Истинска „белачка привилегованост“

Текући колапс Запада и притајена мигрантска инвазија Србије не догађају се услед виспрености лумпенпролетерске субкласе. То су плодови непријатеља унутар зидина

Тоталитарна анархо-левица на обе стране Атлантика оберучке је прихватила једну гнусну идеолошку флоскулу, закувану у болесним главама америчких култур-марксистичких корифеја. Ти комесари политички коректног Новоговора убацили су у дозвољени дискурс мејнстрим сцене Запада термин „белачка привилегованост“. Под њиме неупитно се подразумева наводна повлашћеност белаца у инхерентно злом и расизмом задојеном друштву, као и њихова беспоговорна дужност и обазеза да кротко прихвате своју колективну кривицу и све контрапривилегије које уз то иду.

У њиховој сулудој шеми ствари, Марксова класична подела на власнике средстава за производњу као експлоататора који присвајају вишак вредности и експлоатисаног пролетеријата који покреће историјски процес, изокренута је наглавце. Експлоататор је бели хетеросексуални мушкарац, а угњетени су припадници безбројних наводних „мањина“: жене, наравно; „људи од боје“ (people of color, црни, браон, жути… сви осим белих); азиланти и имигранти (поготову они исламске вере и без папира); хомосексуалци (пардон, „гејеви“), лезбејке, трансвестити, транс-сексуалци, и тако унедоглед – укратко, припадници неких стотинак кодификованих „сексуалних мањина“, итд.

За Европљане и њихове прекоморске потомке који нису индоктринирани идеологијом самомржње и самоуништења, међутим, припадност белој раси са разлогом је извор смиреног поноса, без непотребног забадања прста у очи других – за разлику од карикатуралног „поноса“ гротескних парада. Бити „бео“ јесте привилегија, али у потпуно супротном смислу од реторике агресивне психо-левице.

ИСТИНСКА ПРИВИЛЕГОВАНОСТ
Истинска „бела привилегованост“ значи да је част и обавеза бити биолошки, духовни и морални наследник најбоље цивилизације коју је свет познавао, од Старог завета и Хомера, преко Рима и Константинопоља, кроз леви заокрет ка Ренесанси и јереси Просветитељства, до суморних упозорења Достојевског и предвиђања Шпенглера која су на путу испуњења, притом све заједно пропраћено научним и технолошким достигнућима без преседана.

Истинска „бела привилегованост“, за све нас који се поносимо својим прецима и живимо своју веру, такође намеће велику одговорност. У овим ужасним временима, та одговорност подразумева стоички презир смрти и врлу борбу и кад њен исход делује безнадежно предодређен. Кнез Лазар добро је знао какви су му изгледи када се суочио са ордијом султана Мурата на Косову. Његов избор био је неизбежно исти као и онај који су направили други хришћански мученици, попут последњег римског цара Константина XI при паду Константинопоља 1453, или браниоца Фамагусте, Марка Антонија Брагадина, кога су Турци одрали живог после пада града 1571. године.

Током мрачних векова мухамеданске страховладе који су уследили, српски бардови неговали су колективно сећање на тај пресудни час у „Пропасти царства српскога“:

„Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!

А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
‘Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека’.“

Као савремене наследнике Лазара, Константина и Брагадина, није нас брига што Ненси Пелоси и компанија клече умотани у афричке крпетине, или што су наши мрзитељи – а парадигматски пример су Џорџ Сорош и од њега издржавана багра – изрекли неку гадост или починили неко непочинство. Треба да будемо спремни за борбу са њима и њиховом сортом, па и мучеништво, фигуративно и дословно, као што на част себи и својим прецима сведочи херојски српски народ у Црној Гори.

ТРАЈНИ ПРИНЦИПИ
„Белачка привилегованост“ значи да смо поносни на комплимент који је нашој цивилизацији и њеним плодовима уделио достојни наследник једне друге истинске цивилизације пре једног века. Током и након отварања Земље излазећег сунца под царем Меиђи крајем 19. века, култивисани Јапанци спремно су признавали – без одрицања од сопственог осећаја јединствености, па чак и неисказане супериорности – да европска музика одражава њихове емоције далеко суптилније од плодова њихове традиције. Како је напустио француско тле, писац Нагаи Кафу (1879-1959) дао је одушка свом виђењу величанствености француске културе:

„Желео сам да певам западне песме, али све су ми биле веома тешке. Зар ја, само зато што сам рођен у Јапану, немам другог избора него да певам јапанске песме? Постоји ли јапанска песма која исказује моја тренутна осећања – једног путника који је уронио у љубав и уметност у Француској, али који сада одлази назад у најдаљи крај Оријента где само смрт долази након монотоног живота? Осећао сам се изгубљено. Припадао сам нацији која није имала музику способну да изрази набујале емоције или осећања очаја“.

Кафу овде описује емоције скоро сасвим непознате већини постмодерних белих западњака, а камоли становницима предграђа великих градова, утонулих у реп и хип-хоп. Масовни убица par excellence, Владимир Иљич Лењин, једном је приликом објаснио Максиму Горком да одбија да слуша музику, „јер те она тера да говориш глупе, топле ствари и мазиш по глави људе који су били у стању да стварају такву лепоту, док су живели у овом окрутном паклу“. Лењин је имао сродну душу у ајатолаху Хомеинију који је исказао сличне погледе у интервјуу са Оријаном Фалачи: „Музика отупљује ум јер укључује задовољство и екстазу, слично дрогама. Мислим на вашу музику“.

Ми привилеговани тачно знамо на шта је мислио. Да парафразирам једног Италијана, бољи је један дан Моцарта него стотину година Џеј-Зија, бољи је један дан Милтона него стотину година Маје Анџелоу и „интензивирања живота“ њене сорте. Док певушећи Шубертове песме (Lieder) обављамо своје свакодневне послове, не заборављамо да постоји само један стандард разума, логике и објективности. Не, не постоји мноштво самопотврђујућих система перцепције, осећања и мишљења, везаних за неку расно, етнички, верски или сексуално дефинисану групу. То је погубна култур-марксистичка лаж, зла и убилачка. Постоје трајни принципи правде, слободе, памети и лепоте који важе за сва људска бића као таква – што је Кафу знао и што су спознали трагични јунаци „Табора светаца“ однедавно упокојеног Жана Распаја. Стандарди постоје, без обзира на расу, етницитет, пол, сексуалну оријентацију…

Ми привилеговани одбацујемо став Џоа Бајдена (или, да будемо прецизни, контролора те људске олупине) да је „изабрао истину, а не чињенице“. Та изјава није само идиотска; она је и мрачна, зла. У истом рангу је са ставом активиста покрета „Црни животи имају вредност“ да „правда има првенство над законом“. То је почетак стазе злочина која неминовно води ка Робеспјеру, Стаљину, Пол Поту, Титу и осталим зликовцима.

Наравно, можда ћемо скончати под гиљотином Антифе или пред стрељачким водом Милове полиције, због тога што говоримо истину о животу и смрти Мученика Минеаполиског, или што бранимо светиње. Нама „белим привилегованима је „и слатко и прикладно“ (dulce et decorum) да умремо за добру ствар, исто као што нам је срамно и неподношљиво да животаримо у тихом слугерањству апостолима Мамона, Мухамеда, Маркса или Мартина Лутера Кинга.

ТРИ ПРИНЦИПА
Ми „привилеговани“ знамо тачно шта нам раде и шта нам се спрема, али нам недостаје кохерентна стратегија отпора. Треба да се сагласимо барем око неких принципа. Предлажем да почнемо барем са три:

1. Никада нећемо клекнути у симболичном покајању пред разулареном руљом. То је сатански, квазирелигијски гест који понижава нас и наше претке, који нећемо прихватити никада, без обзира на обећања о бољем третману у логору за реедукацију.

2. Никада нећемо прихватити, макар и прећутно, да је мигрантска инвазија и произвољно мешање раса и вера ишта друго до проклетство и директна супротност ономе што нацију чини снажном.

3. Никада нећемо посустати у борби против монструозног диктата да „привилеговани“ не треба да немају право – за разлику од свих осталих – да осећају органску спону са својом земљом, нацијом, расом и културом; штавише, да треба да их се стиде и да се искупљују уздизањем својих непријатеља.

Текући колапс Запада и притајена мигрантска инвазија Србије не догађају се услед виспрености лумпенпролетерске субкласе из гета и прихватних центара. То су плодови непријатеља унутар зидина, болесних јединки обузетих екстремном формом вајнингеровске самомржње. Режисери наше пропасти морају бити трајно неутралисани, ако намеравамо да опастанемо. То је питање (како би рекао Лењин) кто кого? Ништа још није готово. Наде има, јер има Бога.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Unsplash/Koshu Kunii

 

Извор Нови Стандард