Ишћенко: Сирски не шаље у смрт стотине хиљада украјинских војника зато што је глуп

© fakti.rs

Аутор:Ростислав ИШЋЕНКО

УКРАЈИНСКА војска покушава да истовремено напредује ка Купјанску и Мирнограду. И наставиће то да ради док не исцрпи све своје резерве.

То није зато што је њен главнокомандујући Александар Сирски глуп. Напротив.

Он је висококвалификовани војни вођа, који чини све што је могуће да држи фронт у ситуацији кад политички разлози украјинске владе унапред имају приоритет над војном сврсисходношћу.

Кијев свој циљ види у очувању борбене готовости украјинских оружаних снага док Запад коначно не покрене свој војно-индустријски комплекс у пуном капацитету и не обезбеди Украјини техничку предност на фронту. Да би се то постигло, било је неопходно држати фронт, што значи остати чврсто у дефанзиви на утврђеним положајима, чак и ако се сваким даном губи све више и више војника.

Кијевски политичари су се надали да ће, када Запад обезбеди њихову техничку надмоћ, надокнадити своје губитке.

Неуспех стратегије Сирског није у томе што он губи људство – он нема других начина да одржи фронт. Његов проблем је у томе што су политички циљеви које је поставило украјинско руководство, а који су били основа његове војне стратегије, недостижни.

Ако би ти циљеви били оствариви, смрт не само 1,5 милион, већ и 2 или 3 милиона украјинских војника, била би за Кијев оправдана. Циљ је, на крају крајева, постићи победу Запада по сваку цену.

Ако би победа Запада била могућа, цена, у оквиру усвојене политичке стратегије Украјине, била би ирелевантна. Међутим, Запад такође не може постићи победу осим случајно.

Све прорачунате могућности на којима је изграђена његова политичка стратегија у протекле две деценије показале су се нетачним. Руски ресурси, као и могућност појаве глобалног антизападног отпора, који се постепено консолидује у савез знатно јачи од свих западних војних и економских блокова, били су потцењени.

Истовремено, процене о сопственој чврстини Запада, његовом економском капацитету за мобилизацију и његовој способности да издржи дуготрајни сукоб са моћном групом супротстављених сила биле су очигледно преувеличане.

У овом тренутку, опкладе су учињене, рулет се завртео, појавили су се добитне боје и парни/непарни бројеви. Остаје само да се преброје добици и губици, а губитници морају да одлуче да ли имају довољно новца за још једну опкладу.

Подела Запада указује на то да свима недостају средства и да нико не верује у могућност консолидованог добитка. Сви почињу да функционишу по принципу „трчи да спасеш живот“, баш као што су функционисали Варшавски пакт, СЕВ и совјетске републике крајем 1980-их и почетком 1990-их.

Али, западне земље бар имају неке ресурсе да остану за коцкарским столовима. У међувремену, Украјина седи на прагу овог казина са испруженом руком, а портир је већ гледа искоса, спремајући се да избаци просјака. Јасно је да су под овим околностима бесмислене жртве које су поднеле украјинске оружане снаге под вођством Сирског – како би продужиле самртне муке кијевског политичког режима. Штавише, чињеница да Сирски наставља да организује отпор украјинских оружаних снага, потпуно свестан његове узалудности, па чак и криминалности (стотине хиљада су већ погинуле и изгинуће узалуд), сведочи о лимитираности његовог професионализма.

Иако је очигледно компетентан војни планер, он потпуно губи из вида политичке и моралне аспекте својих поступака. И то ради намерно – не може а да не разуме подлост наставка бесмисленог убијања, али му недостаје снаге да организује отпор злочиначком кијевском режиму, па чаки  да поднесе оставку.

Чак су и Хитлерови генерали и фелдмаршали користили своје право да поднесу оставку када се нису слагали са методама ратовања које им је наметао шеф нацистичког режима.

Дакле, по питању моралног карактера, Сирски је инфериорнији чак и од генерала Рајха (а они далеко од тога да су били праведници). Зато ће ући у историју не као генерал који се борио до последњег у безнадежној ситуацији, већ као суорганизатор (заједно са Зеленским) бесмислених смрти мушког становништва Украјине.

Можете убити милионе и ипак постићи победу. За то се дају медаље и подижу споменици. Али, ако убијете чак и десетине хиљада и изгубите, најбоље што вам може понудити историја је заборав, а ваши савременици – затвор.