Др Зоран Чворовић: Историјски ревизионизам Европске уније
Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)
У новембру прошле године Институт историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву организовао је у сарадњи са Институтом за славистику Руске Академије Наука, Руским историјским друштвом, Филозофским факултетом Универзитета у Источном Сарајеву и Представништвом „Россотрудничества“ у БиХ, велику међународну научну конференцију посвећену 30-годишњици Дејтонског мировног споразума (овде).
Иако су у раду ове конференције учествовали бројни познати српски и руски научници, као и дипломате од каријере, на потписника ових редова посебан утисак је оставило излагање младог историчара из Бања Луке Предрага Лоза. Излажући на тему – Мнемонички вектори силе: Запад, евроатлантске интеграције и наметање памћења Републике Српске на Одбрамбено-отаџбински рат 1991-1995. (овде) – Лозо је врло убедљиво показао да, с једне стране, Европска унија има сопствени службени историјски поглед на ратове за југословенско наслеђе у последњој деценији 20. век, који је кодификован у бројним актима Европског парламента, те да се, с друге стране, официјелно историјско гледиште Европске уније коси са историјским чињеницама и интерпретацијама наше историјске науке на којима је изграђено српско историјско сећање на ратове 90-тих година. Лозо је, осим тога, јасно показао да је преузимање такве „службене историје“ обавеза свих држава које желе да постану чланице ЕУ, што значи и Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, и Републике Србије.
Изалгање Предрага Лоза подстакло ме је да напишем краћи осврт на тему историјског ревизионизма у службеним актима Савета Европе (СЕ) и Европске уније који се односе на Други светски рат, као и историјске догђаје који су му непосредно претходили. Међутим, садржај ових аката СЕ и ЕУ није могуће до краја разумети уколико се најпре не осветли шири међународно-политички контекст, који је утицао на појаву сужбене ревизије историје Другог светског рата, не само у Европској унији, већ уопште на Колективном западу.
Ревизије историјског сећања у служби западне хегемоније
Крај „хладног рата“ и биполаризма у међународним односима, као последице пре свега распада СССР у децембру 1991. године, донели су свету бројне новине и искушења. Под утицајем овог епохалног догађаја, промењени су се не само међународни политички, економски и безбедоносни односи, већ и интерпретација појединих кључних историјских догађаја и друштвених феномена из европске историје 20. века.
Стратези ондашње западне глобалистичке политике отворено су усвојили Орвелов дистопијски савет, да онај „ко контролише прошлост, контролише и будућност; а ко контролише садашњост, контролише и прошлост“ (овде). Остварење овог Орвелов дистопијског предвиђања не би било могуће, да крајем 80-тих и почетком 90-тих година прошлог века није дошло до тектонских промена у међународним односима. Ондашња апсолутна незаинтересованост западне, пре свега америчке политике, за очување макар и привида независности историографског суда о догађајима 20. века у односу на захтеве дневне политике, била је само последица новог реда ствари у међународним односима.
Речју Бориса Нефедова, „фактичко непостојање равноправних, не само противника, него ни савезника, навели су САД на закључак – да никаква сагласност воља држава више није потребна за регулисање било ког међународног односа, пошто од сада могу целој међународној заједници да диктирају правила понашања у међународним односима“ (овде). Позиција једине преостале глобалне суперсиле омогућила је САД да могу унилатерално, уз помоћу нове доктрине међународних односа – међународни поредак заснован на правилима, да реинтерпретирају и суштински ревидирају међународно-правни поредак настао након Другог светског рата. Упоредо са тим САД су након краја „хладног рата“ покренуле и ревизију историјске оцене Другог светског рата, укључујући и ревизију доприноса појединих чланица антихитлеровске коалиције ратној победи над чланицама Трећег рајха и локалним колаборантима. Једноставно речено, новој униполарној слици међународних односа није више одговарала она историјска слика Другог светског рата на чијим је темељима настао послератни глобални биполарни поредак међународних односа.
Америчка потреба за ревизијом историје ишла је руку под руку са ширењем америчке хегемоније на земље некадашњег Варшавског пакта, као и делове бившег СССР. Нова интерпретација не само Другог светског рата, већи и кључних историјских догађаја и друштвених феномена повезаних са најкрвавијим ратом у европској историји, требало је да осигура трајније гарантије америчкој хегемонији у Источној Европи, те да спречи евентуални геополитички реванш Русије на тим територијма.
За легитимизацију америчке хегемоније и последичну делегитимизацију руских стратешких интереса не само у Источној Европи, већ и на територијама бивших федералних једница СССР, Вашингтону је најпре било потребно да интернационализује питање тзв. транзиционе правде у земљама Источне Европе. Иако је обрачун комунистичких режима са својим противницима имао превасходно идеолошку природу, те је стога питање начина нужног васпостављања правде након пада комунизма требало да буде искључиво унутрашња ствар појединих држава, САД су већ 90-тих година прошлог века успеле да уз помоћ, пре свега, Савета Европе, а потом и Европске уније, питање тзв. транзиционе правде претворе у спољнополитички инструмент.
Пошто се интернационализација декомунизације држава Источне Европе и бившег СССР одвијала у условима, не само политичке хегемоније САД, већ и идеолошке хегемоније западне либералне идеологије, декомунизација је заправо служила учвршћивању апсолутне доминације либералног идеолошког поретка. Једном речју, источноевропске државе су 90-тих година једну идеолошку догму замениле другом, јер су уместо марксизма, тј. историјског материјализма добили либерализам, и то у својој неолибералној глобалистичкој варијанти. Овај идеолошки трансфер се најбоље уочава у садржају прве резолуције Савета Европе, која источноевропским држвама препоручује списак идеолошких и институционалних мера за демонтажу комунистичког наслеђа.
Симетирија у служби релативизације кривице
Реч је о Резолуцији Савета Европе 1096 из 1996. године, под називом „Мере за демонтажу наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“ (овде). У Резолуцији се као антипод комунистичкој тоталитарној држави наводи либерална држава, чије се „поновно“ успостављање у земљама Источне Европе и бившег СССР дословно изједначава са њиховим поновним укључењем у цивилизацију. Тако је интернационализовани „цивилизацијски“ императив демонтаже комунистичког наслеђа, заправо послужио легитимизацији вестернизаторског културног поробљавања (акултурацији) „нецивилизованих“ бивших комунистичких земаља.
Да је, међутим, интернационализовани императив декомунизације далеко превазилазио захтеве ретрибутивне правде, те да је послужио само као легитимација за обрачун са много старијим наслеђем ових земаља него што је комунистичко, види се по томе што се Резолуцијом Савета Европе 1096 предлажу, као транзиционе мере, демилитаризација, децентрализација, демонополизација и приватизација и дебирократизација. Под велом захтева за декомунизацију Источне Европе, иза ког је у основи стајала једина суперсила последење деценије 20. века, чије је налоге само кодификовао Савет Европе, спроводио се уствари обрачун са знатно старијим европским наслеђем – наслеђем суверене националне државе, које је стајало на пут либералној глобализацији и америчком покушају успостављања „светске владе“. Тек након потпуног спровођења навдених мера декомунизације, тј. тек након десуверенизације, источноевропске државе су постале спремне за постепено укључење у НАТО, а потом и Европску унију. Следствено томе, Пољска, Чешка и Мађарска постале су спремене за чланство у НАТО 1999., а Словачка, Румунија, Бугарска, Словенија и прибалтичке републике 2004. године.
Врхунац политике интернационализације питања декомунизације у служби обезбеђења америчке и неолибералне хегемоније у Евроазији, било је усвајање Резолуције Савета Европе 1481 од 2006. године (овде), што се јасно уочава већ из њеног назива: „О неопходности осуде од стране међународне заједнице злочина тоталитарних комунистичких режима“. Резолуцијом се од свих бивших комунистичких држава чланица СЕ, као и од политичких партија ових земаља које су наследнице некадашњих комунистичких партија, тражи да се до краја обрачунају са својом тоталитарном прошлошћу. Истовремено се ове државе упозоравају да је интерес демонтаже комунизма примарнији од било ког националног интереса (тач. 9. Резолуције СЕ 1481).
Резолуција „О неопходности осуде од стране међународне заједнице злочина тоталитарних комунистичких режима“ значајна је и по томе што је њено доношење најавило нову фазу интернационализације питања декомунизације појединих држава Источне Европе и бившег СССР-а од стране политичких елита Колективног запада, пре свих САД. Наиме, у овој Резолуцији се по први пут у тачки 5. изједнавачавају злочини почињени од стране два тоталитарна режима – нацизма и комунизма. С тим у вези у Резолуцији се констатује да су виновници нацистичких злочина били предати међународном трибуналу, док до међународног суђења виновницима злочина извршених у име комунизма није дошло.
Тако је на темељу либералне идеолошке прадигме стављен је знак једнакости између нацистичких и комунистичких злочина. Овим изједнчавањем избрисана је кључна разлика код ових злочина, која се огледа у томе да су жртве нацистичког геноцида и ратних злочина биле поједине ентичке и расне заједнице (Словени, Јевреји, Роми), док су жртве комунистичких злочина били њихови идеолошки противници. Управо због свесног и планског превиђања ове кључне разлике, симетрија између нацистичких и комунистичких злочина коју промовише Савет Европе, није ништа друго него ублажавање кривице нациста. У циљу пренебрегавања основне разлика између нацистичких и комунистичких злочина и последичне релативизације кривице нациста, у реферату предлагача Резолуције СЕ 1481 Швеђанина Горана Линдблада, као жртве злочина совјетског режима наведени су, уз идеолошке противнике, и припадници појединих етничких заједница, пре свих Украјинци, али и припадници оних народа који су током Другог светског рата у огромном броју постали колаборационисти нациста, као што су совјетски Немци и кримски Татари (овде).
Како је највећа жртва Другог свестког рата
постала главни кривац за његово избијање?
Четири стотине чланова Европског парламента Европске уније поднело је 2008. године предлог да се 23. август, дан потписивања Уговора о ненападању између Немачке и СССР од 1939. године, који је у историографији познатији као Пакт Рибентроп-Молотов, прогласи за Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма или Дан црне ленте (овде, овде). Ова инцијатива је званично усвојена 2. априла 2009. године, након чега су поједине европске, али и ваневропске земље (САД, Канада), почеле да овај дан уносе у званичан календар државних празника.
Шта је био главни мотив предлагача новог европског празника, показало се у јулу 2009. године, када је Парламентарна скупштина Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) на заседању у Виљнусу донела Резолуцију симптоматичног назива „О уједињењу подељене Европе“ (овде). Доносиоци Резолуције су пре свега подржали одлуку Европског парламента о проглашењу 23. августа за Европски дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма.
Овај документ ОЕБС-а доноси једну занчајну новину у односу на претходно поменуте резолуције Савета Европе, која се огледа у томе да се вештачка симетрија више не успоставља између нацизма и комунизма уопште, већ између нацизма и стаљинизма. Притом се већ на почетку документа (тач. 3) стаљинзму изричито приписује извршење злочина геноцида, како би се кривица за „поделу Европе“ и избијање Другог светског рата подједнако приписала геноцидним империјалистичким и тоталитарним режимима из Берлина и Москве. У таквој лажној октроисаној слици о кривици за избијање Другог свестског рата лако се уочавао траг старе англосаксонске политике супротстављања пруском и руском имеријализму. Истовремено се у Резолуцији ОЕБС-а јавна промоција не само нацистичког, већ и стаљинистичког наслеђа, изједначава са афирмацијом национализма и ксенофобије. Чланице ОЕБС-а се позивају да спрече величање „стаљинистичке прошлости“, као и да у наставним плановима и програмима и школским уџбеницима уграде нови и на либералним идеолошким постулатима формирани поглед на тоталитарно наслеђе 20. веак и Други светски рат.
То што је западни историјски ревизионизам, почев од 2008. године, у исту раван са нацизмом ставио стаљинизам, а не све комунистичке режиме, и што је кривицу за избијање Другог светског рата и „поделу Европе“, подједнако свалио на Трећи рајх и СССР, свакако је имало везе са тадашњим измењеним геополитичким приликама. Амерички хегемонизам, који се у условима униполарности током 90-тих година несметано ширио Евроазијом, први пут се 2008. године суочио са руским суверенистичким реваншом у Абхазији и Јужној Осетији, који је претходне године био најављен Путиновим историјским минхенским говором. Један од начина да се делегитимише оправдана тежња Русије да заштити своје националне интересе у најближем окружењу била је и нова интерпретација кривице за избијање Другог светског рата. Она је имплицирала да је сваки руски суверенистички реванш ван Прокрустових граница из децембра 1991. године манифестација стаљинистичког имеријализма, који је наводно, подједнако као и нацизам, био крив за највећу кланицу у европској историји. У контексту такве реинтерпретације историје, ширење НАТО и ЕУ на Исток, до самих граница Руске Федерације, представљано је као део мировног пројекта „уједињене Европе“.
Коначна политичка основа за потпуну ревизију историографског погледа на Други светски рат постављена је Резолуцијом Европског парламента ЕУ од 19. септембра 2019. године, која носи назив „О важности очувања историјског сећања за будућност Европе“ (овде). Резолуција је донета на предлог тадашњег председника Пољске Анжеја Дуде. Према ставу доносиоца Резолуције она представља угаони камен европске културе сећања.
Имајући то у виду, посебну тежину добија кључни закључак ове Резолуције ЕУ да је Други светски рат избио пре свега због закључења Пакта Рибентроп-Молотов:
„Будући да су пре 80 година, 23. августа 1939, комунистички Совјетски Савез и нацистичка Немачка потписали Уговор о ненападању, познат као Пакт Молотов–Рибентроп, и његове тајне протоколе, којима су поделили Европу и територије независних држава између два тоталитарна режима и сврстали их у сфере интереса, што је отворило пут избијању Другог светског рата“.
СССР се у Резолуцији окривљује не само за пораз Пољске од стране Трећег рајха, него из започињање „агресивног рата“ против Хитлерове савезница Финске и Румуније. С тим у вези у Резолуцији се помињу територије које су 1940. године анектиране од Румуније и које јој „никад нису враћене“, чиме ЕУ даје отворену подршку румунским територијалним претензијама према Републици Молдавији.
Чланице Европске уније су према тексту ове Резолуције Европског парламента дужне да овакав ревидирани поглед на узроке Другог светског рата, као и ново тумачење послератне историје Источне Европе, уграде у уџбенике историје.
У оваквом крајње упрошћеном, те стога лажном, и политички мотивисаном објашњењу узрока и повода Другог светског рата нема, наравно, места за Пакт о ненападању који је са нацистичком Немачком прва закључила Пољска, још 1934. године. У циљу сваљивања целокупне кривице за Други светски рат подједнако на Немачку и СССР, прећутан је у Резолуцији ЕУ чак и Минхенски споразум од 1938. године, којим су Велика Британија и Франциска Хитлеру „на тацну“ испоручили Чехословачку. Прећутана је и чињеница да је Пољска одбила претходни захтев Москве да пропусти совјетске трупе преко своје територије, које су требало да пруже заштиту Чехословачкој. Уместо пружања помоћи Чехословачкој, Пољска је искористила Минхенски споразум и немачку агресију на Чехословачку, да од ње анектира Тешинску Шлезију (овде, овде). Ни о томе, наравно, нема помена у Резолуцији Европског парламента.
Срби и нова европска „истина“ о Другом светском рату
Да је нова интерпретација историјских догађаја везаних за Други свестски рат у служби легитимације ширења евроатлантског блока и англосаксонске хегемоније на Источну Европу, Балкан и земље бившег СССР, јасно се види из става Резолуције Европског парламента ЕУ од 2019. године, према коме је укључење држава Источне Европе у Варшавски пакт било само наставак ратне нацистичке окупације, док је послератно укључење држава Западне Европе у евроатлантски блок имало карактер мировне иницијативе поновног уједињења Европе. Следствено томе, у Резолуцији се истиче да „за европске земље које су страдале под совјетском окупацијом и комунистичким диктатурама, проширење Европске уније, започето 2004. године, означава њихов повратак европској породици којој припадају“.
Истовремено се у Резолуцији Европског парламента од 2019. године Русија осуђује због величања „совјетског тоталитарног режима“, а „руско друштво“ се позива да се суочи „са трагичном прошлошћу“. Овај позив није ништа друго него инструментализација историјског сећања од стране Европске уније у циљу прављења унутрашњег раскола у руском друштву и последичне дестабилизације руске државе. И док ново евроунијатско тумачење историје има за циљ да у Русији подстакне друштвени раскол, у бившим совјетским државама, насталим на руским историјским земљама, ново тумачење Другог светског рата, као сукоба два империјализма – нацистичког и стаљинистичког, подстиче унутрашњу националну и антируску мобилизацију. На таласу те мобилизације, а у складу са официјелном позицијом ЕУ о империјалистичком и геноцидном карактеру стаљинстичког режима, припадници колаборационистичких снага на територији бившег СССР постају борци против Стаљиновог хегемонизма. Последња најава новог шефа кабинета Зеленског, Кирила Буданова, да ће кијевски режим изградити „Пантеон знаменитих Украјинаца“ у коме ће бити пренети посмртни остаци, поред осталог, и Степана Бандере, само су закономерна последица новог тумачења историје Другог светског рата које је Европска унија званично прихватила усвајањем Резолуције Европског парламента „О важности очувања историјског сећања за будућност Европе“.
Иако српско историјско сећање на Други светски рат није сасвим истоветно руском, због трагичног искуства грађанског рата између два антифаштичка српска покрета (притим је равногорски покрет био српски/југословенски по идеји, а партизански је углавном биолошки био српски), оно је свакако апсолутно некомпатибилно са званичном историјском сликом Другог светског рата која је кодификована правно-политичким актима Европске уније. Слика у којој Трећи рајх и Совјетски савез деле кривицу за Други светски рат, а Хитлерови колаборационисти постају борци против Стаљиновог великоруског империјализма, не може бити ни у ком случају блиска Србима, али је зато на бившем југословенском простору итекако блиска политичким наследицима усташа, црногорских федералиста, балиста и вмроваца. Евентуално чланство Србије, Црне Горе и(ли) БиХ, тј. Републике Српске у Европској унији подразумевало би, поред осталог, и обавезу Срба да прихвате такву ревидирану историјску слику Другог светског рата. Њено усвајање направило би дубок раскол у српском историјском сећању, трајно нас удаљило од Русије, као јединог истинског историјског савезника, и уместо тога приближило кобном загрљају непријатеља.
