапарте, потоњи велики италијански писац и режисер, у том тренутку једини страни дописник у југословенској престоници. Тог јутра, у 6.30, ваздушне снаге Трећег рајха обрушиле су се на Београд игноришући чињеницу да је био проглашен отвореним, небрањеним градом, да би се спречиле цивилне жртве.

А заправо, напад на Југославију, без објаве рата, започео је четири и по сата пре него што су прве бомбе пале на Београд. Припадници елитног пука “Бранденбург” су се гуменим чамцима из румунске Оршаве пребацили на нашу обалу Дунава, у рејон Сипског канала, једног од важнијих стратешких одредишта. Док су Немци освајали прве километре југословенске територије, у Кладову, надомак Сипског канала, официри пограничне јединице шенлучили су у друштву жена сумњивог морала у кафани “Дубровник”. Теревенку је организовао руски емигрант Леонид Чудновски, за кога ће се доцније установити да је годинама пре тога радио за немачку обавештајну службу.

Атмосферу у кафани, која је била на ивици разврата, стварала је супруга споменутог белогардејца, певајући и играјући казачок по столовима. Немачки командоси су са лакоћом упали у кафану и ликвидирали пијане југословенске официре. Без већих проблема заробили су и комплетно обезбеђење Сипског канала, заједно са неоштећеним постројењем за локомотивску вучу, без које бродови нису могли да плове Ђердапском клисуром. У овом првом немачком нападу настрадало је 26 припадника југословенске војске, и то су биле прве жртве овог Хитлеровог блицкрига.

Око пет сати ескадриле “Луфтвафе” жестоко су бомбардовале војне аеродроме код Скопља, Куманова, Ниша… Двадесетак минута касније, напала је немачка 12. армија дуж бугарско-југословенске границе…На престоницу су се у првом нападу устремили 234 немачка бомбардера и 120 ловаца. Погођена су и породилиште у Крунској улици, једно обданиште, Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железничка станица, Народно позориште. Међу првим циљевима била је зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу: уништен је читав библиотечки фонд од преко 350.000 књига, међу којима су се налазили и многобројни ретки и драгоцени примерци књига, аутографи, документи… Наредбу за овај културни геноцид, подстакнут својом егоманијом, дао је лично Адолф Хитлер.

Док су недељна црквена звона позивала на јутрење, Београд се под разорним, запаљивим бомбама, претварао у призор пакла на земљи. После бомбардовања, немачки авиони су ниско надлетали улице и митраљезима косили преживеле. Град је био у агонији и сав обавијен димом из којег су избијали црвени млазеви. Тог дана уследила су још три налета на Београд – око 11, 14 и 16 сати, и у њима су учествовала 484 бомбардера, који су на град бацили 360 тона бомби. Град је бомбардован још седмог, 11. и 12. априла. Употребљено је 440 тона запаљивих бомби.

Припадници југословенског ратног ваздухопловства храбро су се супротставили нападачима и нанели им знатне губитке. Пилоти Шестог ловачког пука Југословенског краљевског ратног ваздухопловства, под бомбама су узлетели са 43 летелице да се супротставе осам пута јачем непријатељу. У ваздушним дуелима 6. априла оборили су 23 немачка авиона и изгубили 18 својих. Београдска противавионска одбрана, од 40 топова и 36 митраљеза, успела је да обори 27 авиона “Луфтвафеа”, пре него што је сама потпуно уништена шестог априла. У првим ваздушним борбама тога дана погинула су двојица, а рањено је шест југословенских пилота. У априлским ваздушним борбама погинуло је 11 југословенских авијатичара.

Када су немачки бомбардери почели да разарају и пале главни град Југославије, а народ масовно гинуо, председник краљевске владе Душан Симовић, армијски генерал, бријао се у својој кући и спремао за венчање ћерке Олге које је требало да буде у топчидерској Цркви Светих апостола Петра и Павла. На звук сирена за ваздушну опасност, навлачи блузу, незакопчан истрчава у двориште. Узнемирен, враћа се у кућу:

– То је непријатељ… Бомбардује! Зашто је генерал Симовић заказао венчање за своју јединицу кћер у рано недељно јутро, док хиљаде грађана Београда још спавају, без сватова, у моменту кад се нико није венчавао? А до њега и његовог окружења свакодневно су стизала обавештења о немачком нападу… Војни аташе при амбасади у Берлину пуковник Владимир Ваухник је већ 28. марта јавио за Хитлерову одлуку да се нападне Југославија. Телеграмима од 29. и 31. марта Ваухник шаље информацију “да ће рано у недељу шестог априла уследити тешко бомбардовање које ће Београд претворити у прах и пепео”. Ноћу између првог и другог априла Ваухник јавља: “Напад на Југославију коначно је одређен за шести април. Опкољавајући напади из Бугарске са истока и Мађарске са севера. Нека Бог спасе Југославију!”

Британски војни аташе у Београду пуковник Макдоналд саопштио је југословенском команданту ваздухопловства Боривоју Мирковићу да се немачки напад може очекивати ујутро 6. априла, у 6.30. Влада је и 5. априла добила обавештење да ће немачки напад уследити сутрадан, али у њеним круговима владало је уверење да је то немачки блеф.А у бомбардовању Београда 1941. погинуло је више од 2.500 људи. Поједине процене кажу да их је било и неку хиљаду више. Порушено је 627, веома оштећена 1.601 зграда, делимично оштећено 6.829 објеката, укључујући здање Старог двора. Тешко је оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника који су дошли на јутрење. Више од 10.000 људи остало је без крова над главом и упутило се у збегове ка унутрашњости. Ако се упореди тадашња величина и број немачких авиона који су га бомбардовали, Београд је био најтеже бомбардовани и разорени град у Европи.

БОСИ, РАШЧУПАНИ, УНЕЗВЕРЕНИ
“Проломила се експлозија и прозори су прснули у парампарчад. Врата су се са треском отварала и срча је прскала на све стране. У полумрачан подрум између старих и убуђалих ствари и дрва улећу људи, жене, деца у ноћном оделу, боси, рашчупани, унезверени. Споља је допирало ломатање и тешко сурвавање. Нерви затегнути као струна. Људи и жене би негде да беже, али напољу пршти од експлозија, а њих страх да остану, да не буду живи закопани. А одмах иза угла појављују се шпедитерска кола са рањеницима. Извукли су их из рушевина. Одело крваво и поцепано, лица мртвачки бледа. На Теразијама искидане трамвајске жице и разлупани трамваји. Око водоскока неколико мртвих, међу њима и једно дете” – записао је 6. априла 1941. књижевник Стеван Јаковљевић.