Игор Караулов: ЈЕВРЕЈИ И ПЕРСИЈАНЦИ РАТУЈУ ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ

Израел и Иран – то су државе два древна народа, Јевреја и Персијанаца. Разумевајући историју њиховог садашњег конфликта, логично би било претпоставити да корени овог непријатељства залазе у древну прошлост. Међутим, ова интуитивна хипотеза није сасвим потврђена чињеницама.

Блиски исток је био колевка људске цивилизације, и на територији овог региона живело је, смењујући се, много различитих народа. Сумери, Хети, Хурити, Мидијци, Луувијци, Асирци, Феничани… Већине ових народа више нема на свету, трагове њиховог живота налазимо само у археолошким музејима. А Персијанци и даље постоје. И Јевреји такође. И, успут, Курди, о којима је писао већ Ксенофон у свом „Анабасису“.

Арапи, који у наше време насељавају већину земаља региона, појавили су се на историјској сцени много касније, а савремена турска нација постоји нешто више од стотину година. То јест, дуг стаж присуства у историји сам по себи би, пре, требало да уједињује Јевреје и Персијанце него да их раздељује: ипак, „ветерани“ у окружењу „новајлија“ могли би боље да разумевају једни друге.

Из школских уџбеника, али и из масовне културе, ми више знамо о другом древном непријатељству – између Персијанаца и Грка. 300 Спартанаца код Термопила, Маратонска битка, победоносни поход Александра… Али на данашњу Грчку и данашњи Иран ова историја уопште нема никаквог утицаја. Да, некада је било и тако, али прошлe битке немају везе са савременошћу.

Персијанци су народ са најснажнијим државним инстинктом. Персијска држава није постојала непрекидно, већ су је с времена на време рушили освајачи са запада, истока и југа, али се сваки пут обнављала у новом облику, мењајући име, династију, религију. Ахемениди су практиковали религијски плурализам, Сасаниди су унапређивали зороастризам, Саманиди су градили независни Иран на основу сунитског ислама. На крају, почетком XVI века, шах Исмаил, велики песник и ратник чији је живот личио на авантуристички роман – са суровим биткама, чудесним спасењима и пророчким сновима, утврдио је на персијској земљи шиитску верзију ислама.

Али, притом, до друге половине ХХ века ниједна персијска држава није се суочила са јеврејском. Ахемениди су створили своју државу кад су Јевреји били у вавилонском ропству и учинили велико добро за Јевреје, дозвољавајући им да се врате у Палестину. Устанак Макавеја, који је јеврејском народу вратио државност, одиграо се у хеленистичком периоду, кад независне Персије није било. У даљем периоду, јеврејска држава ушла је у сложене односе са Римом, који су се завршили Јудејским ратом и расејањем, које је трајало скоро две хиљаде година.

Историја односа Персијанаца и јеврејске дијаспоре није обележена таквим гоњењима, каква су била, на пример, у Шпанији за време Фердинанда и Изабеле. Наравно, Јевреји у Персији нису се увек осећали пријатно. Било је и пљачки, и покушаја принудног преласка Јевреја на ислам, посебно у шиитском периоду. Ипак, чак и данас у Ирану постоји јеврејска заједница.

У целини, Персијанци, за разлику од Европљана Средњег века и Новог века, нису издвајали Јевреје међу другим народима. Али за Јевреје односи са Персијанцима представљају део њихове свете историје. Мислим на књигу Есфире у Старом завету, у којој је описана архетипска ситуација: појављују се гласине о припреманом јеврејском погрому, због којих Јевреји наносе превентивни удар на антисемите.

Овом шаблону, који је нашао одраз у празнику Пурим, затим су се више пута обраћали и Јевреји, и њихови противници. Подсећају на њега и у вези са тренутним ратом Израела и САД против Ирана. Али постоји нијанса. У књизи Есфире, највиша власт Персије у лику шаха Артаксеркса оцењује се позитивно; негативни јунак је његов дворјанин Аман. Ни на персијску државу, ни на персијски народ у овом тексту се не ставља одговорност у духу јеванђељског „крв Његова на нама и на нашој деци“.

Иран после Другог светског рата није одмах прихватио идеју стварања Израела, али је постепено развио пристојне односе са јеврејском државом. Обе земље су биле странци на сунитском Блиском истоку. Поред тога, обе земље су се у спољној политици оријентисале на САД. А шта су уопште имале да деле државе које немају заједничку границу, удаљене су хиљаду километара и нису конкуренти у спољној трговини? 

Овде је право време рећи: „Али све се променило после исламске револуције“. У принципу, то је тачно, али радикална промена и у том периоду се није догодила одмах.

До 1979. године у свету су постојала два идеолошка пола – социјализам и капитализам. После доласка на власт ајатолаха Хомеинија појавио се трећи пол – револуционарни ислам. Хомеини је јасно рангирао своје непријатеље. Пошто је непосредни задатак револуције био ослобођење од америчког диктата, САД су проглашене „великим сатаном“. СССР, непријатељ не толико актуелан, постао је „мањи сатана“. Израел, као главни сателит САД у региону, добио је титулу „малог сатане“. Другим речима, чак и тада није било речи о неком специфичном антисемитизму: осуђивање Израела било је само форма антиамериканизма.

Поред тога, ако је идејни јаз новог Ирана са Израелом био очигледан и непоправљив, објективни интереси су ипак гурали хомеинисте ка практичној сарадњи са „малим сатаном“. Током иранско-ирачког рата 1980–1988. године, 80% оружја долазило је у Иран из Израела. При томе, како је показао случај „Иран – контраси“, „велики сатана“ такође није остао по страни од ове сарадње.

Дакле, данашња ескалација није била историјски предодређена. Првенствено ју је изазвала логика борбе Ирана за лидерство у региону. У последњим деценијама исламска република је настојала да се прикаже као доследнији заштитник Палестинаца него арапске државе. Поред тога, становништво је почело приметно да се умара од власти ајатола, па је за консолидовање друштва било потребно фокусирати пажњу на слику непријатеља. Отуд и радикализација антиизраелске реторике, у чијем светлу развој иранског нуклеарног програма није могао мирно да се перципира у јеврејској држави.

У сваком случају, кризу преживљава не само иранско, већ и израелско друштво, због чега влада Нетанијахуа тако лако развезује руке сваким поводом, покушавајући да охрабри мит о непобедивој сионистичкој војној сили. Међутим, обе кризе на овај или онај начин морају наћи своје решење, и тада ће два народа моћи да у историји пронађу инспиративније примере за своје будуће односе. 

При томе не треба заборавити да је данас жртва агресије управо Иран. А главни агресор, Сједињене Америчке Државе, такође морају извући лекцију из целе ове дуге приче. Та лекција састоји се у томе да по мерилима персијске и јеврејске историје САД постоје тек релативно кратко и могу нестати након релативно кратког времена. Што се Ирана тиче, он ће увек постојати, преживеће све непријатеље, устаће из свих рушевина и увек ће се сећати сваког зла и сваког добра.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)