Иља Фабричников: Украјински рат и пљачка Европе
фото: Stefan Rousseau – WPA Pool/Getty Images
Желећи да спречи Вашингтон да се повуче из Украјине, ЕУ је пристала на све: да плаћа америчке тарифе, да купује скупе енергенте, чак и да купује америчко оружје и да га поклања Кијеву. Ово на први поглед делује неразумно, али оваква политика ЕУ има своју логику.
Током протеклих неколико година, Европа је показала да није способна да демонстрира чак ни минимум спољнополитичке рефлексије у било ком аспекту својих интеракција. А сукоб са Русијом је заиста жестока битка. Прошло је осам месеци од објављивања књиге Пљачка Европе, али запажања изнета тамо остају релевантна. Овде их сумирамо ради јасноће.
Прво, Европа је политички субјект у сукобу у Украјини и тежи ка специфичним личним циљевима који се разликују од циљева њеног главног војно-политичког партнера – Сједињених Држава – које свирају „другу виолину“.
Друго, уједињена Европа, усредсређена око својих бирократских и административних структура, у украјински пројекат уложила је значајне ресурсе (током читаве своје историје, од почетка 1990-их) – стотине милијарди евра, што значајно премашује политичка улагања САД. Она не може себи приуштити повлачење.
Треће, теза о потреби наношења „стратешког пораза“ Руској Федерацији је основни спољнополитички став Европске уније у протекле три године, а сама политика има за циљ не само укључивање територије Украјине у свој периметар, већ и добијање несметаног и ексклузивног приступа руским енергетским ресурсима као доминантној политичкој и идеолошкој сили на евроазијском простору.
Четврто, Европљани немају намеру да се повуку из украјинског сукоба ни под којим околностима. Напротив, чине све што могу да га погоршају и продубе како би остварили своје стратешке циљеве.
Након онога што је описано као судбоносни говор америчког потпредседника Џ. Д. Венса на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2025. године, где су европске лидере буквално гурнули под хладан туш, изјављујући да Европа мора сама да реши своја безбедносна питања, без ослањања на амерички војни кишобран, европски естаблишмент, треба напоменути, није дуго остао у стању шока.
Мека конфронтација
Европски лидери су морали брзо да реше кључно питање: задржавање Сједињених Држава у украјинском сукобу и спречавање администрације Доналда Трампа да буквално „искочи“ из европског пројекта уључивања Украјине у орбиту утицаја ЕУ.
То је једна ствар. Али са друге стране, било је важно наставити ослањање на генерално стабилизујућу економску и војну подршку Сједињених Држава како би се ресетовао, ако не и поново покренуо, европски пројекат у целини. У чему би се могло састојати такво европско „ресетовање“? Пре свега, у отклањању претње „десног заокрета“ у појединачним европским земљама (Словачка, Мађарска, Румунија, неутрализација претње од АфД), у „коначном решењу“ српског питања кроз релативно меку ликвидацију влада Вучића и Републике Српске, и „затварању питања“ са Молдавијом.
Али то су, како кажу, питања меке политичке конфронтације. Ништа мање важно није ни обезбеђивање сопствене политичке супер-централизације и подређивање кључних спољнополитичких иницијатива Бриселу, заобилазећи супротстављена мишљења Париза и Берлина. На крају су их неутралисали проактивним балтичким државама, чија се политичка реторика показала обрнуто пропорционалном њиховом доприносу не само подржавању Украјине, већ и европском просперитету.
ЕУ је украјинском „предузећу“ приступила прилично лабаво, пре свега зато што до тада (покривени гарантованим америчким кишобраном) ни Брисел, ни Париз, ни Берлин нису посматрали сукоб са Русијом као политичку, војну или егзистенцијалну кризу. У Европи су искрено веровали да ће им комбиновани војни (уз америчку подршку), политички и огроман економски утицај на Москву омогућити да „реше питање“ за најмање неколико месеци, а Русија, неспособна да издржи такав интегрисани утицај на своју извозно оријентисану економију, признаће сопствени пораз и насилно демонтирати свој политички систем.
Међутим, кад је сукоб ушао у четврту годину, Европљани су били приморани да признају: болне технике које су користили изазивале су, у најбољем случају, привремене непријатности руском руководству, и да се „ситуација на терену“ мењала искључиво нагоре у односу на жеље Европљана.
Намера САД да „искоче“ из европског система безбедности ставила је Европљане пред неизбежност не само спољнополитичке кризе, већ и војно-политичког пораза украјинског пројекта и, као последицу тога, политичког колапса европских структура и низа кључних европских влада које су у овај конфликт уложиле можда највећи улог у последњих осамдесет година постојања политичке Европе.
Трошкови Европе
У комбинацији са астрономским трошковима за украјински пројекат, ово је створило заиста опасну, крајње експлозивну смесу која би могла да дигне у ваздух не само појединачне политичке лидере ЕУ, већ и читаве европске институције, кад ситуација неизбежно ескалира до потраге за кривцима.
Јер док се на хоризонту назирао чак и теоретски „стратешки пораз“ Русије, новац из европских и националних фондова нису жалили; сигурно их је тешила помисао да ће све бити отписано у виду репарација. Али чим је почело да се кристалише разумевање немогућности обезбеђивања стратешке предности „на терену“, почеле су да се назиру контуре војног банкрота и губитка спољнополитичког угледа.
Намера САД да „искоче“ из европског система безбедности ставила је Европљане пред неизбежност не само спољнополитичке кризе, већ чак и војно-политичког пораза
Чини се да управо то објашњава „стратешку уздржаност“ са којом су Европљани били приморани да реагују на увођење америчких тарифа од 10-50 одсто на њихове кључне индустрије, иако су у аналогној ситуацији током претходног Трамповог мандата Европљани одмах реаговали на сличне (а у нечему и блаже) акције америчке администрације, а саме тарифе су остале на снази све док Бајден није преузео мандат у САД.
Штавише, Европљани су, иако невољно, уз све врсте трикова и изузетака, пристали на невиђено повећање својих војних буџета на пет процената БДП-а (на пример, Немци су за себе „измолили“ могућност да у повећане расходе за одбрану укључе и поправке транспортне инфраструктуре за пребацивање војних јединица на источне границе ЕУ), а то је више него двоструко повећање.
Да тако нешто избегну европске владе се труде од краја Хладног рата, радије улажући у социјалне програме и „зелену енергију“. Суочене са продуженом економском стагнацијом, такве жртве су биле неопходне како би се спречило нагло повлачење Америке из њених европских обавеза. Да би се то постигло, усвојена је једноставна, али ефикасна тактика: ћутке трпети све екстравагантне, понижавајуће и емотивне авантуре америчког председника упућене ка њима и стрпљиво спроводити своју преговарачку линију по принципу „избациш их на врата, они уђу кроз прозор“.
То је омогућило руководству ЕУ да до лета 2025. године стабилизује претходно хаотичан дијалог са америчком администрацијом, препун међусобних оптужби и увреда, и, што је за Европљане било кључно, да успостави редовне пословне комуникације са Трампом са јединим циљем – спречити политичку ерозију конфигурације украјинске кризе. За сада, чини се да је ово питање решено.
Цена је, међутим, превисока за ЕУ: да би задржали Сједињене Државе унутар периметра сукоба, Европљани су морали да пристану, поред тарифа и скупих америчких испорука енергије, на конфигурацију даље војне подршке Кијеву коју су предложили Американци. Питање се првенствено тиче логистичких и финансијских аспеката снабдевања украјинске војске новим оружјем. Сада су и ЕУ и појединачне европске земље принуђене да купују америчко оружје пре него што га испоруче крајњим примаоцима.
Осим тога, под знаком питања су и „заменске испоруке“, када су током прве године непријатељстава европска министарства одбране, уз обећања Бајденове администрације, испоручивала Украјини бивше совјетско оружје „из залиха“, у замену за америчке обавезе да ће обезбедити модерније америчке еквиваленте уз малу додатну накнаду. Не изгледа да су ово обећања која нова администрација планира да испуни: залихе ће се наплаћивати по пуној цени и строго у складу са општим редоследом производње – у потпуности у складу са Трамповим директивама. А то значи непланиране кредите за Европу у целини и за појединачне европске земље, што ће погоршати већ тешку економску ситуацију.
Очување савеза
До сада је стављен на чекање покушај да се од Американаца добије нека конкретна обавеза обезбеђивања ваздушне заштите хипотетичким европским снагама из такозване „коалиције вољних“ у случају њиховог уласка у Украјину. Ово очигледно не потпада под Члан пет Повеље НАТО-а, али без њега било какве војно-политичке мере Европске уније у украјинском правцу могле би се од авантуре претворити у катастрофу.
Ово, наравно, значајно ограничава способност ЕУ да активно подржи режим Зеленског, али је не неутралише у потпуности. Штавише, Европљани су до сада успели да истакну свој савез са САД, барем јавно, као реквизит за демонстрирање трансатлантског јединства не само Москви већ и остатку света. Међутим, да ли ће ово донети Европљанима користи на које рачунају?
Они, вероватно, рачунају на политичко покриће сада наизглед лојалне америчке администрације која је, преко америчког председника, иако прилично неодлучно, одустала од идеје о смањењу свог војног присуства у Европи. Штавише, Трампова јавна линија употребе силе како би приморао Москву на преговоре са Кијевом се наставља: последњих месеци претрпела је само стилске промене. Све ово иде наруку Европљанима, који рачунају на америчко учешће у процесу одржавања антируског упоришта у Украјини, у донекле скраћеном, али борбено спремном облику.
Осим тога, континуирана сарадња са америчком администрацијом и њена видљива подршка омогућиће Европљанима да постигну оно што је можда најважнији циљ у тренутној фази прокси војне конфронтације са Русијом: на овај или онај начин, повући руске златне и девизне резерве и барем номинално затворити новчани јаз који је настао као резултат неконтролисаног трошења на подршку Кијеву.
Приче о конфискацији новца се на сваки могући начин маскирају као наводно правно коректне мере безбедности, како би се руска средства могла користити за издавање кредитних обавеза које ће бити отплаћене кроз сложену шему.
Обвезнице ће бити издате у замену за руске репарације које ће Русија исплатити режиму у Кијеву на крају војног сукоба, а Кијев ће, заузврат, бити обавезан да ове репарације искористи за отплату кредита који му је издала Европска унија, обезбеђеног управо тим обвезницама.
Али зашто је у овој шеми неопходна подршка САД? Саме руске резерве, депоноване на европским рачунима, не вреде ништа за ЕУ, и не може бити директног повлачења ових средстава – Европљани би једноставно избрисали скоро 200 милијарди евра и, заузврат, били приморани да издају исти износ ЕЦБ-у, што би само подстакло инфлацију, а не би решило ниједан европски проблем.
Друга је ствар када ЕУ користи руски новац као залогу за кредит и везује га за евентуално плаћање репарација од стране Руске Федерације. Да би се таква шема спровела, политичка подршка Вашингтона је неопходна. Једнострана имплементација ризикује да одмах уништи европско инвестиционо тржиште. Али ако САД, као део Г7, подрже такав механизам (или барем не буду снажно против), повећавају се шансе за успех у обезбеђивању додатних средстава за подршку Украјини.
Јер је све јасније да тај новац не може нигде другде да се добије. А тако добијена средства омогућила би Европљанима, према њиховим сопственим проценама, да подржавају режим Зеленског још најмање годину и по дана, а током тог времена би се много тога могло догодити.
Исцрпљивање Русије
За Европљане је, изгледа, изузетно важно да се сукоб у његовом садашњем стању продужи што је више могуће, како би се против Украјине „исцрпеле“ руске оружане снаге, све док сама Европа, у контексту „смањења“ америчког војног кишобрана, не буде у позицији да директно војно изазове Русију.
Међутим, ова рачуница може и да се не оствари. Док Европљани, који су од Украјине направили своју фикс идеју, развијају стратегије за „исцрпљивање“ Русије, америчка стратегија такође следи исти приступ према самим земљама ЕУ, са циљем да Европа остане заробљена у прокси-сукобу са Русијом што је дуже могуће, док истовремено напрежу сопствене напоре да одрже европске националне економије на површини.
Европске институције, заробљене у цугцвангу конфронтације са Русијом, већ су принуђене да зажмуре на сопствену деиндустријализацију и раст домаћих политичких и унутарблоковских контрадикција, ометане потребом да се позабаве својим јединим циљем – погоршати за Русију ситуацију на бојном пољу.
САД ће наставити да „помажу“ Европи палијативним методама: продајом оружја, доставом енергоресурса по повишеним ценама и разменом своје политичке и војне лојалности за царине. У међувремену, Европљани ће наставити да сопственим рукама уништавају темеље сопственог просперитета и атрактивности као стабилног трговинског партнера или сигурног уточишта за инвестиције са Блиског истока и из Азије, надајући се да ће прећи на реванш у Украјини чим за то сазру околности.
Европске институције, заробљене у цугцвангу конфронтације са Русијом, већ су принуђене да зажмуре на сопствену деиндустријализацију
За сада се све уклапа у овај образац: европска војна хистерија је ушла у нову фазу, користећи за то наводни руски „рат дроновима“ против европских аеродрома или инциденте са руским борбеним авионима који улазе у европски ваздушни простор, а немачка обавештајна агенција БНД отворено проглашава Русију претњом немачкој националној безбедности.
О томе систематски говоре и Пољаци, и Французи. Американци се не противе. Они само настављају да потхрањују европске илузије о могућности радикалне промене конфронтације у Украјини и подгревају ситуацију изјавама о вероватној продаји – претпоставља се Европљанима – Томахавка, покушавајући на такав начин да прекину политичке и дипломатске опције земаља ЕУ за излаз из сукоба који су саме инспирисале. На крају крајева, из чисто легалистичке америчке перспективе, одговорност за рад система дугог домета и све повезане ризике и потенцијалну штету лежи на страни која их је прибавила.
Куповина времена
Стога, ЕУ очајнички тражи могућности за „други талас“ у необјављеном рату са Русијом, како би буквално купила додатно време за војну мобилизацију и покушала да осигура тренутни статус кво у Украјини (прекид непријатељстава дуж линије контакта).
За ову сврху такође би биле погодне такве екстремне мере као што је стварна конфискација руских златних и девизних резерви путем сложеног механизма обвезница, што би омогућило Европи да добије довољно средстава за финансирање украјинског пројекта током две године: према проценама, „трошкови“ спољне финансијске подршке украјинском режиму тренутно износе између 80 и 100 милијарди евра директне финансијске помоћи и војних потрепштина годишње. Европљани нису забринути због трошкова.
Американци су задовољнији чињеницом да Европа почиње да исцрпљује своје производне и финансијске ресурсе у сукобу са Русијом, и да се немачка индустрија (средња и тешка) постепено сели у Сједињене Државе. И ако ово захтева симулирање пуне подршке очајничким европским војно-политичким и финансијским иницијативама, нека буде тако – за Американце, трошкови данас изгледају минимални, све док не морају бити директно укључени у војни део пројекта.
Апеловање на европску рационалност је бесмислено: поступци ЕУ у садашњој ситуацији су већ изузетно рационални у оквиру њихове сопствене логике, која не предвиђа губитак Украјине ни у ком облику, с обзиром на могућност да се настави финансирање активности украјинског војног и административног апарата.
Питање америчке рационалности је такође далеко од извесног. Наде у Трампов „предузетнички дух“ и у нагодбу, на шта је руска страна рачунала током преговора, могу се показати неоснованим, с обзиром на то да формат америчких односа са Европом доноси профит и резултате овде и сада, а сви потенцијални руски пројекти захтевају дугорочан, мукотрпан рад током пет до десет година, са неизвесним повраћајем инвестиција. У време када спекулативне интервенције на тржишту криптовалута могу донети солидан профит за неколико сати, дугорочни подухвати тешко да су привлачни.
Свако игра своју стратешку игру. Иако се интереси САД и ЕУ можда не поклапају, једна страна решава своје финансијске и политичке проблеме на рачун друге, и у том смислу, сви су задовољни у наредних неколико година. Мало је вероватно да ће се ова ситуација у догледној будућности променити у повољнију за Русију. И покушаји руске стране да „искључи“ Американце из сукоба пребацивањем решавања рушевина у односима на раван искључиво билатералних преговора неће успети.
За Европу, победа у украјинском сукобу није само питање политичког престижа. То је питање самоодржања. Више се не ради о преласку ЕУ на неки нови глобални статус или чак о очувању добитака које је акумулирала током протеклих тридесет година. Главно је избећи непоправљиву штету.
Последњих шест месеци европске шатл дипломатије између Брисела, Кијева и Вашингтона само су појачали ово разумевање. То се такође огледа у отвореном милитаризму у изјавама европских лидера, чак не само на врху, већ и у другом ешелону: стидљиво најављиване иницијативе о „француском нуклеарном кишобрану“, о спремности Пољске да набави нуклеарно оружје, о балтичком „зиду дронова“.
Не тако давно, Москва је веровала да европска интеграција, под одређеним условима, може бити корисна за Русију, отварајући могућности и чак обуздавајући неконструктивне снаге у Старом свету. Валидност таквих претпоставки одавно је доведена у питање, али је такво мишљење и даље било широко распрострањено.
Сада је важно прихватити чињеницу да политика ЕУ као јединственог актера очигледно противречи националним интересима Русије, јер ствара не само сталну војно-политичку претњу (упркос формалном невојном статусу блока), већ и значајну, па чак и прекомерну економску претњу. Како ће се институционална ситуација у Европи даље развијати тема је за посебан чланак. Али Русија ни под којим условима није заинтересована за очување, а камоли за јачање Европске уније као монолитног финансијског, економског и административно-бирократског ентитета.
Аутор је предавач МГИМО-а и члан Савета за спољну и одбрамбену политику
Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард
