ИМА ЛИ ПРАВДЕ У АНАРХОТИРАНИЈИ: ЧЕКАЈУЋИ ПРЕСУДУ МИЛОШУ КОВИЋУ

ИСТОРИОГРАФИЈА И УСПОМЕНЕ ИЗ ВОЈСКЕ

Историографија национално одговорних историчара помало личи на наше успомене из војске ( којих, авај, нове генерације ни немају ). Реално гледано, у војсци си био пешадинац, који је четири месеца ишао на обуку и по четрнаеест километара, са све ратном опремом, и који је имао неке глупе десетаре што су уживали да малтретирају штребере са наочарима, и кога су приморавали да гледа идеолошки ТВ дневник у пола осам, и испирали му мозак политичком наставом, а храна се звала дрнч и суви дневни оброк ( СДО ) је био старији од већине војника, јер је прошло тридесетак година од тренутка производње истог. На терену ти се под шатор подвлачила вода, и леђа су ти била мокра, а морао си да крадеш опрему од „гуштера“ да би имао шта да носиш ( јер су и теби старији војници све покрали кад је требало да се раздужују пред одлазак кући ). Викао си „Ситно!“, иако си имао још девет меседи до краја војног рока, а безбедњак те је питао да ли идеш у цркву, јер им је религиозност била сумњива. Али, кад све прође, војска ти, са свим својим перипетијама, има неког смисла, и чини ти се да си, као Достојевски у „Записима из подземља“, упознао антејску природу свог простог народа ( били су, у време оно, само простаци, али сад су ти, у сећању које све прашта, постали простосрдачни и више првобитни него примитивни). Некако си постао зрелији, одговорнији, „мушкији“ – тако ти се барем чини.

А крвава и блатњава историја нашег народа се, по овом принципу, претвара у низ заветних чинова којима смо, у столећима патње и буна, сачували своју самоистоветност.

 

ЈАУК И ГРОБЉЕ

Срби су народ убијан, истребљиван, клан – недоклан, са страхотним последицама ропства по свест, демографију, почетке и крајеве. „Јаук и гробље је народ мој“, вели Црњански у „Спомену Принципу“. Не, није довољан само један цитат, ево целе песме Црњанског, да се зна како је то било:

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи,
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

 

КАКО САЗНАЈЕМО ВИШИ СМИСАО ИСТОРИЈЕ?

Па ипак, ми у својој историји видимо виши смисао, и препознајемо светли дворац логосности тамо где су биле уџерице, потлеушице и земунице нашег погинућа „по туђој вољи и за туђ рачун“.

Виши смисао сазнајемо, између осталог, и захваљујући историчарима, који, стремећи истини, не заборављају идеале. Један од њих је и Милош Ковић, који каже:“Да ли смо кадри да сагледамо истину?/…/Да ли можемо да јој се приближимо? Зашто доћи до истиноликости, осим због онога за што је природно заинтересован један философ или историчар? Да бисмо послужили отаџбини! И да бисмо помогли свом народу! Одакле сад то? Просто, увидом у стварност, у истиноликост, у чињеницу, не само да помажемо појединачним егзистенцијама, јер пре сваке акције, без обзира на то какви вас завети или, неко би рекао «митови», носе, морате имати увид у реалност ситуације. То је и служење отаџбини. То је истинско родољубље.”

И у трагању за истиноликошћу ( а пуна истина је у Богу Који је Истина ) срећемо се са појмом Српског Завета, насталог на Косову 1389. Ковић о завету заветмо казује:“Косовска битка је већ у свом времену схваћена као пресудан историјски догађај. Маричка битка није била мања ни по значају ни по броју учесника. Српске државе нису пале те 1389, него 1459 (Србија) 1463 (Босна) 1496 (Црна Гора). Осим историјских догађаја, међутим, историчари проучавају и оно што су људи из прошлости мислили и осећали. А они су Косовску битку разумели као суштински прелом. Већ савремени историјски извори, најближи догађају, сведоче о свесној жртви кнеза Лазара и његових војника, „великих и малих“, за Небеско Царство и о њиховој решености да испуне завет Светог Саве и Светог Симеона. Новозаветни мотив опредељења за Небеско Царство у старој српској књижевности помињао се особито поводом повлачења владара са престола и одласка у манастир. У Дечанској повељи се, на пример, каже да су Свети Сава и Свети Симеон земаљско царство заменили Небеским. Кнез Лазар је само испуњавао њихов Завет. У најстаријем култном спису о Косовској бици, најближем догађају, насталом између 1390. и 1393, Пролошком житију кнеза Лазара, каже се да су Лазар и његови витезови у бој кренули „као тврде јемце имајући“ „Симеона, новог мироточца и светитеља Саву“ и да су били „наоружани“ „молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Зато се каже да је Косовски завет потврда Светосавског завета. То је од кнеза Лазара очекивала и Српска Црква, која га је изабрала међу свим осталим обласним господарима, коју је он измирио са Васељенском патријаршијом. Лазарев избор између два царства пронаћи ћете и у списима насталим у време Косовске битке и у народној песми Пропаст царства српскогакоју је почетком 19. века игуману манастира Шишатовац Лукијану Мушицком у перо изговорила убога „слепица из Гргуреваца“. Ту све, како је приметио Бошко Бојовић, има новозаветну форму и суштину – кнежева вечера, последња причест, издаја, страдање Лазарево, страдање војске, као страдање апостола. У потоњим вековима Косовски завет ће бити различито тумачен и називан: Видовданска етика, Видовданска идеја, Косовско опредељење, Косовски подвиг. Али његова суштина остаће иста. Косовски завет ће надахњивати српску уметност у дословно свим епохама. Он ће покретати Србе у пресудним историјским тренуцима. Просечном лаику рат Срба са 19 земаља НАТО 1999. године, због Косова и Метохије, може да изгледа ирационално и безумно. Али, онај ко разуме српску историју, схватиће да су Срби чак и тада, често несвесни смисла свога подвига, испуњавали Косовски завет.”

Милош Ковић и њему слични, одговорни и смислосремни, историчари помажу нам да се оријентишемо у садашњости и будућности. И они не ћуте када неко, маскиран у човекам њихове струке, покушава да нас убеди у лаж НАТО Империје као меру и проверу наше стварности. Јер НАТО историографија би да нас помири са ропством и срамом.

 

ИМА ЛИ У НАС ПРАВА И ПРАВНЕ СВЕСТИ?

Пошто нису успели да га избаце са посла, извесни науколики су насрнули на Ковића судски, и траже му 35 хиљада евра одштете што их је, гле чуда, вређао излажући, без икаквих увреда, своје мишљење о њиховим НАТО наративима. И данас, баш данас, чекамо пресуду Ковићу, против кога би тужба, у свакој нормалној земљи којој је стало до слободе говора, била одавно одбачена. Али, ми живимо у земљи онога што је Срђа Трифковић одавно назвао анархотиранијом, земљи у којој су право и правна свест суштински угрожени. Домаћим анархотиранима је, како рече Његош, закон у ономе што им срце жуди – „што не жуди, у Коран не пише“. Зато и маштају о томе да Косово теслиме НАТО Арбанасима.

Пишући о схватању правне свести у делима Слободана Јовановића и Ивана Иљина, Зоран Чворовић нас је подсетио да права нема без правне свести. Право јесте релативно пред вечношћу Правде Божје, али није подложно користољубивој утилитаризацији било које врсте. Релативизација права, каже Иван Иљин, опасна је:„Човекова свест се невероватно лако и трајно навикава да је право ‘условљено’ временом и местом, интересом и силом, упорношћу воље и слепим случајем. То што је ‘данас’ и ‘овде’ право, то ‘сутра’ и ‘овде’ или ‘сада’ и ‘тамо’ већ није право; забрањено данас, дозвољено је сутра, а може кроз месец да постане обавеза; организовани интерес се претвара у силу и проглашава се ‘праведним’ оно што сутра може да буде свргнуто стицајем околности. Архиве чувају гомиле ‘превазиђених норми’ и целе кодификације, а сналажљива памет, руководећи се тренутним интересом, уме да према потреби протумачи и прилагоди ‘важеће’ право. Садржина права увек је довољно ‘непрецизна’ и ‘условна’, а његово важење увек ‘привремено’ и ‘релативно’. Уверење да је право нешто релативно, како по свом садржају, тако и по својој обавезности, израста неприметно, несвесно и отуда се чврсто и дубоко усађује у душе; то уверење погодује себичном и кратковидом интересу, храни се њиме, али му и служи.“

Однос према праву као нечему релативном потиче из нестанка религиозне вере:“Губљења вере у могућност истинитог знања, у апсолутно добро, у објективну вредност лепоте, у могућност истинитог духовног созерцања, у праведност, у право које је морално, а са свим тим се неизбежно губи и воља за проналажењем истинског начина да се спознају и остваре ове највише вредности. Лични интерес остаје да буде једини руководилац, а живот се неприметно траћи.“

И зато нас је, између осталог, 750 хиљада мање него на попису 2011. године.

 

ЧОВЕК ЈЕ ОДГОВОРАН И СЛОБОДАН

По Иљину, „човеку је дато да буде дух; он је призван да буде дух; у томе је основни и свештени смисао његовог живота. При чему је то дух одговоран и слободан, и зато одговоран ЗА СЕБЕ – пред Богом и пред другим људима, пред друштвом.“ Ако човек то нема на уму, ако се тако не осећа, он нема ни правну свест.

Држава јесте нешто механичко, али и нешто органско:“Држава, у њеној духовној суштини, није ништа друго него родина (руски израз за домовину, нап. В. Д.) уобличена и уједињена јавним правом, или, другачије речено, мноштво људи повезаних заједничарењем у духовној судбини, који су се у јединство сабрали на основу духовне културе и правне свести“. Као врховна национална установа држава је позвана да штити своје грађане од спољних и унутарњих штеточина, који сметају здравом животу нације – од агресивних суседа, од криминалних елемената, од деморализатора, од нечасних чиновника.

И од судских прогона инакомислећих, наравно.

Милош Ковић је, у бесудној земљи, прво прогањан као професор историје на Универзитету у Београду, а сад га гоне као „клеветника“, зато што је јасно рекао шта мисли о НАТО наративима науколиких.

Док чекамо пресуду Ковићу, молимо се Богу Прваде да он остане на свом путу. А то је пут српског Смисла, Који је Христос, средиште светосавско – лазаревског Завета нашег народа.