Игор Караулов: О ДУШИ И ПРОФИТУ

Са доласком нове администрације, однос САД према суседима на планети постао је много отворенији. До изражаја су дошли национални егоизам, грабежљивост и жеља за богаћењем на рачун других држава, укључујући и блиске савезнике. Неки људи сматрају да је овај цинизам шокантан, али је свима постало очигледно да Американци на остатак света гледају као на плодно тло из којег морају извући што више корисних супстанци.

А да ли је икада било другачије? И под дрским Трампом, и под „Поспаним Џоом“, и под другим председницима – а укупно их је, само у мом сећању, било десет, почев од Ричарда Никсона – Америка се понашала отприлике исто, само се реторика променила, од оштре „реалполитике“ до крокодилских суза хуманизма и говора о демократији, људским првима и благостању читавог човечанства.

Међутим, у пракси, Америка ниједној земљи није донела никакву корист; из неког разлога то није успевало, иако се ујка Сем вртео око било каквог проблема у било ком углу планете – био је свуда и све му је било важно. Али ова универзална симпатија увек је остајала површна, и сваки народ који је наишао на Американце долазио је до закључка да ти људи, који су врло успешни у споредним стварима, не разумеју оно главно. То је било јасно онима који су први стекли ово искуство – Индијанцима и Мексиканцима.

Амерички манир понашања у свакодневном животу, са својим формалним, налепљеним осмесима, са бесмисленим речима поздрава, интересовања, саосећања… Америчка популарна култура са својим стриповима и приглупим цртаћима, поп артом. Америчка религија са својим пастирима у световним оделима, проповедајући не Царство Небеско, већ земаљски материјални успех. Све то код Американаца формира навику на површно, картонско, нестварно. Чини се да америчка култура није у стању да се пробије до истинског бића. Као резултат, пословни и амбициозни Американац, који наводно креира модерност, у ствари остаје слабо разумевајући спољни сведок живота нација. Америчка војска, Холивуд и кока-кола долазе и одлазе, али овај живот се наставља уобичајеним током.

Овај културни мањак укорењен је у самој америчкој историји. Становници те земље не познају осећај заједничке, неизбежне несреће, заједничке патње коју дели цео народ. Можда су Американци искусили нешто слично током грађанског рата, али то је било давно. Једноставно, историја их није довољно погодила. Та цивилизација је предуго боравила у стакленичким условима.

Све невоље 20. века доводиле су Сједињене Државе до просперитета. Сваки од светских ратова био је само одскочна даска за Сједињене Државе на путу светске доминације. За све остале то је рат, а за њих рођена мајка. Па и данас, САД извлаче огромну корист из украјинског сукоба и очекују да ће добити још више профита, још више имовине.

Америчко самопоуздање се у великој мери заснива на осећају нерањивости државе која се налази на острвском континенту, океанима одвојена од остатка света. Амерички политичари су једноставно уверени да им нико ништа не може.

Ово осећање сопствене нерањивости добро се усаглашава и са протестантским моралом, по коме је овоземаљски успех последица Божијег изабрања. А пошто Бог воли људе уопште, успех и благостање су норма, а неуспех, туга и патња су одступање, изузетак од правила. Сиромашан си, болестан си, умиреш? То је твоја лична ствар, твој неуспех, твоја лоша веза са Свемогућим. Какве то везе има са свима нама, са комшијама, колегама, са друштвом у целини? Ми смо нормални, успешни, код нас је све у реду.

Отуда веома ограничен капацитет Американаца за емпатију према другим народима. Америчка филмска звезда може усвојити афричко дете и дати му срећну карту у име Бога. Америчком политичару може бити жао невиних људи који пате од сукоба у Конгу, Сирији или Украјини. Али рука која се пружа преко океана остаје непромењена – не рука помоћи, већ грабљива рука ловца на туђа богатства.

Понекад се каже да су Руси и Американци слични. Неки људи мисле да су они једноставни као и ми, док други истичу да нас везују огромна пространства која смо морали да населимо и развијемо.

Међутим, Руси су, за разлику од Американаца, народ који спаја заједничка судбина. И за то смо платили веома високу цену. Ако су САД главни профитер прошлог века, Руси су главне жртве.

Код њих – Велика депресија, која је накратко уздрмала локални „просперитет“, Други светски рат који се водио на страном тлу, са релативно мало крвопролића и није ометао продукцију холивудских комедија и мјузикала, неколико других локалних ратова, а Вијетнамски рат је друштво у почетку осећало као туђи и непотребан.

Код нас – револуција и грађански рат, колективизација и масовне репресије, Велики отаџбински рат, у коме је СССР изгубио сваког седмог становника; коначно, катастрофа распада земље 1990-их. Из америчке перспективе, Руси су гомила глупих људи који су изнова и изнова пропуштали профит. Али зар су сви ти губици били узалудни? Мислим да смо ипак добили нешто заузврат. Добили смо велику лекцију хуманизма – искуство које може бити корисно не само нама.

Нема у нашој земљи ниједне породице која није била погођена ратним недаћама. Не постоји ниједна породица чији живот није променила револуција и потоњи догађаји. Епохе у којима страда огромна маса људи, а не само појединачни губитници, кад морамо да помажемо и земљи и једни другима, заувек су утиснуте у наш национални код. Зато кажемо: не постоји туђа туга. Тешко је замислити да оваква изрека силази са усана ведрог и пословног Американца.

Али зато у свим крајевима планете добро знају: Руси су људи који су схватили нешто важно у вези са овим животом – нису површни, нису једнодимензионални, способни су да виде дубину. Који су лишени националног егоизма. Који ће притећи у помоћ по природи своје душе, а не у очекивању будуће добити. Зато су Руси ти који могу да окупе све народе света за једним столом да озбиљно разговарају о будућности човечанства. И тај разговор неће бити о „одличним пословима“, већ о томе шта је смисао нашег постојања и шта нас чини људима.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)