Игор Караулов: УКЉУЧИТЕ СОПСТВЕНИ МОЗАК, ДИЛЕРИ
Пре неки дан сам се возио прелепим аутопутем М11 од Санкт Петербурга до Москве и покушавао да међу околним шумама ухватим стабилан сигнал бар неке радио станице. Одједном се у етру појавила поп песма са рефреном „Лондон – Париз“ и, наравно, одмах сам помислио на наше садашње окретање Истоку. Треба ли очекивати песме које ће звучати нешто попут „Делхи – Пекинг”?
Ово је само делимично шаљиво питање. Јасно је да је помињање лепог живота у масовној култури западних престоница, као и фраза Остапа Бендера о „најбољим кућама у Филаделфији“, само одраз традиције високе културе, која од Петра Великог гледа тамо где сунце залази. Запад је за нас одавно постао отаџбина разума. Руси су почели са имитацијом, а Европљани и данас нашег Пушкина сматрају имитатором. Временом је у Русији створено много оригинала по свим стандардима, али најважнија ствар за руску образовану класу је ипак остала – освајање и варење западних новотарија. Појавио се Конт – тумачили су Конта. Појавио се Маркс – тумачили су Маркса. И тако даље, до мислилаца модерног доба, од Фукоа до Фукујаме. Исти тај Лондон – Париз – Њујорк, али не у контексту модерних галантеријских радњи, већ у контексту идеја, техника и стилова погодних за диловање унутар земље.
То диловање је цветало у условима касног СССР-а, почевши од отопљења у време Хрушчова. Поред дилера фармерки, тада су постојали и интелектуални трговци који су имали приступ најновијем западном производу и диловали га домаћем потрошачу. Функција интелектуалног и културног посредовања између Запада и Русије посебно је тражена последњих деценија, а руска интелигенција, нарочито хуманитарна, чврсто је седела на овом потоку. То се не односи само на ток идеја, већ и на ток новца, који је укључивао и западне грантове и приходе од домаће тражње. Настао је читав један слој људи који се могу назвати страним агентима у науци и култури – не у смислу популарног закона о страним агентима, већ у смислу њихове стварне улоге у процесу размене.
На пример, руски кустоси савремене уметности имали су своје западне кустосе који су им указивали шта је прогресивно, а шта реакционарно, секундарно, неперспективно. Вредност руске уметности била је одређена тиме колико је била тражена у најбољим кућама … не, не у Филаделфији, већ у аукцијским кућама Европе. Штавише, овај ток није имао никакав стабилан семантички садржај. Какве год идеје донесу, ми их форсирамо. У романтичним годинама либералних реформи, кад је Сорош делио новац, они су растурали идеје „отвореног друштва“ према Карлу Поперу. Последњих година прешли су на други, свежији производ. У ток поменуте посредничке функције уклопио се, на пример, сав руски феминизам, у коме није било апсолутно ничег аутохтоног, све је споља увезено, спонзорисано и култивисано.
С тим у вези постаје разумљивија фрустрација, која понекад поприма и агресивне форме, уочена код неких представника културне и интелектуалне елите након почетка специјалне војне операције. Мислим да у великој већини случајева ови људи уопште нису симпатисали Украјину. Просто, историја их је избацила из зоне комфора, у којој су имали све на располагању: једни – студија за снимање у Лондону, други – научне конференције у универзитетским кампусима САД, трећи – Венецијанско бијенале. И што је најважније, могућност да овде будете значајни на рачун неког статуса тамо, и обрнуто.
И ту их можемо разумети. На крају крајева, урушио се модел постојања, који нису бирали чак ни они сами, већ њихови учитељи и учитељи њихових учитеља – једном речју, постојећи систем. „Велики ланац је пукао“! И за сада нема ничега што би им помогло у овој невољи. Пресељењем, односно бекством из земље то се не лечи. Уз помоћ пресељења може се избећи мобилизација, и ништа више. Можеш се некако запослити на новом месту, у другој и трећој улози – рецимо предавати руску књижевност негде у Ташкенту. Али улога културтрегера, који просветљује наводно дивље Русе на тему нових париско-лондонских трендова, не може се вратити, једноставно је укинута. Ни овде више није потребна, ни тамо. Ево, у прошлости свемоћна критичарка, Галина Јузефович, мучи се на Кипру: у Москви се сајам нон-фикшн књига одржава без ње, и она је, видите, лишена могућности да лично објасни јавности све сласти прозе Хани Јанагихаре.
Па ипак, шта да се ради с тим? Шта бисте саветовали онима који су истргнути из свог уобичајеног координатног система? Да уче оријенталне језике? Да се окушају у другим, сличним токовима, односно да постану специјалисти за иранску кинематографију, индијску филозофију, кинеске политичке науке? Наравно, не би нам шкодило да упознамо земље са којима смо данас у истом чамцу. Али ни са једном од ових земаља Русија никад неће имати односе такве унутрашње дубине и напетости који између Русије и Запада постоје већ пола миленијума. Мултиполарни свет коме сви тежимо је потпуно друкчија структура, где нема лидера и следбеника, нема дијалектике културног вођства и отпора томе.
Посредничка функција руске „напредне“ интелигенције почивала је на једној важној забрани: за Русију не може бити „посебног пута“. Било је уобичајено да се подсмевају свакој таквој идеји. Само копирање Запада, уздигнуто у ранг култа. Али данас се светска ситуација променила на такав начин да је Русија, као и друге велике земље, једноставно принуђена да иде својим путем, јер други пут није предвиђен. Стога, они који се плаше преокрета историје и због тога криве власт, ревносне родољубе или некакву клетву која од давнина тишти руски народ, требало би најпре да се помире и прихвате овај посебан пут. То је једини практични савет који им се може дати. Имате ли мозга? Па искористите га да бисте живели својом памећу. Наш народ, а можда и човечанство у целини, биће вам на томе захвални.
Притом, демистификујући односе са Западом, лишавајући их светог ореола, важно је избећи њихову негативну мистификацију и не проглашавати све што долази са Запада апсолутним злом. Одатле ипак треба узети све што може бити корисно, али чисто пословно, без прављења култа – ни од цедиљки за чај, ни од филозофских идеја. Баш онако како је то првобитно замишљао Петар Велики.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
