ИГОР МЕКИНА: У туђим ципелама: А да Кина бомбардује Шпанију због Баскије? Или Каталоније?

Питање је изнервирало Хавијера Солану; бесно је устао у намери да прекине разговор. Кафа у шољици, које је била испред њега на столу, прелила се преко руба. Можемо ли, молим вас, да променимо тему, питала је његова портпаролка

Замислите да Русија и Кина плате нацистима да сруше демократски изабрану владу у Мексику са циљем да Мексико постане део њиховог војног савеза и да тамо изграде војну базу са нуклеарним пројектилима. И да потом Мексико дроном нападне Белу кућу.

Описани хипотетички сценарио понудио је као тему за размишљање на свом Твитер налогу Ким Дотком, познати немачки инвеститор са сталним боравиштем на Новом Зеланду. Тиме је подсетио на круцијалан принцип који би, уколико би га се придржавала већина државника и дипломата, могао да спречи многе ратове. Треба само „ући у туђе ципеле“, како то воле да кажу на Западу – и онда усагласити своја очекивања са аспирацијама ривала.

Управо та способност разумевања и потраге за компромисним, обострано прихватљивим решењем, одликује врсне дипломате и новинаре. Оно што је проблем нашег све луђег света, јесте да је та врлина – сагледати интерес противника – све ређа.

Запис познатог новозеландског твитераша подсетио ме је на децембар далеке 2007. када се у Љубљани обрео некадашњи генерални секретар НАТО савеза и тадашњи министар спољних послова Европске уније Хавијер Солана.

Принцип непромењивости граница

Комбинацијом срећних околности добио сам термин за интервју. Знајући да је време ограничено, Солани сам одмах поставио неколико мало тежих питања, што му се није допало, и то је показао.

За почетак сам га питао како гледа на то да је, када су у питању принципи територијалног интегритета земаља и права на самоопредељење и отцепљење, Европска унија поступала другачије у случају већине наследница некадашње СФРЈ, бранећи „принцип непромењивости граница“, док је само у примеру Србије поступила супротно и због Косова дозволила једнострану промену међународне границе. Занимало ме је – није ли то кршење међународног права?

„Не! Не мислимо (у ЕУ) да је то кршење међународног права, треба погледати како је нешто урађено. Ипак, сматрам да би решење за коначни статус било могуће наћи уз договор и интервенцију међународне заједнице, која у том погледу такође има своје обавезе“, одговорио је Солана. Приметио сам да ЕУ заправо не чека на икакав договор „јер сте већ донели одлуку да признате нову државу“. А то дефинитивно није „споразум“ заснован на консензусу, подсетио сам Солану.

„Не, ово није консензуално решење које би подржала цела међународна заједница, али је одлука коју ће вероватно подржати солидна већина међународне заједнице. Реч је о земљама које делујући у истом правцу покушавају да нађу решење за проблем који припада Европи,“ узвратио је Солана. Вратио сам му лоптицу питањем, неће ли такво „решење“ отворити нове клопке за заједничку спољну политику ЕУ, али је Солана самоуверено одговорио да ће „Европска унија остати уједињена и деловаће као једно“.

Тада сам му поставио наоко необично питање – може ли да замисли (Солана ту упада у реч опаском да он „може све да замисли“) ситуацију у којој би, на пример, Шангајска организација за сарадњу (ШОС) бомбардовала Шпанију, а затим помогла Баскији да постане независна држава? Да ли би и у том случају сматрао да је то сасвим у реду и да то није кршење међународног права?

Питање је изнервирало Солану; бесно је устао у намери да прекине разговор. Кафа у шољици, које је била испред њега на столу, прелила се преко руба. „Можемо ли, молим вас, да променимо тему? Зато што имамо још само неколико минута“, упала је у разговор Кристина Гаљак, портпаролка Хавијера Солане. Он се у међувремену прибрао, опет сео и додао: „Не, не, нека пита, то су интелигентна питања.“ Поновио сам питање. Дакле, може ли да замисли да Шангајска организација за сарадњу због баскијског питања бомбардује Шпанију? „Знате ли, уопште, шта је Шангајска организација за сарадњу?“, вратио ми је питање Солана. Одговорио сам потврдно – да се ради о „организацији чија је сврха углавном економска сарадња њених чланица“, иако има „све више војних елемената“.

„Добро је, знате. Не, не могу да замислим да би ШОС, који чак и није војна организација, урадио тако нешто“, рекао је Солана на крају.

Прецизне инструкције

Било је јасно да од њега није могуће очекивати способност да се постави „у туђе ципеле“. Ипак сам покушао: Ако би Косово постало независна држава, да ли би бар Косовска Митровица, где живе махом косовски Срби, могла да остане део Србије? Јер, ако могу да се отцепљују сви несрби, зашто се не би могли и Срби?

„Не могу да говорим о томе јер ће данас бити преговора на ту тему, након чега ће одлучивати Савет безбедности УН. О томе бисмо могли да причамо тек сутра,“ ескивирао је Солана.

Није прошло ни два месеца, а Косово је 17. фебруара 2008. прогласило независност. Вашингтон је влади у Љубљани уочи словеначког преузимања председавања ЕУ послао прецизне инструкције шта треба да учине државе Европске уније, а пре свега да нову државу треба што пре признати, што генералном секретару УН омогућава да констатује да се „променило фактичко стање на терену“.

Исте године је „косовска домина“ била један од узрока кризе и рата у Грузији; шест година касније догодио се пуч и рат у Украјини, при чему је „косовски преседан“ играо важну улогу.

Давне 2007. Солани је изгледало немогуће да би некаква ШОС могла и смела да се супротстави западним силама и бомбардује, на пример, Шпанију због Баскије. Или Каталоније.

Такве оружане интервенције тешко да ћемо икада доживети јер је Шпанија „покривена“ кишобраном НАТО пакта; ни сам ШОС не показује жељу да делује ван подручја својих чланица, за разлику од НАТО пакта, који се сада шири чак до Јапана.

Слепи и глуви

Али поента није у томе – суштина је да се једном Солани, иначе Шпанцу, чинило богохулним и крајње увредљивим да би нека регионална организација Шпанији могла да одређује како треба да поступа са својом мањином, или чак признала Баскију као независну државу, док су са друге стране једна исто тако регионална организација (НАТО), чији је Солана био генерални секретар, и још једна регионална организација (ЕУ), чији је Солана у то време био високи представник за спољну политику – управо на такав начин поступале према Србији.

На исти начин су политичари Запада остали „слепи и глуви“ за аргументе о опасности проширења НАТО пакта на Украјину, иако сами не могу ни да замисле нешто што је у свом мисаоном експерименту понудио Ким Дотком – да „Русија и Кина плате нацистима да сруше демократски изабрану владу у Мексику са циљем да она постане део њиховог војног савеза и да изграде војну базу са нуклеарним пројектилима у Мексику“ да би онда „Мексико напао Белу кућу дроном“.

Да ли ико верује да би Вашингтон после таквог развоја догађаја остао пасиван, упутио жалбу Савету безбедности УН и после вета Кине и Русије обавестио светску и своју јавност да америчка влада „због поштовања међународног права и суверенитета Мексика“ поводом тог проблема – не може да учини ама баш ништа? Наравно да не. Уосталом, Доналд Трумп чак и сада, када више није председник, сањари о слању америчке војске у Мексико због проблема са дрогом, а извесно је да ни председник САД из супротног политичког табора, демократа, не би скрштених руку посматрао стварање „анти-Америке“ на америчкој међи. Зашто су онда сви то очекивали од Русије? И очекују од Србије?

Акција у међународној политици увек носи са собом и реакцију. Акције НАТО пакта довеле су до предвидљиве реакције Русије, Кине, Ирана и других држава. Шангајска организација за сарадњу у данашњем свету постаје све важнија и добија све више „безбедносних“ елемената. Можда ће ускоро основати и свој „Савет безбедности“. НАТО је већ дефинисао ШОС као „претњу“. Организација коју је Солана пре 16 година ниподаштавао сада постаје све важнији стуб безбедности. Блискоисточне земље се већ окрећу од САД према Русији и Кини и свет се убрзано мења.

А све то се дешава управо зато јер европске земље у случају Србије и сличних примера нису биле способне да се „уђу у туђе ципеле“ како би права свих држава мериле на исти начин. Недавни пример одлучивања у Савету Европе, где већина држава брани интегритет Украјине, Грузије и Молдавије, али не и Србије, открива да те исте државе нису способне да „уђу у ципеле“ саговорника и на исти начин третирају отворене проблеме. А управо тај дефицит емпатије и одбијање признавања легитимних права свих држава, дакле и Србије, у комбинацији са дуплим аршинима – јесте корен већине европских проблема.