Иван Јокановић: Хоће ли протести у Србији створити нову политичку снагу?

Све више се, након великог протеста одржаног у Београду 15. марта, пише и говори о потреби артикулисања студентских и грађанских захтева од стране неког већ постојећег или пак у ту сврху формираног покрета, као и нужности формирања прелазне владе, која би као главни задатак имала омогућавање поштеног одржавања и спровођења избора за Народну скупштину.

Међутим, оно што је у овом тренутку сасвим извесно је да странке парламентарне опозиције после четири месеца одржавања – од иностраних и међународних медија изузетно пропраћених – протеста нису успеле да се наметну као усмеравајући фактор. Њихово деловање се последњих месеци може окарактерисати као слепо праћење протестног тока, који диктирају студенти и грађани.

Стога, постаје сасвим легитимно запитати се каква је будућност јасно и непомирљиво исказаног народног незадовољства, односно да ли постоји могућност рађања новог и аутентичног покрета, чији би ослонац и гласачка база били огорчени грађани, који месецима пуне улице српских градова и села, захтевајући правду за жртве пада надстрешнице у Новом Саду.

Потенцијал за политичко артикулисање протестне енергије свакако постоји, а додатно – на први поглед изузетно компликовано – питање представља унутрашња организација таквог народног покрета. Поређење тренутног протеста у Србији са сличним манифестацијама беса и незадовољства у Европи у последњих двадесетак година је у стању да пружи одговоре на многа отворена питања, па тако и на она која се тичу политичког организовања.

Са свешћу да због специфичне унутрашње друштвено-политичке ситуације у Србији није оправдано захтевати (потпуну) истоветност са демонстрацијама одржаваним у другим европским државама, задовољићемо се високим степеном сличности, израженим кроз кључне и пресудне разлоге који су навели грађане да у великом броју гласно искажу сопствено незадовољство.

Упоредиви протести

Протести одржани у Украјини крајем 2013. и почетком 2014. године се релативно често у српском јавном животу повезују са тренутним вишемесечним протестима и у највећем делу служе сврси изазивања страха код грађана. Међутим, да ли су они заиста упоредиви са протестима у Србији?

Незадовољне грађане Украјине су у пресудној мери анимирала питања која се тичу спољнополитичког курса земље. Наиме, протести су подстакнути одлуком тадашњег украјинског председника Виктора Јануковича да одустане од потписивања Споразума о придруживању са Европском унијом, те су, у том светлу, били оштро усмерени против јачања утицаја Руске Федерације.

С друге стране, тренутни протести у Србији су анимирани превасходно српским унутрашњим друштвеним и политичким проблемима. Вреди нагласити да је Народна скупштина Републике Србије давне 2008. године ратификовала Споразум о стабилизацији и придруживању, који је ступио на снагу 2013. године. Такође, важење овог споразума се на нивоу извршне власти не доводи у питање, а улазак наше државе у Европску унију је и даље одлучујуће, „стратешко опредељење Србије“, како се релативно често може чути.

Протести у Србији су анимирани превасходно унутрашњим друштвеним и политичким проблемима

Што се тренутних вишемесечних протеста тиче, на визуелном плану је приметно одсуство симбола ове супранационалне организације, иако је готово извесно да међу протестантима постоји добар део грађана који подржавају чланство Србије у Европској унији, како овој тренутној која се креће у правцу формирања неког европског идентитета и стварања једне, федералне државе, тако и оној – према мишљењу аутора ових редова јединој прихватљивој – Европи народа и нација. Потенцијални будући политички покрет ће, свакако, морати да заузме јасан и недвосмислен став према преношењу дела суверенитета на комунитарне институције.

У погледу односа према Европској унији, демонстрације које потресају Словачку, уперене против владе Роберта Фица, су много ближе и сличније Евромајдану, будући да се одржавају под паролом „Словачка је Европа“ („Slovensko je Európa“), а демонстранти у тој земљи не оклевају да искажу припадност Словачке федералистичкој Европској унији и да осуде владину политику отварања према Руској Федерацији.

Протести у Шпанији и Италији

Без намере улажења у идеолошка питања, узевши у обзир да су у Србији главни покретачи народног незадовољства перципирана свеприсутна корупција (која је, такође, у корелацији са падом надстрешнице у Новом Саду) и непомирљиво одбацивање етаблиране политичке класе (које обухвата и странке парламентарне опозиције), уз снажан утицај идеје антиполитике, може се закључити да битан степен сличности постоји са протестима “огорчених“ у Шпанији (Indignados, односно Покрет 15-М/Movimiento 15-M), као и са протестима које је у Италији организовао познати комичар Бепе Грило (Beppe Grillo), односно Покрет пет звезда (Movimento 5 Stelle).

Наравно, протесте у Шпанији и Италији су обликовале посебне околности, како унутрашње које су се тицале саме природе националног политичког система, тако и оне повезане са наметнутим неолибералним мерама штедње. Упркос томе, несумњиво је да су, уз временску дистанцу од преко 10 година, споменути кључни разлози који су у пресудној мери анимирали грађане да изађу на улицу у српском, шпанском и италијанском случају суштински исти.

Протесте у Србији са демонстрацијама „огорчених“ спаја још и често позивање на организовање и одржавање генералног штрајка. Ипак, треба подвући да је у Шпанији, као и у суседном Португалу, а за разлику од Србије, у последњих четрдесет година створена права традиција одржавања генералних штрајкова, који бивају проглашени од стране овлашћених, репрезентативних синдикалних организација.

Ако се томе додају најновији студентски предлози и позиви грађанима да се окрену локалним самоуправама и самостално организују по моделу непосредне демократије, и то кроз „законом предвиђено тело зборова грађана“, уз констатацију „да се питају и одлучују они којих се тиче – а то смо сви ми“, [1] сличност са шпанским и италијанским примером постаје још већа. Протесте „огорчених“ су, између осталог, обележили и слогани „они нас не представљају“ („No nos representan”) и „зову је демократијом, а она то није“ („Lo llaman democracia y no lo es“). [2]

Такође, један од оснивача Покрета пет звезда, Ђанроберто Казалеђо (Gianroberto Casaleggio, 1954 – 2016), je био ватрени поборник и заговорник непосредне демократије. За Казалеђа је непосредна демократија, како је сам рекао, „померање према грађанину терета доношења одлука и учествовања и замене актуелног бланко делегирања“, односно „упад грађанина у политички живот“, при чему „грађанин постаје политичар лично“. [3]

Управо у светлу покушаја приближавања политике и поступка доношења одлука обичном грађанину, који би се осетио протоганистом у политичком животу, ваља тумачити најновије студентске предлоге. Ипак, остаје неизвесно колико ће предложено одржавање зборова бити практиковано од стране грађана и може ли, на том основу, у Србији настати посебан покрет.

Свакако, примери шпанске странке Можемо (Podemos), која је и настала као политичка артикулација захтева Покрета 15-М, започевши своју активност управо на сличним зборовима, [4] и Покрета пет звезда доказују да је деловање политичких актера, бар током одређеног временског периода, у складу са принципима непосредне демократије сасвим могуће, посебно у савременим условима незадрживог развоја дигиталних технологија.

У том смислу је огроман допринос дао изнад споменути Ђанроберто Казалеђо, као идејни творац дигиталне платформе Русо (Rousseau), тако назване у част филозофа и писца Жан-Жака Русоа (Jean-Jacques Rousseau, 1712-1778).

Несумњиво је да су кључни разлози који су анимирали грађане да изађу на улицу у српском, шпанском и италијанском случају суштински исти

Покрет пет звезда се споменутом платформом служио до 2021. године, а августа 2017. на њој је било регистровано преко 140.000 корисника. [5] Између осталих услуга, Русо је омогућавао регистрованим члановима Покрета да подносе сопствене предлоге закона, расправљају о предлозима поднетим од стране осталих корисника, те да гласају о предлогу, који би, у случају прихватања, био и формално поднет у званичној парламентарној процедури посредством чланова Парламента из редова Покрета.

Такође, вођство Покрета је члановима преко Русо платформе остављало коначну одлуку о склапању коалиционог споразума и уласку у владу. Тако је, примера ради, 2019. године око 80.000 регистрованих корисника гласало о питању уласка у коалицију са Демократском странком (Partito Democratico – PD), при чему је већина од 79,3% подржала формирање такве владе, на чијем је челу био садашњи лидер Покрета Ђузепе Конте (Giuseppe Conte).

Коначно, питање свих питања је да ли је у Србији сазрело време за, по позивању на непосредну демократију и веће учешће грађана у политичком животу, упоредив покрет, без улажења у његове идеолошке поставке. Изгледа да су најновији студентски предлози усмерени управо у том правцу.

Иван Јокановић je адвокат и докторант на Правном факултету у Мишколцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

УПУТНИЦЕ:

[1] РТС :: Друштво :: Писмо студената у блокади народу Србије: Окрените се локалним самоуправама по моделу непосредне демократије.

[2] Juan Jesús González, Las razones del voto en la España democrática (1977-2023), стр. 219.

[3] Овде: Casaleggio: „Partiti figure arcaiche, il futuro è la democrazia diretta attraverso la Rete“ – Il Fatto Quotidiano.

[4] Andrea Donofrio, Podemos: de las calles al “asalto al cielo”, чл. 33.

[5] Direct Parliamentarianism: An Analysis of the Political Values Embedded in Rousseau, the ‘Operating System’ of the Five Star Movement, стр. 47.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Марко Ђоковић‘