Игор Караулов: НЕ УЗНЕМИРАВАЈТЕ МЕДВЕДА

У последње време људи на Западу воле да причају о руској нуклеарној претњи. У недавном обраћању руског председника Федералној скупштини, и западна штампа и западни политичари су истакли управо то. Фрагмент који је говорио о „Сарматима“, „Кинџалима“ и „Авангардима“ прежвакан је на све могуће начине. Између осталог, ова информација се лако визуализује: веома је згодно уплашити просечног човека апокалиптичним сликама и видео записима. Није нестала ни тема коју су изненада увели Американци: кажу, ови Руси ће у свемир да лансирају нешто нуклеарно, мистериозно и несхватљиво. То вероватно утиче на публику нато-телевизора.

Друга је ствар колико се све то може назвати реалном анксиозношћу, а не пажљиво лансираним „ох, бојим се, бојим се“. Уосталом, Владимир Путин у суштини није рекао ништа револуционарно у вези са тим. Само је известио о послу који је најављен пре пет-шест година. Сећам се да су неки људи тада говорили: гле, нове руске ракете, измислили су их кремаљски пропагандисти и нацртали их у фотошопу. Само цртаћи, ништа страшно. Али данас системи „Кинжал“ и „Циркон“ већ раде, обављајући посао који уопште није цртаћ. И не дај Боже да непријатељи виде како почиње да ради „Сармат“.

Неопходно је с времена на време подсетити бивше партнере да наш стратешки штит није нестао и да, штавише, постаје још јачи. Наш председник је једном рекао да нам не треба свет у коме нема Русије, и изгледа да се никада није одрекао ових речи. Нека се присете овога.
Али, на крају крајева, свет већ више од пола века живи у условима нуклеарног паритета, под Дамокловим мачем међусобног уништења. Па ипак, већ две године Американци, Французи, Британци тврдоглаво пузе у Украјину као бубашвабе, окрећући се против Русије. И оружје достављају, и обавештајне податке дају, и своје војне стручњаке шаљу без икаквог оклевања. Сад Немци расправљају како да униште Кримски мост. То значи – уверени су да Руси не желе смак света.

У ствари, Запад би требало да се плаши нечег другог – а сигуран сам да су се озбиљни људи на другој страни заиста уплашили, само не рекламирају свој страх. Оно што би код њих требало да изазове страх није наш нуклеарни штит, већ план за мирну изградњу, о коме Путин говори много детаљније него о војним пословима.

Можемо рећи да је до 2022. године земља била у приближно истом економском положају као пре 1949. године у војно-стратешком погледу. Пре 1949. САД су имале атомску бомбу, а СССР није. То је у неким америчким главама изазвало занимљиве планове једностраног нуклеарног уништења недавног савезника. Све до 2022. веровало се да Сједињене Државе и њихови сателити у својим рукама имају такву разорну економску „бомбу“. Као, кад би она експлодирала над Русијом, живот у земљи би стао, акумулирани ресурси би брзо пресушили, а власт би пала под притиском незадовољних грађана.

После толиких пакета санкција, можемо рећи: па ево, експлодирала је. А где је резултат? Нема резултата. Земља не личи на опкољену тврђаву, нема система рационирања, нема несташице робе, иду возови, лете авиони, граде се аутопутеви…

Генерално, земља наставља да живи и своју будућност види као мирну. Да би то урадила, она жели да оконча непријатељства што је брже могуће и да пређе на занимљивије ствари. Да сте ми пре две године рекли да ћу почетком 2024. слушати нашег председника и чудити се откуд толики новац у држави, никад не бих поверовао. И баш ту би западни стратези заиста морали да се уплаше.

Као прво, показало се да нема никакве економске бомбе. Та ствар не ради, не морате ни да покушавате. Иако је за неке ова вест тужна, за друге је радосна – за оне земље које би такође желеле да се ослободе западне диктатуре.

Као друго, показало се да је план „рата на исцрпљивање“ са Русијом бескористан. Русија јача, а не слаби. Приче да је Русима „остало ракета за још два-три дана“ можете заборавити. Што се тиче развоја војне производње, није баш да „још нисмо почели“, али смо почели релативно недавно и нећемо ускоро завршити.

Као треће, на неко време одустајеш од тржишта, а онда одједном откријеш да си од њих одустао заувек. Све што је са кола пало то је пропало. Не без разлога наш мировни план укључује стварање нових логистичких коридора за преусмеравање нашег извоза, и јачање веза са новим, поузданијим партнерима и успостављање сопствене производње оне робе коју смо раније куповали од оних који воле да уводе санкције – од лекова до цивилних авиона.

Коначно, као четврто, и најважније. Нада да Русија може бити поражена, разложена и уништена изнутра – бледи. А то је била једина нада. Онај јадни Борељ, чисто цивилни човек, могао је да сања да ће Русија бити поражена на бојном пољу. Али озбиљни војни стручњаци из НАТО земаља од почетка су говорили и сад говоре да се руски медвед не може сломити у директном судару. И ево, коначно долази време кад је бескорисно вршити субверзивни рад, бескорисно је ширити пропаганду, бескорисно је хранити опозицију. Народ који је спреман да сам креира своју будућност неће на такве ствари насести. И то је оно за њих заиста застрашујуће.

Тај нови страх од Русије већ се осећа. Пошто је Запад већ прешао са тезе „Украјина ће сигурно победити“ на „ако Украјина изгуби“, а ускоро ће прећи на „кад Украјина изгуби“, већ је почело рачунање будућих губитака. Тако француски министар спољних послова (и такође супруг актуелног премијера Атала, такви су сад код њих високи односи) Стефан Сежурне предвиђа штету од више милијарди долара и упозорава да ће Русија после победе контролисати 30% светског тржишта житарица, а то је једноставно ужас-ужас.

Ово је добра илустрација како се променила позиција Русије у свету. У совјетско време, једна држава је обухватала засејане површине Русије, Украјине и Казахстана, али је то није учинило монополским извозником; напротив, земља је откупљивала жито. Сада, дакле, Русија представља економску претњу западним противницима само из житног разлога, а постоји више од једног. Веома ласкаво за земљу коју је један глупан једном назвао „бензинском пумпом“.

У ствари, мирна сарадња и мирна конкуренција – то је оно што смо одувек желели. Ако становништво европских земаља коначно схвати да је Русија пре свега посвећена стварању мирне будућности, онда ће њиховим садашњим владама, које тврдоглаво ударају у ратне бубњеве, можда бити теже да остану на својим местима. Управо зато ће на Западу наставити да се надувава пропагандни балон са ликом руског медведа, који грабежљиво шкљоца својим нуклеарним очњацима. Док балон не пукне.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)