Игор Караулов: ИДЕОЛОЗИ ЗАПАДА КАО НАСЛЕДНИЦИ НАЦИЗМА

У последње време пажњу руске јавности привукле су две књиге из наших књижара. То су „Иренина деца“ Тилар Мацеа и „Сва невидљива светлост“ Ентонија Дора. Обе књиге садрже одломке који дискредитују слику совјетског војника-ослободиоца.

Код Дора налазимо живописну сцену осмишљену да истисне сузу из читаоца: руски војници силују читаву немачку породицу, док официр из непознатог разлога изговара имена својих погинулих другова. На другом месту, аутор овако описује совјетске партизане: „Јадни усамљеници, одрпани и прљави“.

А ако прочитате Мацеову књигу, посвећену херојској спаситељици пољских Јевреја Ирени Сандлер, онда ће у једном тренутку бљеснути информација да су совјетски војници наводно силовали готово све жене у Кракову (овог пута не Немице, већ Пољакиње).

Шта је овде упадљиво? Чак не ни омаловажавање победника као таквих. То за нас није новост. Иако књига Хелке Сандер и Барбаре Јор „Ослободиоци и ослобођени“, из које је потекла басна о „два милиона силованих Немица“, изгледа да код нас није објављена, дело Британца Ентонија Бивора „Пад Берлина . 1945“, у којој је ова басна репродукована, објављено је у руском преводу пре двадесет година. Цитирано је и помињано као наводно ауторитативно, објективно истраживање.

Стога, не бих рекао да су књиге Мацеа и Дора део неког циљаног таласа русофобичне пропаганде. Чини се да је талас прошао раније, али сад видимо интелектуални и ментални пејзаж који је тај талас за собом оставио. Оно што упада у очи јесте да су совјетски војници намазани црном бојом некако лежерно, без јасне сврхе или потреба заплета, једноставно зато што је то сад уобичајено. Притом, „сад“ не значи након почетка СВО; Мацеова књига је објављена 2016. године, а Доров роман 2014. године.

Може се рећи да је дошло до нове западне оптике. У овој оптици, све што се дешавало на „Источном фронту” углавном је изван видокруга осетљивог и промишљеног западног интелектуалца. Шта су немачки војници заборавили код Москве, на Волги, у Донбасу? Ма кога је брига? Залутали су у земљу створења са псећим главама; вероватно чистим случајем.

У овој оптици нарушена је узрочно-последична веза између догађаја: совјетски војници се појављују на територији Пољске, Мађарске и Немачке 1945. године, наизглед ниоткуда, и свима сметају. Они ометају нормалан живот, спасавање Јевреје и коришћења робовског рада. А њихов изглед, после више од три године ратих лишавања, нимало не личи на ослободиоце у углачаним оклопима.

У многим местима у Европи споменици совјетским војницима више нису трн у оку обичним људима. Њих су „декомунизовали“. Сходно томе, у главама људи руши се и сећање на ослобођење. А власти и медији европских земаља то памћење успешно ликвидирају.

Рецимо, француски лист Le Monde недавно је објавио чланак о логору смрти Треблинка. Веома дирљива прича је испричана о пензионерима Павелу и Еви Савицки, који прикупљају информације о жртвама и сваке године на спомен обележју читају њихова имена. Они говоре и о тужној судбини предратне Пољске, која је била „разрушена Холокаустом и споразумима на Јалти“. Али Црвене армије, која је ослободила логораше, на овој слици уопште нема. Ослободиоци су овде сувишни, дошли су без икаквог разлога и са собом нису донели ништа осим несреће.

Није изненађујуће што Русија није позвана на 80. годишњицу ослобођења Аушвица, која ће бити прослављена 27. јануара. Пре годину дана Урсула фон дер Лајен је већ изјавила да су логор ослободиле британско-америчке трупе. Одсуство Русије са јубиларне церемоније требало би да учврсти ову лаж у главама западњака, укључујући помодне писце данашњице и сутрашњице. Они више не морају да улажу никакав напор у фалсификовање историје; сав посао је обављен.

Треба признати да се тешке чињенице о рату у нашој земљи ионако не крију. Постоји роман изузетног фронтовског писца Владимира Богомолова „Жизнь моя, иль ты приснилась мне“. Роман је у великој мери документаран, а бројни документи које аутор цитира говоре сами за себе. Детаљно су описани случајеви пијанства, пљачке и силовања. Неки описи су оштрији од фантазија Ентонија Дора. Међутим, постоји нијанса: реч је о злочинцима који су приведени и кажњени у складу са законом и наредбама команде; најчешће стрељани. Совјетско руководство није дозвољавало никакву дехуманизацију немачког народа. Зато смо у делу Немачке који смо окупирали успели да створимо државу која је деценијама била највернији савезник СССР-а.

Али Богомолов наводи и друге занимљиве документе. Међу њима су и писма немачке војске својој домовини, њиховим милим фрау. А без ових докумената и слика рата би била непотпуна. „Наш генијални Фирер је све тачно израчунао и на време напао ове дивљаке“. Или: „Уопште не можете имати саосећања за Русе; Русе који беже уништавамо у огромном броју. Или: „У знак одмазде стрељали смо све што се кретало у селу и запалили куће“.

А ево и писма вође групе хроничара Вермахта Хајнриха Демела: „Морамо одмах, јасно и убедљиво, показати немачком народу и целој Европи да је Совјетска Русија вишемилионска акумулација расно инфериорних, дегенерисаних гадова: Јевреји и Азијати који представљају монструозну опасност за цивилизовано човечанство. У овом аспекту, пажњу заслужује искуство доктора Милера, који је у Украјини у једној од душевних болница узео двадесетак ментално болесних пацијената, претходно их оденувши у униформе комесара и командира Црвене армије. Снимљени из различитих углова, прљави и необријани, они су представљали читаву галерију одвратних, мрских, агресивних идиота.”

Према томе, ратни злочини хитлероваца на совјетском тлу нису били ексцеси појединих неодговорних војника, већ резултат систематске идеолошке обраде, чија је сврха била дехуманизација Руса и других народа наше земље.

И ево, данас је становништво западних земаља подвргнуто потпуно истој обради. Зато се савремени западни идеолози с правом могу назвати наследницима немачког нацизма.

Шта да радимо поводом овога? Вероватно, пре свега, довести у ред сопствену кућу и размислити шта се и како објављује. На крају крајева, нема потребе да се издаје још једна књига о рату, написана у западној оптици, већ их имамо на стотине. Добитник Пулицерове награде Ентони Дор је вероватно требало да буде објављен, али у том случају постоје предговори, белешке и коментари. Авај, из неког разлога, сумњиви текстови се објављују „онакви какви су“, без пажљивог читања и смисленог рада уредника. Ову ситуацију треба исправити.

Што се тиче промовисања наше руске тачке гледишта у земљама погођеним нацистичком оптиком, овде ће, бојим се, посао трајати деценијама, болест је превише узнапредовала. Међутим, кап издуби камен, и ако тврдоглаво не бранимо сваки педаљ историјске истине, онда то нико неће урадити уместо нас.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)