Игор Караулов: ОДБАЦИВАЊЕ СИМБОЛИЧКОГ ЈАРМА

Шведска академија, која додељује Нобелову награду за књижевност, ове године је донела још једну лукаву одлуку. Лауреат је Ласло Краснахоркаи. На први поглед, то делује као разуман избор. Држављанин Мађарске, нама не сасвим непријатељске земље, чак добро познат некима у Русији, посебно по филмовима артхаус редитеља Беле Тара, заснованим на његовим књигама.

Међутим, ако се дубље зађе у ствар, наилазимо на типичну култур–опозициону фигуру која не воли Виктора Орбана, снажно подржава Украјину и осуђује Русију. Укратко, поново се суочавамо са политички мотивисаном одлуком: неко је желео да додатно поткопа Мађарску промовишући књижевне ауторитете попут ових. Толико мало новог, да због тога није занимљиво ни негодовати.

Интересантније питање гласи: а зашто ми још увек са нестрпљењем чекамо одлуку неких шведских академика, а затим расправљамо о најновијој лоптици која се откотрљала из ове лото машине? Да ли у другим земљама заиста нема академика који су способни да читају књиге? Можда и академици у Нигерији, Аргентини или Пакистану имају нешто да кажу о савременој књижевности? Ако говоримо о новцу који награди даје посебну тежину, онда једна Нобеловка кошта мање од 100 милиона рубаља – сума коју лако могу да приуште и државни буџети многих земаља и појединачни милијардери филантропи.

Није изненађујуће што су се, након недавне доделе Нобелове награде, поново појавили предлози за алтернативну награду. Писац Захар Прилепин већ неколико година износи овај предлог. Идеја је да се створи аналог Нобеловки, Оскарима и другим облицима културних хијерархија, у партнерству са Кином, Индијом, Латинском Америком и „нормалним људима у Европи“.

Изгледа да би Прилепина овог пута могли пажљивије ослушнути. На крају крајева, већ постоји искуство са музичким конкурсом „Интервизије“. Зашто не и „Интерчитање“?

Међутим, алтернатива ради алтернативЕ била би погрешан приступ. Да ли се исплати стварати нову награду само зато што се постојећа редовно додељује погрешним људима? То би такође била врста зависности, облик имитације. Пре него што се предузму мере у овом правцу, важно је јасно разумети идеологију која стоји иза такве награде.

За почетак, било би добро формулисати идеологију шведских академика који бирају добитнике Нобелове награде за књижевност. Или норвешког Нобеловог комитета, који додељује још једну награду од „хуманитарног“ значаја – Нобелову награду за мир. У оба случаја, принцип је исти: учвршћивање културне и политичке доминације Запада. Награде се додељују појединцима и институцијама које служе западним циљевима и верне су западном наслеђу.

Зато се избор лауреата тако често сукобљава са јавним мњењем у земљама које представљају. На пример, Светлана Алексијевич не представља већину белоруског друштва, Орхан Памук је непопуларан у Турској, а очигледно ни Ласло Краснахоркаи није баш толико славан у Мађарској. Подразумева се да би, ако би Нобелов ареопаг усмерио поглед ка руској књижевности, избор сигурно пао на једног од страних агената, попут Људмиле Улицке.

У међувремену, Нобелова награда постаје један од ретких, а понекад и једини, извор информација о књижевности других земаља. Зато у Турској савремени руски читалац, чак и квалификован, познаје Памука и никога другог. А у Мађарској ћемо вероватно сад знати само Краснахоркаија.

Међутим, руска публика била би више заинтересована да се информише не о западним агентима утицаја или миљеницима западне културне елите, већ о оним људима у земљама глобалног Југа/Истока, па чак и у европским земљама, који су повезани са удаљавањем од културне и идеолошке доминације западне цивилизације.

Нова глобална парадигма, коју често називамо „мултиполарним светом“, настаје истовремено у различитим земљама, на различитом тлу и развија се на различите начине. Нове ствари ничу свуда и важно је видети их, описати и разумети. А то је управо оно што ради писац. Књижевност ми се чини као суштинско средство за размену идеја. Циљ ове размене не би требало да буде уједињење, већ синхронизација култура. Глобални процес премије могао би постати оса око које би се градила таква размена.

Ова идеологија диктира још једну разлику између хипотетичке алтернативне награде и Нобеловке. Док је Нобелова награда првенствено намењена старијим, истакнутим ауторима, и додељује се на основу њихових заслуга, наша алтернатива треба да се фокусира на оне који стварају нове уметничке светове овде и сада.

Разуме се, није довољно само се (у оквиру БРИКС-а) договорити о стварању наградног фонда, одбора и жирија. Замислите колики број текстова и на колико језика би их требало прочитати и превести да би међународни жири могао да донесе квалификовану процену.

У Русији би то захтевало оживљавање совјетске школе превођења. То није брз процес, али морамо се кретати у том правцу како бисмо избегли испадање из новог глобалног контекста који се рађа. У супротном, тај контекст ће бити исткан без нас.

Било би логично да Русија преузме водећу улогу у развоју нових културних хијерархија. Барем у области књижевности, руско вођство би изгледало потпуно оправдано. Земља Толстоја, Достојевског и Чехова – то смо, на крају крајева, ми. Ово наслеђе требало би да послужи осмишљавању мултиполарне будућности. Ових дана се рађају нова значења за цео свет, укључујући и Русију, која је ушла у отворену конфронтацију са Западом и светским поретком који он диктира. Јужнокорејска корпорација Самсунг данас додељује књижевне награде у Јасној Пољани, где би се могло налазити и седиште наше Нобеловке.

Нама је у БРИКС-у такође потребна сопствена награда за мир, или, шире гледано, награда за службу човечанству. Борба за „демократију“ или „људска права“ у западном смислу, као и лажно одржавање мира, не би требало да служе као критеријуми за доделу такве награде. Али неко ко је упутио изазов потрошачком друштву и дехуманизацији био би је достојан.

И Русија и земље глобалног Југа/Истока довољно су културно моћне да одбаце симболички јарам западних институција које додељују награде. Само треба да одлуче да то учине и доследно следе тај пут.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)