Игор Караулов: О ФИЛМУ У РУСКИМ ШКОЛАМА

Општеприхваћено је да су савремени млади људи првенствено визуелни. Њихов мозак најпре реагује на слике. Текст без слика не привлачи потрошаче, не доноси много прегледа, и блогери покушавају да сваку поруку јавности пропрате илустрацијом. Па и алгоритми друштвених мрежа подешени су тако да пре свега промовишу визуелни садржај. А покретне слике су генерално ван конкуренције, није ни чудо што се у вестима о несрећама периодично појављују млади видео блогери који доживљавају несреће у скупим аутомобилима.

Па ипак, ово није јединствена ситуација за наше друштво. У извесном смислу, можемо рећи да се историја понавља. Почетком прошлог века, кад су масе неписмених или полуписмених људи ушле у арену историје, ти људи су такође били визуелни, по нужности. У то време, плакат и филм постали су најмоћнија оруђа пропаганде и образовања. Тада је рођена изрека о филму као најважнијој од свих уметности, која се и данас редовно цитира кад се покрене разговор о судбини нашег филма.

Администратори русске просвете коначно су схватили да нема наде за учење само из уџбеника и дела руских књижевних титана, па децу која долазе у школу треба дочекати са готовим нарамком визуелног садржаја.

И ту у помоћ прискачу класици руске кинематографије. Добри и поучни филмови нашег детињства, вашег детињства; заправо, сваки одрастао човек у нашој земљи одрастао је на приближно истом филму. Цитати из десетина филмова постали су део нашег културног кода, по коме се увек препознају „своји“.
Ако се школа суочава са задатком да деци усади руске традиционалне духовне и моралне вредности, онда нема бољих наставних средстава. Али најпре је било потребно припремити списак филмова који би се понудили школској деци.
Састављање спискова је такође активност популарна међу блогерима. Вероватно је свако на интернету наишао на листе попут „100 ремек-дела светске кинематографије“ и покушао да изброји шта је гледао, а шта није. Савет при председнику Руске Федерације за културу и уметност одлучио је да крене истим путем. Листа коју је саставио такође садржи тачно 100 филмова.

Нема се због чега критиковати овај списак у целини, састављен је прилично промишљено. Могу се само приметити њене карактеристике.
Листа садржи само совјетске филмове. То је у супротности са школским наставним планом и програмом књижевности, где је нагласак и даље на пред-револуционарним писцима, иако је петина филмова на листи заснована на делима аутора „златног“ 19. века. Може се рећи да је биоскоп модерније образовно средство.

Међутим, вреди узети у обзир да су за савремену школску децу филмови снимљени средином 1980-их (а на листи нема ничег „свежег“) филмови младости њихових дедова. А филмове из раних седамдесетих гледали су њихови млади прадедови. То јест, генерацијски јаз овде, наравно, није као код Пушкина или Толстоја, али је ипак импресиван.

Наравно, могло би се замерити нашој кинематографији што скоро четрдесет година није снимљено ништа вредно приказивања школарцима, али то не би било сасвим фер. У крајњој линији, Алексеја Балабанова дефинитивно не можемо изрезати не само из историје кинематографије, већ и из историје наше јавне свести. Школарци би морали да знају бар цензурисане верзије „Брата“ и „Брата 2“.

Ако се од деце сад захтева да гледају култну серију „Место састанка се не може променити“, онда би им се са чистом савешћу могла препоручити и серија „Ликвидација“ Сергеја Урсуљака. Ученици би могли да се поуче искуству вере из филма Павла Лунгина „Острво“. Мислим да би сви могли да наведу примере постсовјетских филмова који би били прикладни за школски програм.

Није баш јасно зашто у првих 100 није ушао Сергеј Соловјов, најмлађи од совјетских редитеља, чији филмови говоре управо о проблемима који брину човека на прагу одраслог доба. „Сто дана после детињства“ и „Аса“ – то су значајна дела, око којих су се многи својевремено спорили.
Генерално, на листи нема много филмова који би деци говорили о њима самима. „Живећемо до понедељка“ – то је ипак поглед из учитељске собе. Од филмова о школским симпатијама Иље Фреза, изабран је један старији („Волео сам те“ из 1967), мада је каснији филм „Нисте ни сањали“ (1980) много познатији. Састављачи су више волели „Два капетана“ из 1955. него „Два капетана“ из 1976. А како су могли да прођу поред „Авантура Електроника“ и „Госта из будућности“?

Наравно, листа није бесконачно растегљива. Свет филма је огроман. Али мислим да би било могуће доделити барем десет процената квоте страним класицима. У супротном, деца можда неће гледати Чаплина или Фелинија и неће знати да је Холивуд некад производио не само „блокбастере“.
Међутим, листа је састављена тако да се радња скоро свих одабраних филмова одвија на територији наше земље. Међу ретким изузецима су „Човек са Булевара Капуцина“ од Але Сурикове. Или „Соларис“ од Андреја Тарковског. Иначе, веома добро разумем избор „Солариса“, и мени се овај филм јако допао у средњој школи. Али ако говоримо о совјетским научнофантастичним филмовима за школску децу, онда без дилогије „Москва-Касиопеја“ и „Тинејџери у Универзуму“, листа делује непотпуно.

Ипак, листа препоручених филмова – то није половина, већ ако Бог да, четвртина задатка. Још није јасно шта ће се са свим тим богатством радити у школи. Изгледа да још неће уводити посебан предмет „Филмологија“. Министарство просвете предлаже коришћење филмских материјала на часовима књижевности, историје, ликовне уметности и музике. Било би занимљиво сазнати више о томе.
Рецимо, да ли ће се на часу приказивати одломци из филмова? Или ће бити обавезних пројекција филмова за цео разред ван времена наставе? Или ће можда сваки ученик добити задатак да сам погледа одређени филм (или, како каже напомена поред неких ставки са списка, „у пратњи родитеља“)? На крају, да ли ће деца писати есеје о филмовима које су гледала? Или ће то бити ограничено на дискусију у разреду?
Овако или онако, увођење филма као обавезног елемента наставног плана и програма требало би донекле да оживи образовни процес. А ако се филм школарцима представља не само као илустративни материјал, него и са пуним разумевањем његове вредности као уметничке форме, руске школе ће ускоро жељно ишчекивати филмске стручњаке и критичаре, редитеље и глумце као госте. Поготово што их Кан и Берлин за сада не дочекују баш оберучке.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)