Именом су звали све што су клали

Јутро ни налик оном божићном `93. године, ал опет по свему налик баш њему…

Свићу ли каква друга за Србе у братуначким и сребреничким селима до тих јутра када је крв гасила огњеве? Крв прекланог Србља – огњеве спаљених домова, у круг, без застана, без милости звери, без сузе за Србином… Озеленела пуста брда. Процвало свукуд и све.

Цветови, неки дивљи, планински, србоникли из села којих више нема и народа за којим нико не жали…

– Мајку су убили 16. септембра `92. из заседе, на домак куће, носила је храну и помоћ за село, а после три месеца, у зиму…- дамара овом проклетом главом глас Брана Вучића из Бјеловца, села које још само у причи и опелу постоји.

Ту је Бјеловац, на мало од Кравице, колико брзацима крви треба да се сјуре низ брдо…

Никољдан у Бјеловцу – Божић у Кравици- Петровдан у Залазју и Сасу…

– Било ми је девет година када су се зором Орић и његови џелати сјурили у село. На прагу куће су ми убили оца и брата од 17 година. Криви само зато што су били Срби, били на својему, желели да остану и опстану, али…- вели Брано загледан некуд преко мене…

Некуд тамо где се на кући још вио црни барјак за мајком кад је деветогодишње дете клекло у вриску над телима оца и брата…

– Врисак, јауци, плач, па опет врисак и јауци…и повици крвника да нико не утекне и не преткне у селу. Тог дана је масакрирано 65 душа у мом Бјеловцу, само тог дана, а укупо 109 мученика за којима нико осим нас не плаче, не пита, не тражи правду…- лоше ми је, мука, удахнуо бих али као да се ваздух отима и бежи…скаменио сам се на вреломе степеништу некадашње школе „Петар Кочић“ у Кравици.

Баш оне пред којом је ђавоља хорда Насера Орића насмејана позирала над спаљеном и обезглављеном Кравицом.

Седим и чекам да дођу… Ево главе, крст не дам, нису га дали ни Боћићни мученици, ни Никољдански страдалници, ни Петровдански жаловници Падале су главе, није пао крст! Због тога су и падале главе…

– Некако сам, не знам како, успео да утекнем из куће коју су већ палили и да побегнем код комшинице Мире Филиповић. Кућа до наше. У њој тета Мира и њена дечица сабрана у тишини, да ако их звери заобиђу… Нажалост, нису! Видели су кад сам утрчао па су стали дозивати да сви изађемо из куће, а ми смо ћутали и…- нечему се надали, ваљда, ипак су то биле комшије.

Људи које су по имену знали и који су по имену звали под нож оне што су их о славама и слављима гостили у челу стола…

– Како се нисмо одазивало тако су убацили неколико бомби у кућу и… Сећам се да смо лежали на поду у крви, сви израњавани од бомби кад су џелати ушли насмејани, везали нас и почели да оштре ножеве пред нама вичући: „Е, сад ћемо да кољемо четничку децу…“- палим једну на другу цигарету на овој проклетој јари, да ако удахнем или се угушим, све једно, само да овај дамар гласова заћути. Говоре живи, говоре мртви, миришу преклани Бадњаци, крвави славски колачи, јауци детињи, врисак мајчин…

Зову неоплакани и неожаљени, жртве без мира и смираја. Срби, народ којег нема и којег вазда има превише, и гробови су превише живи…

– На срећу нису ме заклали ту у кући тета Мире, одвели су ме у Сребреницу, у логор, у страшно мучилиште 56 дана и ноћи…- вратих се Брановом казивању чекајући да звери дођу. Нек падне глава, крст не дам…

Три и кусур деценије без помена, без правде, без жалости за српским жртвама братуначких и сребреничких села… Србин је овде и даље плен, ловина, трофеј због којег нико одговарати неће!

– Скоро два месеца мучења, казни само зато што сам Србин! Дани уз неколко мрва хлеба и ноћи уз неколико капи воде, и то је било све! Имао сам девет година, али ко је марио за то, Србин сам, довољно крив само због тога…- у Брану је и данас то деветогодишње дете. Одрастао је човек, отац два дивна детета од којих ће довека бити „млађи“… Нису му звери дозволиле да одрасте…

– Размењен сам потом, након тих 56 престрашних дана! Нисам имао куд. Од куће згариште, од села ништа, од породице гробови…- и данас стојима крај њих, у Братунцу, хиљаде гробова страдалног Србља на правди Бога и неправди нељуди.

Шума гробова, мермерне колевке, црне трпезе домаћинских кућа, здравичари олисталим брадима и лединама србониклог цвећа… До пунолетства Брано је стасавао у дому тетке и тече, а потом…

– Потом сам одлучио да се кућим. Толико сам дуговао мојима, себи, свим страдалницима нашим за које нико не пита и не мари. Морало се жвети због њих…- и живи се, Богу хвала! Живи се неким предивним миром, читав Брано исијава њиме, сваки Србин што је утекао ножу једнако.

Божански мир, онај којим су благословљени страдалници који за своју крв не ишту крв но смирај и починак.

– Волео бих да ми деца остану овде, ово је њихово, коме да беже..? Учим их о страдању нашем, о страдању мом, али учим да никада не мрзе, није то нама Србима дато, мржња сатире човека у човеку, и шта од њега остане…- остану звери, добри мој Брано, баш онакве што су затравили српска села Братунцом и Сребреницом.

Звери којима је поган белосветска опростила српску крв, џелати преметнути у жртве, но… Ако они ћуте ми не смемо! У нас је суза за сваку српску главу палу јер није дала да падне крст!

У нас је гласа за све потихане, у нас је светла за све јаме, у нас је незаборава за све заборављене! Не смеју Кравица, Бјеловац, Јежевица, Доња Каменица, Залазје, Сасе…бити нека села, но наша! Нису то нечији гробови, нису нечије мајке, нечија деца, нечија крв, нечији огњеви, нечија згаришта- већ наша, свакога Србина да у име безгласних говори.

У име 3260 распећа, само у братуначким и сребреничким селима, свак од нас је дужан распећу… Ово су наше горе, ово су наше жртве, ово су наше главе пале с њихових рамена да не падну крст и слава Србинова!

Криви- зато што су били своји на своме, Срби, домаћини у чијим се куаћама постељило и за џелате. Још је све толико живо, још горе Кравица, Бјеловац, Залазје…још миришу Бадњаци прекланих вратова, још горе и ледине рађају каменом српских кућа, још крваре извори и умиру повешане шуме у задњему ропцу… Још окамењен седим на каменим степеницама камене школе муенице у Кравици. Камени ваздух, скортља се низ ждрело ко казна, камено сунце потпаљено још Божића `93. Немамо права да заборавимо, ко ће нас памтити ако је страдалништво тих мученика за нас- туђе?!

У нас је суза да исплачемо за њима, у нас је гласа да проговоре, у нас је Бранових девет година… Озеленеле и уцветале горе- србоникле…Зову нас, наше су, мртви их чувају за нас… Ко ће сачувати мртве ако заборавимо да су главе пале да крст не би! Српске! Багателне за погане накупце патњи и страдања! За нас- вредне колико и ове што их носимо! Нема намира и мира за невину крв ових муеника- ако не тече и нашим венама.

Ако је Дрина граница- попићемо је!