ИЛИЈА БАЈОВИЋ: Црна Гора и Косовски завјет

Пише: мр Илија Бајовић, историчар

Везе између Црне Горе и српског Јерусалима страдалног Косова и Метохије нико не може оспорити, јер за Црну Гору и Косово не постоје административне границе већ само небеске. Косовски завјет, завјет светог мученика Лазара био је за Црногорце Свето Писмо, она духовна и морална вертикала од које нико у Црној Гори није одступао вјековима.

Косово и Метохија јесте симбол слободе, части и највећег поноса српског народа, мјесто нашег страдања али и уздизања на трон небески.
Још из средњовјековног периода између обласних господара тадашње Зете и обласних господара са Косова постојале су и родбинске везе. Наиме господар Зете из династије Балшића Ђурађ II Страцимировић је оженио кћерку кнеза Лазара Јелену, са којом је добио сина и будућег господара Зете Балшу III.

Јелена Балшић је обновила неколико манастира на обали Скадарског језера, као што је на острву Бешка обновљена црква св. Ђорђа, такође је Јелена Балшић саградила цркву свете Богородице.
Да се у Црној Гори чувала традиција старе српске славе и у доба династије Црнојевића је неоспорна историјска чињеница. Наиме у Црнојевића штампарији се 1493-1494. године штампају ћириличне књиге за потребе православне цркве на нашим просторима. Једна од тих књига је и Псалтир с посљедовањем у којој се наводе православни светитељи као што су Свети Сава, први Архиепископ српски, затим Свети Симеон Српски, Мироточиви као и свети краљ Стефан Дечански. Сама чињеница да се у календару штампарије Црнојевића наводе српски светитељи из светородне династије Немањић најбоље показује какав су однос и поштовање имали владари из династије Црнојевић према својим прецима Немањићима а самим тим и према Косову и Метохији свом духовном уточишту. Јер славити Немањиће градитеље православних цркава и манастира на Косову и Метохији значи чувати традицију српску која је управо на Косову стварана.
Косовски завјет и Петровићи симбол једног времена, у коме ће династија Петровић очувати завјет косовски на коме су се генерације васпитавале.
Први владар из династије Петровић-Његош владика Данило је био митрополит црногорски који је признавао за свог духовног поглавара пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића. Након велике сеобе Срба 1689-1690. године патријарх српски Арсеније Чарнојевић одлази са својим народом у Угарску. Не признајући духовну власт новог патријарха у Пећи постављеног под турским утицајем владика Данило остаје вјеран свом духовном поглавару српском патријарху Арсенију који га хиротонише за митрополита 1700. године у Сечуј.

Владику Данила је наслиједио на трон цетињских митрополита Сава Петровић кога ће 1719. године хиротонисати за митрополита и Даниловог наследника пећки патријарх Мојсије. Године 1776. митрополит Сава је упутио писмо руском митрополиту Платону у коме између осталог каже да је славеносрпски народ под турским ропством, да је српска црква угрожена јер ниједна епархија нема свог архијереја Србина већ се доводе Грци.
Трећи владар из династије Петровић-Његош Василије је хиротонисан за митрополита 1750. године у Београду од стране пећког патријарха Атанасија II. Од пећког патријарха је владика Василије добио титулу коју и данас наши митрополити носе а то је егзарх свештеног трона Пећког. Титула која на најбољи могући начин показује духовну повезаност Црне Горе и Косова и Метохије са том титулом се и данас поносимо и та титула нас опомиње да никад не заборавимо наше духовно полазиште.
Неко ко ће заиста на прави начин бити чувар Косовског завјета и ко ће славу српског имена проносити као митрополит црногорски јесте Свети Петар Цетињски. Владар који је духовно уздизао наш народ, који није признавао турски јарам и који је у биткама на Мартинићима и Крусима показао да и даље има косовских јунака који се боре за царство небеско и слободу српског рода.

Пред битку на Мартинићима 1796. године владика Петар I позива Црногорце и Брђане „Да докажу да у нама неугашено србско срце куца и србска крвца врије“. Пред битку на Крусима исте године владика Петар I Црногорцима говори да ударе на непријатеља „Нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности“. Овим порукама Свети Петар Цетињски јасно указује да је дух косовских јунака присутан код Црногораца који су спремни за вјеру страдати као и мученици Лазареви.
Косовски завјет ће оставити у аманет своме роду као непролазну вриједност која окупља српски народ и владика Петар II Петровић Његош. Својим књижевним дјелима Његош ће указати на значај Косовског завјета који шаље јасну поруку а то је сабрање и јединство српскога рода који ће оснажити Његош на најбољи могући начин својим књижевним стваралаштвом. За Његоша је Црна Гора била „слободе српске гњездо“, земља која је очувала дух српске слободе. Његош је препознао значај Косовског завјета када је у питању борба за слободу српског рода, због тога се Његош позива и на кнеза Лазара, Милоша Обилића, дакле на оне јунаке из наше прошлости који се нису дали у ланце везати. Као владаоц Његош је одржавао јако добре односе са владом у Србији, како са Милошем Обреновићем тако и са Карађорђевим сином Александром. Његош је током боравка једном од изасланика српске владе на Цетињу Матији Бану јасно рекао његову визију будуће уједињене српске државе: “Да се владика црногорски умири у Пећкој патријаршији, а кнез србијански у Призрену, мени духовна а кнезу Србије световна власт над народом слободним и усрећеним“. Његош је како Андрић каже био трагични јунак косовске мисли, неко ко је вјеровао у завјет кнеза Лазара и царство небеско.
Љуба Ненадовић истакнути српски књижевник боравећи у Црној Гори био је изненађен снажном косовском мишљу која је била присутна код сваког Србина из Црне Горе. Ненадовић је био одушевљен чувањем старе српске традиције на нашим просторима, а у разговорима које је имао са тадашњим становницима Цетиња Ненадовић је запазио да су често говорили „Наша је права на Косову закопана“.
И за вријеме владавине књаза Данила дух Косовског завјета је био присутан. Он се може видјети кроз ослободилачке ратове које је црногорски књаз водио. Књаз Данило је био суров владар, неко ко се у појединим случајевима и више него сурово обрачунавао са својим племеницима али је ипак са друге стране водио и ослободилачку борбу да српски народ збаци окове турскога ропства.
Неко ко ће и ријечима али и дјелима показати да су Петровићи достојни наследници косовских јунака био је и књаз-краљ Никола I Петровић. Краљ Никола је од самог почетка своје владавине 1860. године па све до 1918. године водио многобројне ратове који ће бити усмјерени не само ка територијалном проширењу Црне Горе него и ослобођењу наших поробљених крајева. Кроз своју пјесму која ће постати незванична химна Црне Горе „Онамо намо“ краљ Никола је показао своју везаност за Косово и Метохију ријечима: „Онамо, онамо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ“.

Ријечима блиског сарадника краља Николе, Гавра Вуковића на почетку Вељег рата 1876. године када је црногорска војска прешла у Херцеговину јасно се може видјети колико је Косовски завјет био присутан у преломним тренуцима наше историје: „Први пут после Косова марширала је српска војска“.
Дакле за вријеме владавине књаза-краља Николе званична црногорска политика је била усмјерена ка ослобођењу оних земаља које су биле како под германским тако и под отоманским окупатором. Својом пјесмом „Пијмо Вино“, краљ Никола јасно каже: “Сви прегнимо погинути Призрен мора бити наш“. И ослободилачким балканским ратовима краљ Никола је стихове из пјесама „Онамо намо“ и „Пијмо вино“ преточио у стварност. Јединством српске и црногорске војске Косово и Метохија су ослобођени од вишевјековног турског ропства 1912-1913. године. Ослобађањем Метохије оснива се и Пећка митрополија а њен митрополит постаје Гаврило Дожић. Приликом устоличења Гаврила Дожића за пећког митрополита, краљ Никола је упутио будућем митрополиту јасну поруку: “Високопреосвештени! Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руке моје побједоносне војске, предајем Вама са благословом високопреосвештеног господина митрополита Митрофана да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету отворите широм, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете“.
Црна Гора је опстајала на Косовском завјету, по коме ће бити препозната изван својих граница и Косовски завјет је учинио Црну Гору вјечном. На крају као историчар у правом смислу те ријечи могу констатовати да данашња Црна Гора односно један дио православног становништва Црне Горе нема апсолутно никакве повезаности са Црном Гором Петровића, са идеологијом коју су они заступали, са идејом која је Црну Гору учинила српском Спартом. Вриједности Косовског завјета су непролазне, које нас чине изузетно поносним и припадници српског народа у данашњој Црној Гори могу са поносом истаћи да слиједимо дух наших предака и да се нисмо одрекли изворне Црне Горе која се исто тако никада неће одрећи српског Јерусалима Косова и Метохије.