Игор Маљцев:  НЕМАЧКОЈ ОПЕТ ХИТНО ТРЕБА БОМБА

© Sputnik / The Ministry of Defence of the Russian Federation

Не мислите ли да се у последње време у свету превише говори о атомској бомби? Притом, знамо чак и тренутак кад је све ово активирано. Пре три године, кад су Русију искушавали. Најпре су спровели масовну хистеричну кампању „Русија је спремна да употреби атомску бомбу!“ То се емитовало из сваког западног апарата, плус рускоговорећа послуга са платом УСАИД-а.

Кад је Путин чврсто изјавио да, заправо, уопште не, одмах је поче празник бахатости и политичког безобразлука – уверили су се да сад више не треба да се плаше спаљене земље и почели баш да претерују.

Увек их изневери тако једноставна ствар као што је укус. Чак и у пропаганди.

Али после демонстрације „Орешника“ празник је мало издуван. Одједном се показало да Русија, чак и без цепања атома, може да понуди господи нешто за доручак. Неки мајмуни и даље скачу по екранима, разоткривајући своју интелигенцију, али је атмосфера постала суровија и мирнија. Штавише, унутар Русије појавило се разумевање зашто је Русима потребно атомско оружје. Зато што је противник учинио све да докаже да бисмо без њега били прогутани. Па, или би се понашали још дрскије.

Сад се намећу две теме. Отварамо Welt: „Након што је Путин запретио нуклеарним ратом, вратио се страх од Трећег светског рата“.

Да ли сте заиста чули да је Путин некоме претио нуклеарним ратом? Ја не. То је потпуна лаж. Али, за разлику од хрчака на интернету, јасно се сећам како је неколико дана пре 24.02.22. извесни Зеленски у Минхену са говорнице, отворено, запретио да ће детонирати „прљаву“ бомбу. Реците да то нисте чули ни видели.

Зашто они лажу? И ту почиње друга тема. Укратко, звучи као „европеизација нуклеарних залиха“. Ствар је у томе да од земаља НАТО-а без САД само две земље имају своје нуклеарно оружје – Француска и Велика Британија. Сад говоримо о томе да ако Трампове САД одустану од улоге универзалног нуклеарног штита, онда би цела ЕУ требало да има нуклеарне бомбе. И ево, сад Мерц, који још није именован али се осећа као нови немачки канцелар, одлази у Париз да разговара о „европеизацији“ нуклеарног оружја.

Штавише, публикација Die Zeit озбиљно расправља о потреби да се нуклеарно оружје пренесе у Немачку.

Пажња – у Немачку. Нуклеарно оружје. У исту ону земљу којој је на много година после другог изгубљеног рата потпуно одузето право милитаризације. У земљу која није имала среће са нуклеарним физичарима – једноставно глупо нису имали времена, заједно са политичким руководством земље у лику Хитлера, да униште цео свет. Сад та Немачка, која је у потпуности ушла у украјински сукоб, схвата да губи трећи рат заредом. И хитно јој треба бомба. И баш зато не треба да је добије.

Основа су свакодневне лажи да Русија неће стати и да је Фатерланд у опасности. Та хистерија постаје све већа и већа. Постоји само један циљ – разбијање свих табуа, као и уговора о неширењу нуклеарног оружја – сећате се, постоји такав?

Али оно што је апсолутно изненађујуће јесте да се управо сад на руским екранима приказује серија „Атом” у режији Нурбека Егена. Ево у чему је ствар: серијска индустрија је толико дуга и конзервативна по природи да нико не може темпирање објаве филма „у одговарајућем политичком тренутку“. Серија није чланак на интернету. Није снимљена на врхунцу нове нуклеарне хистерије. Наша генерација мало лакше гледа на ову хистерију– живели смо у време кад су у школама, поред пионирских хероја, по зидовима висила упутства шта да се ради у случају нуклеарне експлозије и које радиоактивне честице у шта погоде. Од детињства смо били у стању да разликујемо алфа зрачење од гама зрачења. То није од нас направило физичаре. Али нешто смо научили. И то није нуклеарна фузија. Него – како опстаје свет и зашто је уопште жив.

Стога је новим генерацијама корисно да погледају нову серију – она коначно показује, без идеолошке злобе, како је направљена совјетска бомба, какви су је људи направили. У каквом окружењу. Без митологије и без обавезне ритуалне оптужбе стаљинистичког режима. Тамо, углавном, само телефоном зову Стаљина. И телефонира само Берија. Који такође није приказан као чудовиште које се ноћу возика по Москви у црној лимузини тражећи глумице за ноћ, како се то приказује у влажним сновима перестројка-новинарства. Он је приказан онакав какав јесте – руководилац одговоран за нуклеарни програм СССР-а. У условима кад су се одмах после рата на столовима некадашњих савезника већ налазили спискови совјетских градова које је требало прве бомбардовати. Баш као Хирошиму и Нагасаки, Москву и Лењинград (и дугачак списак – колико је довољно бомби и бомбардера Б-52, а колико недовољно совјетске ПВО).

Практично сви ликови у серији имају историјски прототип. Па, променили су правог Георгија Флерова у Фролова и тако даље. Само Берија (глумац Гурам Баблишвили) под својим именом. Чак је и главна улога Беријиног заменика – Вјачеслава Замјатина (Алексеј Гусков) –  заправо Абрахам Павлович Завењагин (што ауторима даје слободу да прикажу разне међуљудске, па и љубавне односе, без обзира на историјске обрисе или незадовољство наследника. А ту, иначе, кипе страсти). И Алексеј Гусков, који целу тему на неки начин прихвата веома близу свом срцу –баш глумац, а не његов лик – са сваком епизодом изгледа све хуманије. Генерално, серија се прогресивно развија од епизоде ​​до епизоде. И чак је штета што је прототип реалне руске шпијунке Соње Хамбургер (глумица Чиповскаја) тако брзо убијен.

И још смо изненада схватили зашто град Електроугли не поштују трговци некретнинама због животне средине, али нисмо разумели зашто је огромном СССР-у било тешко да ископа јаму дубоку 50 метара за вертикални реактор.

Мада, посматрајући лица научника којима показују резултате америчког бомбардовања јапанских градова, јасно је а) да одједном осете шта тачно раде, и б) да су већ спремни да голим рукама копају ову јаму и ваде метални плутонијум, јер ће у супротном свет бити у потпуном хаосу.

Зашто помињем ову нит од прошлости до наше нове нуклеарне садашњости? Зато што је нова генерација политичара заиста застрашујућа својом потпуном неодговорношћу кад је у питању трескање нуклеарним оружјем. Нико није огорчен чињеницом да гомила земаља једва крије чињеницу да крши уговор о неширењу. И да су наше комшије са леве стране мапе поново у хистерији тражећи нуклеарно оружје. А то што чак и Пакистан сад има атомску бомбу изазива само крајње чуђење.

А сад ево и Европа. Погледајте у празне очи некакве Каје Калас или фон дер Лајен и замислите нуклеарно оружје у њиховим рукама. То је ужас.

И погледајте изузетног руског глумца Алексеја Гускова у улози чувара совјетске бомбе. То смирује.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)