Сусрет са Си Ђинпингом организован је у онлајн формату. Опет трочасовни, током којег су размотрена питања од обостраних интереса, уз подсећање на различита виђења неких конкретних криза и „отворених ставки“.

После Женеве Бајден је подвукао да „нико не жели нови хладни рат“, те да је задовољан „започињањем билатералног дијалога о стратешкој стабилности.“

После разговора са кинеским шефом државе изјавио је: „Чини ми се да је наша одговорност као лидера Кине и САД да обезбедимо да надметање између наше две земље не прерасте у сукоб, било намерно или ненамерно. Држимо се само једноставног, директног надметања„.

Ништа чудно, релације између великих сила подразумевају рад на оба колосека, истовремено се одигравају и кооперација и конфронтација. О стварима важним за стратешку стабилност међусобно се договара, са мање или више успеха, искрено или неискрено, сасвим је свеједно. Тек, такав канал комуникације неопходан је како се однос не би претворио у „чисту конфронтацију“. Ако је конфронтација „чиста“, па услед тога и једина опција, онда свет није далеко од новог великог рата. Самим тим, није далеко ни од нове велике трагедије епохалних размера.

О осталим стварима, којима се може поправити сопствена, а нарушити позиција супарника, углавном се односи обликују кроз конфронтацију. Слабију или жешћу, директну или индиректну, креирану или спонтану. То је оно што Бајден назива једноставним, директним надметањем.

Фудбалском терминологијом објашњено, треба постићи гол. У утакмици су дозвољени фаулови, мора се и одбранити сопствена мрежа, некада је оправдано зарадити и жути картон, али све је то у границама правила, нико не напушта терен. И то је све легитимно.

Међутим, оно што се дешава након свих охрабрујућих најава о заустављању новог хладног рата и обезбеђивању стратешке стабилности, постаје забрињавајуће.

Поруке из Вашингтона, што непосредне што посредне – јесу онеспокојавајуће. Генерални секретар НАТО најављује могућност размештања нуклеарног оружја у источноевропским чланицама, криза на пољско – белоруској граници циљано се усмерава ка ескалацији, украјинске власти врше нове припреме за наставак оружаног сукоба на истоку земље, сам Бајден прети бојкотом, делимичним или потпуним, Зимских олимпијских игара у Пекингу због кршења људских права, а под тим се подразумева стање у Синкјангу, Хонг Конгу и на Тибету, док амерички конгресмени предлажу резолуцију којом би се Владимир Путин унапред прогласио нелегитимним већ у тренутку кандидовања за нови председнички мандат…

Број ових и оваквих предлога и мера, опсег питања која обухватају, начин како се реализују или представљају, не само да нарушава поверење, већ и директно угрожава стратешку стабилност.

То више није једноставно, директно надметање, креирање шансе за постизање гола или прављење фаула за жути картон зарад одбране сопственог, него су стартови за искључење.

Уколико се овако настави, утакмица ће бити прекинута, самим тим неће бити кооперације. Остаје само конфронтација као једини могући избор и логичан епилог овакве политике.

Лоше процене Бајденове администрације већ су коштале самог америчког председника и утицале на дестабилизацију у појединим регионима. Случај Авганистана ту се издваја у сваком погледу.

Бајден је доживео и неколико тешких дипломатских пораза, међу којима је последњи на климатском самиту у Глазгову, када је, суочен са тоталним дебаклом, морао пристати на билатерални договор са Кинезима, јер без тога не би било ни завршног саопштења са скупа – чиме је признао равноправност Пекинга у даљим договорима о „зеленој агенди“.

Суочава се и са бројним изазовима на унутрашњем плану, неспособан да обузда разнолике групе које захтевају испуњавање бројних предизборних обећања и истовремено да управља са колосалном кризом која има и економску, и социјалну и политичку димензију, а за коју се уопште не назире решење.

Ако је одговор потврдан, онда је следеће питање: постоји ли политичка воља да се сагледа реалност? Наивно, готово невероватно, деловале су анализе или инсајдерске информације како ће Бајден усмерити Путина и Сија једног против другог, те се зато са њима и састаје одвојено. Није било реално говорити ни о „великом повратку Америке“ под Бајденовим руковођењем уз ослањање на „зелену политику“ и борбу против климатских промена. Још је више погрешно мислити како ће Руси и Кинези седети скрштених руку и мирно посматрати америчке активности у Белорусији, Украјини, на Тајвану, у црноморском акваторију и јужнопацифичком региону.

То је Захар Прилепин, описујући текућу ситуацију у Донбасу, најбоље илустровао: „Разлика је у томе што ће неприметни, намрштени и тихи руски саветници побеђивати и гинути, делећи заједнички хлеб са Донбасом. А што се тиче америчких саветника – ако их не прецрта снајпер – напустиће Кијев брже него Кабул. Разлика је у томе што Американцима победа Кијева није ни потребна – између осталог и зато што је елементарно недостижна – него им је потребно само затварање Северног тока. А Русија нема куд. Ми смо у сваком случају обавезни да победимо.“

И Кинези су обавезни да победе у случају ескалације ситуације у Јужном кинеском мору. Ни они немају куд! А и једни и други, немају пуно разлога да убудуће Бајдену верују. Без обзира што је Бајден иницирао разговоре са Путином и Сијем.

Патрик Бјукенен пише како је „Бајден пред амбисом“. Боље је користити већ употребљено поређење. Бајденова спољна политика личи на наслов из филма са почетка чланка. Пилота је – или заспао или заборавио како се управља! Могућа је трагедија и за оне који су у авиону, и за оне на земљи, на које ће авион пасти. Након охрабрујућих најава из првих месеци Бајденовог мандата, уверавања како ће се одржати канал за кооперацију са Москвом и Пекингом, последња дешавања делују онеспокојавајуће. Угрожена је стратешка стабилност.