Игор Караулов: КАД ИСТОРИЈА ЗАХТЕВА ХЕРОЈА…

Управо објављени роман Захара Прилепина посвећен је Степану Разину, најпопуларнијем лику руског фолклора. И, можда, најпарадоксалнијем: народ који је изградио велику државу направио је својим омиљеним херојем човека који је ту државу скоро уништио.

Како се то могло догодити? Прилепинова књига помаже у одговору на ово питање. Разлика између бунтовника и државника у нашој земљи није толико велика. Разин је могао постати нови Јермак, освајач земаља за престо. Донски Козаци могли су уместо побуне на Волги да на поклон цару донесу Крим, или чак Цариград. Зар ширење руских граница није била нека врста побуне, правилно усмерене? Па ипак, ми за трпезом певамо о Разину, а не о Јермаку…

Прихватајући се таквог јунака, аутор је, наравно, морао да покуша да се удаљи од шаблона оличених у легенди о знаменитој персијској принцези. Заиста, како је критичар Алексеј Колобродов успео да примети, реч „Стењка“ се ниједном не чује у Прилепиновом делу. А ми се опраштамо од јунака у 27. години, кад му још није пало на памет да дигне побуну. Детињство, младост и одрастање јунака – то је оно што описује Прилепин. Овде ми пада на памет аналогија са романом Хајнриха Мана „Младе године Хенрија IV“, али постоје и други примери у западној књижевности са којима би се овај роман могао упоредити.

Књига о Степану Разину могла је бити другачије названа, али Захар Прилепин је неочекивано изабрао наслов „Тума“. Ова реч се на Дону користила за означавање мешанца – Козака чија је мајка била Татарка или Туркиња. Степан Разин је био такав Козак. Ако се ова реч налази у наслову, то значи да има посебно значење за аутора. Какво тачно?

Може се претпоставити да је Разин за Прилепина симбол евроазијства, изворне вишеплеменске структуре Русије. Још једна карактеристика Прилепиновог Разина говори у прилог томе. Аутор свог јунака чини полиглотом. Разин говори осам језика, и сви ти језици се чују у роману.

Па ипак, ако је главни лик мешанац, неизбежно га упоређујете са другим књижевним мешанцима. У актуелној читалачкој јавности постоје два: Хари Потер из епа Џ. К. Роулинг и Џон Сноу из „Песме леда и ватре“ Џорџа Мартина.

Међутим, Прилепин тему мешанца третира на потпуно другачији начин од култних англојезичних аутора. Приче о Харију Потеру и Џону Сноуу врте се око идеје о изабраности: „Камен који су градитељи одбацили постао је главни угаони камен.“ Али у „Туми“ све је потпуно другачије.

Нико не назива Степана изабраним, и ништа у тексту не наговештава велику судбину јунака. У суштини, аутор нам говори о животу обичног Козака 17. века, и то је веома руски, можда чак и толстојевски: кад историја захтева хероја, херој ће се сигурно пронаћи.

Текст романа није грађен линеарно, већ је исплетен из две приче које се на крају спајају. У једној од њих, јунак се рађа, одраста и постаје човек. У другој покушава да преживи у азовском затвору, у турском заточеништву, где завршава претучен и сломљен.

Ова друга прича делује као измишљена; у животу правог Разина, колико могу да проценим, није било ничег сличног овоме. И истовремено, управо је тај део романа најаутентичнији, чак и аутобиографски, јер јасно одражава искуство самог Захара Прилепина који је преживео покушај атентата. Без тог искуства, књига, коју је аутор неговао целог свог одраслог живота, једноставно не би настала.

Савременост у роману повремено просијава кроз 17. век, било да аутор приказује лукаве украјинске запорошке Козаке који не могу да изаберу праву страну историје, или московску војску која долази, слабо мотивисана и неспособна за борбу, или московске продавнице препуне робе, док браниоци Русије пате на Дону. Ништа се не мења, ми смо и даље исти као што смо били тада, и имамо сличне проблеме. Али – да ли то значи да се можемо вратити и својој старој слави?

У својим интервјуима, Прилепин проналази европску паралелу за свог јунака: д’Артањан, који је живео у исто време кад и Разин, заправо је сахрањен у Мастрихту и стекао је бесмртност у Димином роману. Али Степан у азовској тамници више подсећа на другог Диминог лика, Едмона Дантеса.

Генерално, роман, који ће се поредити и већ се пореди са „Тихим Доном“, главним делом о Козацима и највишим примером народне, „утробне“ гране наше књижевности, истовремено је чврсто укорењен у западном књижевном контексту. Стога очекујем да ће „Тума“ заинтересовати не само наше читаоце, већ и стране читаоце.

Заиста, колико адекватно може бити преведен роман? Читајући га, чинило ми се да је ова књига творевина натчовечанског ума, толико су невероватни и њен језик и ауторов поглед.

Разумем да постоје књижевне технологије. Да ли су потребни умеци на турском, српском, пољском и другим језицима? За то постоје преводиоци. Да ли је потребно конструисати посебан језик који приказује укус времена и места? Узмеш речнике козачких и других дијалеката, сликовнице које показују како се ферјаз разликује од кафтана, а кончар од жагрија.

Али је немогуће одглумити, извући чистом вештином, ефекат присуства који настаје при читању „Туме“. Аутор је толико слободно оријентисан у свету који је створио да заједно са њим видимо како се облаци крећу небом, чујемо како птице певају. Али пре свега, „Тума“ је књига мириса. Овде све мирише: степске траве, крв, па чак и хладна вода. Чуло мириса, најживотињскије од чула, овде је тотално ослобођено.

У нашој књижевности постоје прозна дела која су њихови аутори дефинисали као поеме: „Мртве душе“, „Москва – Петушки“. И мада Захар Прилепин није поновио овај потез, мислим да „Тума“ заслужује назив поеме више од било које друге руске прозе.

(absatz.media; превео Ж. Никчевић)