Ирина Пухова: АВАЈ, БРЕЖЊЕВ ГА НИЈЕ ПОСЛУШАО

Затворили смо последње странице ове моћне, потресне биографије великог писца. У последњим поглављима видимо Шолохова у његовим позним годинама: искусан, преживео многе олује, али није сломљен. Победио је своје слабости – одрекао се вотке и удаљио од греха своје младости. Чинило се – сад живи и спокојно уживај у свом родном селу… али није било тако.

Зато што се појавио Солжењицин.

Прилепин пише да Шолохов није волео аутора „Архипелага Гулаг“ због његовог намерног покушаја да оцрни Совјетски Савез у очима Запада. Михаил Александрович је Александра Исајевича сматрао или свесним издајником или душевним болесником – жртвом сопствене трауме, који није могао да преживи 1937. годину. Иако је далеко од тога да је био једини који је страдао од репресија.

Важно је напоменути да је Шолохов начин борбе против такве преувеличане клевете против земље видео у искреном објављивању истине о свим мрачним и трагичним страницама историје. Писао је Брежњеву:

„Лења, морамо сами себи да објаснимо како се све ово догодило. Иначе ће то уместо нас објашњавати наши непријатељи и наша одбегла олош. `Архипелаг Гулаг` већ пише наш страдалник! Шта ће он тамо да пише? Морам да приповедам о томе пре Солжењицина!“

Авај, Брежњев није послушао Шолоховљев мудри савет. Испоставило се да је цензура под Леонидом Иљичем била оштрија него под Стаљином.

Иначе, управо је Солжењицин удахнуо нови живот старом заборављеном миту о плагијату „Тихог Дона“. Прилепин детаљно и убедљиво испитује све аргументе присталица ове верзије, укључујући и филолога Крјукова, кога су неки коментатори у претходним расправама називали правим аутором епопеје.

Шолохов је преминуо 21. фебруара 1984. не доживевши 79 година. Његова верна сапутница, Марија Петровна, његово тихо уточиште, остала је уз њега до краја.

У закључку бих желела да изнесем мишљење о Прилепиновој књизи… Каква је то књига! Живи текст који дише, где вас свака страница наводи на размишљање о природи талента, o цени компромиса и о сложеном односу између писца и власти. Прилепин је успео да одржи истраживачку непристрасност не губећи људску топлину према свом јунаку. Ова биографија вас тера да тумачите цитате, да прочитате сваки ред, полемишете, слажете се и поново о свему размислите.

После читања, имала сам снажну жељу да поново прочитам сва Шолоховљева дела – са свежом, обогаћеном перспективом. И да се упознам са стваралаштвом других писаца који се у књизи помињу. Није ли то велика заслуга ове књижевне биографије?

Хвала, Захар Прилепин. Хвала, Михаил Шолохов. Ово је било моћно, занимљиво и информативно читање.

(Телеграм канал И. Пухове; превео Ж. Никчевић)