ИГОР КАРАУЛОВ: НАЛАЗИМО СЕ НА ЛИНИЈИ ВАТРЕ

Уочи експлозије у којој је погинула Дарја Дугина, њен отац, филозоф Александар Дугин, у свом Телеграм каналу употребио је израз „рат кроз сан“, говорећи о равнодушности друштва пред страшним догађајима које доживљавамо. Ова успаваност, ова обамрлост до вечери 20. августа, испољила се буквално, неочекивано се згуснувши на месту где се чинило да не треба да је буде – на имању Захарово у Подмосковљу, на породичном фестивалу Традиција, где су се сабрали они који подржавају своју земљу. Хиљаде људи је тог дана, селећи се од локације до локације, слушало поезију, музику, говоре писаца, историчара и филозофа, укључујући и самог Дугина, и осећали јединство једни са другима. Али у овај празник увукао се непријатељ.

Дан је био дуг, фестивал је почео у 11 сати и мислим да су до вечери сви, укључујући и оне који су скуп обезбеђивали, били прилично уморни и опуштени. Епицентар обамрлости, безбедоносно слепа тачка, био је такозвани ВИП паркинг – звучно име, а заправо само мали простор ограђен за учеснике фестивала, за говорнике и почасне госте. Шта није било у реду са овим паркингом? С једне стране, био је удаљен од ограде за пролаз публике, коју су контролисали чувари фестивала. С друге стране, од магистралног пута га је делио дугачки заједнички паркинг на коме су дежурали саобраћајни полицајци. Дању су на ВИП паркингу увек били волонтери који су дочекивали аутомобиле гостију и пропуштали их по списку.

Али до девет сати увече, када је већ пао мрак, а завршни гала концерт настављен на главној бини, овај паркинг је био препуштен сам себи, пошто су се волонтери већ разишли као непотребни. Практично није било осветљења. Отишао сам, изгледа, 10–15 минута пре Дарје Дугине, и теоретски сам могао да ухватим терористе на послу. Учесници који су наступали на концерту су углавном касније почели да се разилазе.

Експлозија је одјекнула у селу Бољшие Вјаземи – неколико минута вожње од Захарова, са којим Вјаземи чине јединствен Пушкинов резерват. Недалеко од чувеног Горког–10. Можете набројати још десетак околних села, омиљених добростојећим грађанима. Другим речима, сам избор места злочина изгледао је као симболичан изазов: Пушкинова места, елитна насеља, резиденције државних руководилаца. Као, види, радимо шта хоћемо на твојој хваљеној Рубљовки.

Ништа мање симболичан је избор жртве. Готово сва мишљења се своде на то да су злочинци циљали управо на Александра Дугина: требало је да се врати у аутомобилу који је дигнут у ваздух, али је у последњем тренутку одлучио да крене са другим људима. Међутим, не бих искључио да су организатори терористичког напада гађали две мете одједном, желећи да физички униште ћерку и морално да сломе оца.

Ко је то урадио? Иако још нема никаквих чињеница, сви су одмах погледали према Украјини. Међутим, било би наивно замислити тако дубоки напад украјинског ДРГ-а и тражити ћубасте момке са фрикативним „ге“. Такође, не треба веровати причама издајника Иље Пономарјова о „националној републичкој армији“; он на тај начин само надувава своју вредност као лидера „опозиције“. Али без обзира чијим рукама је почињено ово прљаво дело, смрт Дарје Дугине треба посматрати као још један потез у рату Запада против Русије. То је Запад – и вероватно ћемо сазнати нешто о учешћу западних обавештајних служби у овом случају.

Зашто ја тако мислим? Александар Гељевич Дугин не заузима положаје у држави, у ствари, он је приватна особа – интелектуалац ​​који је одгајао ћерку интелектуалку. Дугин је увек занимљив за читање, али никада није био неприкосновени вођа, чак ни у патриотском табору. О његовим ставовима се обично говори са извесним степеном скептицизма. Али тако је код нас. На Западу се развила сасвим другачија слика Дугина. Чињеница је да је у западној традицији уобичајено да иза било којег великог историјског феномена стоје интелектуалци који су га инспирисали. На пример, као енциклопедисти – иза Велике Француске револуције. Године 2014, када се догодило поновно уједињење са Кримом, Запад је почео да тражи таквог инспиратора – и пронашли су Дугина. У то време часопис Foreign Policy уврстио га је на листу 100 водећих мислилаца света (са формулацијом „за развој експанзионистичке идеологије Русије“). Односно, у западном, пре свега англосаксонском, контексту Дугин значи много више него у Русији, он је демонизован као главни идеолошки гуру савремене Русије и готово отац Путинове политике. И управо су западни центри за доношење одлука највероватније осмислили терористички напад на Дугина и његову породицу, надајући се да ће на тај начин интелектуално обезглавити Русију.

Дакле, извршен је терористички напад, уперен не против војних објеката или доносилаца одлука, већ против руске интелектуалне класе, против руске мисли, а овај терористички акт има значајну жртву, будући да су тридесетогодишњу Дарју Дугину (познату под псеудонимом Платонова) називали перспективним мислиоцем. И то све руске интелектуалце и креативне људе који подржавају нашу војску и нашу земљу ставља у нову позицију. На пример, све оне који су наступали на истој „Традицији“. Претрпели смо први губитак и налазимо се на линији ватре.

На новој позицији је и проукрајински део интелектуалне класе. Све што су раније говорили и радили сада добија мало другачији смисао. На пример, дан пре трагедије, у низу блогова овог сегмента прежвакаван је списак од 60 учесника предстојеће поетске  антологије – наводно „у знак подршке рату у Украјини“. Али ако је јуче то била само клевета, данас постаје индикација потенцијалних мета за терористе. У ствари, под фирмом „пацифизма“ одвија се помагање непријатељу, што може да прерасте у нове крваве последице.

 

Они који су за Русију и они који су против ње данас су у неравноправном положају. Први ризикују своје животе не само на фронту, већ и у позадини. Други не губе ништа, живе као да се ништа није догодило. Али то није фер. Мора да постоји нека одговорност и за проукрајинску пропаганду и за исмевање руских хероја, од којих је једна сада постала Дарја Дугина. И ово ругање у кругу наших „пацифиста“ добија ураганску снагу, мада не бих да цитирам сву ту бескрајну прљавштину. Сви случајеви оваквог изругивања – од директних изјава до лајкова на друштвеним мрежама – морају се узети у обзир, а све то треба да има болне последице.

Терористи су се надали да ће убити мисао, убити интелект. Ми морамо одговорити новим буђењем мисли. Време је да се пробудимо, јер против непријатеља који је пред нама не можемо се борити у сну.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)