Илан Голденберг: За Америку у Ирану нема добрих опција

Три недеље након почетка америчко-израелског рата против Ирана, назиру се контуре познатог и опасног обрасца. Иако је актуелни сукоб за сада знатно другачији од америчких ратова у Авганистану, Ираку или Вијетнаму – пре свега зато што још увек није у значајној мери укључио америчке копнене снаге – рат против Ирана дели са тим претходним искуствима једну дубљу стратешку реалност. Вашингтон поново води рат против слабије регионалне силе без јасно дефинисаних циљева, разрађене теорије победе и одрживе излазне стратегије.

Резултат је опет увлачење у живо блато, само нешто другачије врсте. Америчке снаге могле би заглибити у ваздушним и поморским операцијама које би могле трајати месецима или годинама, уз све веће трошкове за глобалну економију, дестабилизацију ширег региона Блиског истока и растући данак међу цивилним становништвом у Ирану, Израелу, Либану и шире.

Као и у претходним сукобима, асиметрија у срцу овог рата иде у прилог слабијој страни. Да би Сједињене Државе победиле, морају остварити широке и нејасно дефинисане циљеве – промену режима или толико ослабљен Иран да више не буде способан да дестабилизује регион, нити да ремети глобална тржишта нафте. За Иран, победа може значити тек опстанак и способност да повремено наноси трошкове глобалној економији, кроз нападе који би значајно ограничили пролаз кроз Ормуски мореуз или оштетили осетљиву и кључну нафтну инфраструктуру у земљама Залива.

Све је извесније да актуелна америчко-израелска кампања ракетних и дроновских удара неће срушити режим. Нити ће у потпуности онеспособити конвенционалне капацитете Ирана до те мере да Техеран више не може да омета пролаз кроз Ормуски мореуз или угрожава објекте од виталног значаја за глобалну енергетску трговину.

Сједињене Државе би сада могле осетити порив за ескалацијом, укључујући и могућност употребе копнених снага ради заузимања иранских постројења и територије, или подршке сепаратистичким покретима унутар земље. Међутим, ризици од такве ескалације далеко надмашују њене потенцијалне добити. У тренутку када је глобална економија уздрмана, а Блиски исток у превирању, најразумнија опција за Вашингтон није даље продубљивање непромишљено започетог рата, већ проналажење излаза из њега.

Победа ни на видику

Од самог почетка, амерички ратни напор обележен је стратешком неусаглашеношћу. Када је председник Доналд Трамп покренуо војне операције, учинио је то без припреме америчке јавности и без јасног изношења остваривих циљева. У својим првим изјавама, датим усред ноћи, позвао је ирански народ да устане и свргне власт, чиме је фактички поставио промену режима као мерило успеха. То је био изузетно висок – и вероватно недостижан – стандард. Истовремено, тиме је иранском руководству понудио једноставан пут до победе: издржати.

Досадашњи развој догађаја указује да су потези Сједињених Држава и Израела, ако ишта, додатно учврстили контролу тврдолинијаша у Ирану. Уколико су Вашингтон и Јерусалим очекивали да ће ликвидација највиших иранских лидера довести до колапса Исламске Републике, показало се да су погрешили. Нема сумње да је убиство врховног вође Алија Хамнеија и других високих званичника створило извесне додатне изазове за режим, али нема много назнака да безбедносне снаге одустају или се окрећу против својих команданата.

Ирански ратни напор и даље делује кохерентно и показује јасне структуре командовања и контроле. Режим је изградио мрежу институција које настављају да функционишу упркос ударима на његово руководство. Истовремено је децентрализовао овлашћења за извођење напада, омогућивши војсци да настави ратне операције чак и док се њени команданти и лидери систематски елиминишу.

Заиста, ликвидација Алија Хамнеија је можда и отежала, а не олакшала слабљење режима. Пре рата, многи аналитичари су веровали да би његова неминовна смрт (био је крхког здравља и имао 86 година) могла да отвори простор за унутрашње преиспитивање курса. То вероватно не би довело до демократске трансформације, али би могло да омогући заокрет ка прагматичнијем руководству, које би преиспитало регионалну политику и нуклеарне амбиције Ирана са ширим циљем побољшања економског положаја земље, као и изгледа Исламске Републике за дугорочни опстанак.

Та могућност је сада готово извесно затворена. Изазивајући насилну смену на врху власти, рат је ојачао најтврдокорније струје у Ирану. Хамнеијев син, Моџтаба, сада је врховни вођа. Реч је о тврдолинијашу са тесним везама са Корпусом чувара исламске револуције, који је у израелским ударима изгубио већи део своје породице. Његово устоличење не представља корак ка променама, нити ка било каквом „ублажавању“ режима, већ гаранцију његовог даљег укопавања.

Промена режима сада делује мање вероватно у кратком року, али многи заговорници заједничке америчко-израелске кампање и даље верују да она у наредним недељама може успети у неутралисању Ирана као војне претње. Од самог почетка рата, америчка војска је – за разлику од председника – истицала ограниченије циљеве.

Из тих кругова су наглашавали да је фокус на уништавању иранских војних капацитета, укључујући ракетне снаге, морнарицу и нуклеарни програм, као и способности Техерана да наоружава и обучава своје регионалне савезнике и проксије. Такав оквир је реалистичнији од Трамповог циља промене режима, али подсећа на познат проблем са којим су се Сједињене Државе већ суочавале у Ираку и Авганистану.

Вођење против-побуњеничких операција у тим земљама показало је да је за успех потребно готово потпуно овладавање територијом, управљањем и безбедношћу, како би се становништву улило поверење у америчке снаге и њихове локалне партнере. Насупрот томе, талибани у Авганистану и сунитска побуна у Ираку морали су тек да се крију међу становништвом и одржавају ниво насиља који подрива осећај сигурности и поверења. Слична динамика сада се појављује на Блиском истоку, иако у другачијем домену.

Иран је успео да три недеље одржава континуиране ракетне и дроновске нападе

За Вашингтон и његове савезнике, успех подразумева обезбеђивање несметаног протока енергената, заштиту критичне инфраструктуре (нарочито нафтне у земљама Залива) и очување регионалне стабилности. За Техеран, довољно је да повремено нападне по неки танкер у Ормуском мореузу и тиме заустави саобраћај кроз тај уски пролаз, да погоди енергетске објекте у Заливу или изведе повремене ракетне и беспилотне нападе који пробијају одбрану држава региона.

Чак и ако се пресретне 90 одсто иранских напада, преосталих десет одсто може имати несразмерно велике економске и психолошке последице. Један једини успешан удар на танкер, нафтно постројење или комерцијални чвор довољан је да уздрма глобална тржишта и промени перцепцију ризика.

Ово није рат у коме Иран мора одлучујуће да победи. Довољно је да покаже да ограниченији амерички циљ – унапређење регионалне безбедности, што далеко испод промене режима – такође не успева. До сада је Иран успео да три недеље одржава континуиране ракетне и дроновске нападе. Чак и ако остане без ракета дугог домета и лансирних система, мало је назнака да су Сједињене Државе и Израел у стању да иранске дронове, ракете кратког домета и мине сведу на ниво на коме више не би могли да изазивају хаос у непосредном окружењу и широм Залива.

Поука из дванаестодневног рата прошлог јуна је упечатљива: након интензивних удара по иранским циљевима, Израел и Сједињене Државе су прогласили да су иранске способности значајно умањене. Убрзо се, међутим, показало да се Иран поново наоружава знатно брже него што су могли да замисле.

Замке ескалације

Суочене са овом динамиком, Сједињене Државе би могле доћи у искушење да ескалирају сукоб како би озбиљније уназадиле ирански нуклеарни програм, приморале Иран да обустави нападе на суседе или чак отворено покушале да сруше режим. У претходним ратовима, попут оних у Ираку и Вијетнаму, Вашингтон је често на погоршање ситуације одговарао улагањем додатних ресурса, настојећи да из пораза извуче победу. И у овом случају, као и у већини других, расположиве опције нису нарочито привлачне.

Преузимањем контроле над иранским високо обогаћеним уранијумом, Доналд Трамп би могао покушати да себи отвори пут ка проглашењу победе, ударајући директно на срж иранског нуклеарног програма и његову способност да у кратком року произведе нуклеарно оружје.

Америчке снаге би могле да заузму део залиха високо обогаћеног уранијума који се тренутно чува у тунелима код Исфахана. То би бар омогућило Сједињеним Државама да истакну јасан стратешки успех: лишавање Ирана кључних компоненти нуклеарног програма и наношење озбиљног удара области која је дуго била у средишту америчке политике, ако већ не и самог рата. Према доступним извештајима, значајан део уранијума заиста се налази у подземним комплексима у Исфахану.

Ипак, то би било далеко од једноставне операције. Према јавним подацима, уранијум се складишти у гасовитом облику у контејнерима који су тешки за транспорт и захтевају изузетно пажљиво руковање због саме природе материјала. Осим тога, није јасно колико су ти тунели уопште приступачни након претходних удара, који су још прошлог јуна блокирали њихове улазе и затрпали приступе. Ово свакако не би била брза акција налик операцији у којој је 2011. ликвидиран Осама бин Ладен или покушајима муњевитих интервенција у другим деловима света. Напротив, захтевала би присуство америчких снага на терену током више сати, а вероватно и дана.

Таква операција би се одвијала стотинама километара унутар иранске територије, у објекту који је, по свему судећи, међу најбоље брањеним у земљи. Било каква америчка акција готово извесно не би имала елемент изненађења, јер Иран врло вероватно већ рачуна на такав сценарио.

Иранске снаге би се брзо концентрисале у том подручју, приморавајући Сједињене Државе да успоставе и одржавају копнени обруч дубоко у непријатељској територији, окружене стотинама хиљада иранских војника. Није извесно да је таква операција уопште изводљива, а камоли разумна.

Један од начина да се сломи отпор режима могао би бити удар на економску „кичму“ Ирана. Сједињене Државе би могле да заузму острво Харг у Персијском заливу, преко кога пролази око 90 одсто иранског извоза нафте. Америчке и израелске снаге већ су изводиле ударе на војне одбрамбене системе на том острву, а Доналд Трамп и део његових савезника јавно су разматрали могућност заузимања.

Чак и ако се пресретне 90 одсто иранских напада, преосталих десет одсто може имати несразмерно велике економске и психолошке последице

За разлику од операције у унутрашњости, напад на Харг могао би да се изведе амфибијским или ваздушнодесантним снагама, а с обзиром на то да острво није дубоко унутар Ирана, Техерану га је теже бранити, а америчким снагама лакше задржати под контролом.

Ипак, мане таквог подухвата су значајне. Прво, захтевао би озбиљну копнену операцију ради заузимања добро утврђене територије величине приближно трећине Менхетна. Иако изводљива, таква операција би несумњиво изложила америчке снаге ризику и могла довести до значајних губитака. Друго, борбе на Харгу могле би озбиљно оштетити иранску нафтну инфраструктуру, што би додатно подигло цене на светском тржишту. А то је исход који Сједињене Државе настоје да избегну.

Још важније, остаје нејасно какав би стратешки ефекат имало заузимање острва. Логика таквог потеза почива на претпоставци да би економски притисак приморао Иран да промени понашање или прихвати америчке услове. Међутим, режим је већ показао спремност да поднесе озбиљне економске ударе, што је годинама демонстрирао под теретом америчких санкција. Много је вероватније да би Иран одговорио ескалацијом напада на енергетску инфраструктуру у региону.

Отпор Ирана

Догађања из протеклих недеља већ наговештавају ову динамику. Након израелских удара на иранско гасно поље Јужни Парс, Иран је узвратио нападом на катарску инфраструктуру за течни природни гас, избацивши из строја 17 одсто производних капацитета на период од три до пет година. Напад на острво Харг могао би да изазове још агресивнији ирански одговор те врсте.

Иран је, такође, показао изузетну свест о осетљивости Сједињених Држава на кретање цена нафте. Поступци саме Трампове администрације – укључујући чак и ублажавање санкција на иранску нафту како би се смирила глобална тржишта – јасно показују колико је Вашингтон узнемирен растом цена изазваним ратом. Иран, стога, има јасан подстицај да настави са ударима на енергетска тржишта.

Једна варијанта операције налик оној на Харгу, али без ангажовања копнених снага, могла би да изгледа као оно чиме је Трамп запретио 22. марта: напади на иранске електране у нади да ће се тиме изнудити промена понашања Техерана. Поред тога што би таква акција непотребно погађала цивилно становништво и потенцијално кршила правила ратовања, она вероватно не би постигла жељени ефекат. Уместо да попусти пред америчким захтевима, Иран би пре одговорио нападима на сличне објекте у земљама Залива.

Ако се ни одлучно уништење иранског нуклеарног програма ни парализа његове нафтне производње не показују као изводљиве стратегије, амерички званичници могли би размотрити још једну ескалациону опцију: појачавање напора да се режим дестабилизује изнутра, наоружавањем и подршком опозиционим групама у земљи. То би могле бити курдске снаге на северозападу Ирана, балучке групе дуж границе са Пакистаном, као и друге дисидентске фракције. Сједињене Државе би такође могле покушати да искористе пукотине унутар самог режима, евентуално тражећи незадовољне генерале у редовима Корпуса чувара исламске револуције као партнере.

Међутим, овакав приступ носи ризик да не доведе до промене режима, већ до његовог распада и грађанског рата. Вероватан исход није уређена транзиција, већ дуготрајан сукоб налик хаосу који је захватио Сирију и Либију.

Спољни актери би се готово извесно умешали у ратом разорен Иран. Турска не би остала по страни уколико би иранске курдске групе ојачале. Пакистан би имао озбиљне бриге због балучког милитантног покрета. Земље Залива подржале би своје фаворизоване актере. Резултат би могао бити прилив оружја и финансија у Иран, што би створило хаотично и крајње нестабилно окружење.

Израелу би можда одговарао расцепкан и унутрашњим потресима захваћен Иран. Али за Сједињене Државе, такав исход био би ноћна мора. Иран се налази у средишту региона који обухвата Авганистан, Ирак и Пакистан. Озбиљан унутрашњи колапс могао би да отвори простор терористичким групама, поремети регионалну трговину и произведе нестабилност која се прелива преко граница.

Ограничени циљеви

Три недеље од почетка рата, Сједињене Државе суочавају се са јасним избором: наставити ескалацију у потрази за нејасно дефинисаним циљевима или извршити преиспитивање и потражити излаз. Разборитији пут је овај други. Доналд Трамп би требало да прогласи да је америчка војска у великој мери остварила ограниченији скуп војних циљева – слабљење иранских капацитета – и да сигнализира спремност да се заустави даља ескалација.

Уз то, требало би да упути уверења и јавно саопшти да ће Сједињене Државе обуздати Израел и подржавати будуће нападе на Иран само уколико Техеран поново покрене свој нуклеарни програм или нападне регионалне партнере.

Трамп би требало да прогласи да је америчка војска у великој мери остварила ограниченији скуп војних циљева

Иран би у почетку могао да одбаци такву понуду. Али временом би амерички курс усмерен ка деескалацији могао да пребаци терет међународног притиска на Техеран. Кључни глобални актери – укључујући Кину, европске земље и државе Залива, које имају снажан интерес за стабилизацију енергетских тржишта – имали би подстицај да инсистирају на окончању сукоба и да појачају притисак на Иран да такође смањи тензије.

Наравно, ништа од овога не би представљало јасну победу. Сједињене Државе би остале уплетене у регион, управљајући ослабљеним, али потенцијално агресивнијим Ираном. Односи са партнерима у Заливу, оптерећени економским и безбедносним последицама рата који нису желели, можда више никада неће бити исти. Поред тога, ресурси преусмерени на Блиски исток ради обуздавања Ирана након рата – као и они потрошени током самог сукоба – могли би шире да ослабе позицију америчке војске, нарочито у индо-пацифичком региону.

Алтернатива томе је појачавање напора у потрази за одлучујућим исходом, што носи ризик знатно тежих последица. Америчка историја нуди бројне примере ратова у које се улазило са самопоуздањем, а из којих се излазило тешко и болно. У Вијетнаму, Ираку и Авганистану, амерички лидери су ескалирали у нади да ће постићи успех, да би тиме само продубили сопствени стратешки ћорсокак. Страх од неуспеха и замка „утрошених средстава“ гурнули су Сједињене Државе још дубље у живо блато.

Актуелни сукоб носи слично искушење. Али он уједно нуди и прилику да се тај образац прекине. Рат против Ирана био је избор донет без јасног плана шта након њега следи. Последице те одлуке сада постају све очигледније. Задатак који предстоји није да се спасава недостижна победа, већ да се ограничи штета по америчке интересе, регионалну стабилност и животе цивила широм Блиског истока.

То ће захтевати прихватање једне непријатне истине. У оваквим ратовима, најодговорнији потез није упорно ићи напред у потрази за победом, већ препознати тренутак када трошкови надмашују добитке и повући се пре него што ограничени сукоб прерасте у дубоки стратешки ћорсокак.

Аутор је виши потпредседник и главни стручњак за политику у организацији J Street

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: Foreign Affairs

Насловна фотографија: DoW photo by U.S. Air Force Staff Sgt. Madelyn Keech