ИГОР МЕКИНА: Како је Хрушчов доказао да је руска специјална операција оправдана

Кенеди и Хрушчов успели су да постигну договор који је разбеснео естаблишмент националне безбедности САД, као и америчке интервенционисте. Кенеди је обећао да неће дозволити Пентагону и ЦИА-и да поново нападну Кубу и пристао је да повуче америчке нуклеарне ракете из Турске које су биле усмерене ка Русији. Под условом да тај други део договора (о повлачењу нуклеарних ракета из Турске) остане тајна

Да ли је рат који се води између Украјине и Русије, а заправо између “колективног Запада” и Русије – праведан?

Одговор на ово питање раздваја светску јавност од фебруара 2022. године, а заправо још од не тако далеке 2014, када је америчка администрација уз тиху асистенцију Европске уније извела пуч у Украјини. Они који подржавају Кијев данас тврде да је Русија извршила “агресију” и позивају се на Повељу УН. “Међународно јавно право” је њихов тобоже најјачи аргумент.

Други, који подржавају Русију, упозоравају на агресивне намере и поступке Америке који Москви нису оставили могућност за икакав други избор. И ту су у праву, иако је њихов задатак да оправдају руску “спец-операцију” много тежи.

Пропагандни фронт

Битка која се води на том идејном, чак пропагандном фронту није ништа мање жестока од оне која се води у рововима. А ту се суочавамо са још једним парадоксом. Тврдња да је велика и снажна Русија напала мању Украјину вођена “империјалним” поривима делује на први поглед једноставније и уверљивије. Ситуација је толико замршена, да збуњује чак и део према потезима Вашингтона критички настројених америчких интелектуалаца.

Погледајмо пример једног коментатора који се упиње да као “објективни посматрач” истовремено осуди како америчку, тако и “руску агресију”.

“Тренутно смо у ситуацији у којој, на жалост, широм политичког спектра, укључујући и део левице, људи мисле да морате да бирате између усклађивања са спољном политиком САД и њеним актима агресије или руском спољном политиком и њеним актима агресије. Лично, мислим да је и прикладно и неопходно осудити рат против Украјине, а лицемерје Вашингтона ни на који начин не оправдава Русију”, записао је недавно Норман Соломон.

Оваква, наоко “објективност” делује привлачно и плени својом моралном узвишеношћу, иако је – погрешна. Да је руска интервенција оправдана, показује историјски пример “кубанске кризе” током које је Никита Хрушчов разоткрио лицемерје америчких интервенција. На то у свом коментару упозорава Јацоб Г. Хорнбергер који каже да је “за савремене америчке интервенционисте важан наратив да је Русија напала Украјину”.

“И ту је крај приче. Црно и Бело. Русија лоша. Украјина добра. Подржите Украјину кешом и наоружањем које финансирају амерички порески обвезници. Америка добра”, гласи Хорнбергеров циничан осврт.

Али, додаје он, “ако се вратимо на кубанску ракетну кризу, открићемо да ствари нису тако једноставне”.

Кубанска ракетна криза

Совјетски Савез је, наиме, на Куби инсталирао нуклеарне пројектиле који су могли да погоде америчке градове дуж источне обале, укључујући Вашингтон и Њујорк. Криза је трајала од 16. до 29. октобра 1962. године. Председник Кенеди је захтевао да Совјети уклоне своје нуклеарне пројектиле са Кубе и врате их у Совјетски Савез. Пентагон је вршио огроман притисак на Кенедија да одмах одобри изненадни бомбашки напад на сумњива ракетна места, након чега је уследила војна инвазија на острво ради свргавања власти у Хавани.

Другим речима, амерички генерали су вршили притисак на Кенедија да уради Куби оно што је фебруара 2022. Русија учинила у Украјини.

Тачније, тако су снажно притискали председника САД Џона Кенедија да је његов брат Роберт Кенеди у поверењу казао совјетском амбасадору Анатолију Добрињину: “Ако се овако настави, председник није сигуран да га војска неће збацити и преузети власт”.

А онда је 27. октобра – два дана пре него што је криза решена – совјетски лидер Никита Хрушчов написао Кенедију писмо у коме је навео следеће: “Како да ми, Совјетски Савез, наша Влада, оцењујемо ваше поступке који се одражавају у чињеници да сте опколили Совјетски Савез војним базама; опколили сте наше савезнике војним базама; поставили сте војне базе буквално надомак граница наше земље; и тамо стационирали своје ракетно наоружање!? То није тајна. Одговорне америчке личности отворено изјављују да је тако. Ваше ракете се налазе у Британији, налазе се у Италији и уперене су против нас. Ваше ракете се налазе у Турској.”

“Узнемирени сте због Кубе. Кажете да вас ово узнемирава јер је Куба удаљена само 90 миља од обале Сједињених Америчких Држава. Али ви сте поставили нуклеарне ракете у Турску, буквално уз нас; наши граничари патролирају и виде све то. Сматрате ли да имате право да захтевате безбедност своје земље и уклањање оружја које називате офанзивним, али исто право не дајете нама? Поставили сте разорно ракетно оружје које називате офанзивним у Турској, нама под носом. Како се онда може поредити признање наших једнаких војних капацитета са тако неравноправним односом између наших великих држава? Ово је неприхватљиво.”

Вратимо се сада међународном праву које се често потеже као кључан аргумент у случају Украјине.

Законска овлашћења

Чињеница је да су и Совјети имали сва права да поставе своје нуклеарне пројектиле на Куби, па у светлу тог гледишта може да се каже да је и Украјина имала право да уђе у НАТО. Куба је, као и Украјина, суверена, независна земља и стога је имала право да дозволи Совјетима да инсталирају своје ракете на Куби, баш као што Кијев имао законска овлашћења да дозволи САД и НАТО да инсталирају своје нуклеарне ракете у Украјини. Али иако таква законска овлашћења постоје, нико, укључујући и Русе и Американце, не жели да има нуклеарне ракете уперене у себе, нарочито ако су удаљене само неколико миља од границе. Уз то, у Европи више споразума тражи од свих држава да безбедност третирају целовито и да своју безбедност не оснажују на рачун угрожавања других –  а то је управо оно што је урадио НАТО.

САД су усвојиле чак и “Монроову доктрину” која диктира акцију америчке владе против било које државе која би покушала да “пројектује силу у америчком дворишту”. И зато је Кенеди уз пуну подршку Пентагона и ЦИА-е био спреман да ризикује свеопшти нуклеарни рат како би приморао Совјете да уклоне те пројектиле, иако је знао да Совјети имају све право да инсталирају ракете на Куби. И све то јер су се Американци осећали угроженима, што је Хрушчов изразио и у свом писму тадашњем америчком председнику.

Кенеди је то схватио. Тако су он и Хрушчов успели да постигну договор који је разбеснео естаблишмент националне безбедности САД, као и америчке интервенционисте. Кенеди је обећао да неће дозволити Пентагону и ЦИА-и да поново нападну Кубу и пристао је да повуче америчке нуклеарне ракете из Турске које су биле усмерене ка Русији. Под условом да тај други део договора (о повлачењу нуклеарних ракета из Турске) остане тајна.

Оправданост специјалне операције

Врх америчке војске је побеснео. Кенедијево решење кризе видели су као најгори пораз у историји САД. Поредили су његове поступке током кризе са “смиривањем Хитлера” од стране британског премијера Невила Чемберлена у Минхену… Исти аргументи се потежу и данас. Амерички јастребови били су уверени да САД имају “право” да инсталирају своје нуклеарне пројектиле где год желе, док Совјетима нису признавали исту могућност. То је наопако становиште које су у међувремену усвојили и данас протежирају практично сви политичари Запада.

Хрушчов, парадоксално, није направио само катастрофалну историјску грешку када је Крим изнебуха поклонио Украјини, већ је током кубанске кризе вешто доказао и хипокризију Запада, чиме је савременој Русији дао у руке снажан аргумент који доказује оправданост њене “специјалне операције”. При чему је западно претварање Украјине у “антирусију” било по Русију још много опасније, него што су биле совјетске ракете на Куби за Америку, јер би се Украјина брзо претворила у оружје НАТО пакта који би под претњом нуклеарног рата угрозио и Крим и Севастопољ, док руско становништво Донбаса вероватно не би избегло етничко чишћење. Све то су разлози – зашто Кремљ није могао да бира. Председник Руске федерације Владимир Путин је, као што је приметио и познати амерички професор Џон Миршајмер, тек када му није преостала ниједна друга опција, нерадо ушао у тај рат.