Игор Караулов: ЕВРОПСКИ НАРОД СА ЕВРОАЗИЈСКОМ СУДБИНОМ

У последње време, дебата о евроазијству интензивирала се у руској блогосфери. Док је ова дискусија раније била углавном теоретска, данас обе стране вичу, као што је био обичај у другим вековима: „Реч и дело припадају господару!“

Противници евроазијаца оптужују их да желе да „потчине Русију исламском свету“. Присталице евроазијства не остају им дужни, проглашавајући своје противнике агентима наших европских антагониста, који желе да сукобе Русију са државама Централне Азије и уопште глобалног Југа/Истока.

Чини ми се да ако трагамо за историјском истином, требало би да оставимо по страни тренутне политичке, а посебно полицијске циљеве и објективно испитамо ово питање.

Евроазијство има различите нијансе, али данас се генерално схвата као да обухвата две тезе. Прво, руски народ није у потпуности европски, јер је настао синтезом словенских и туркијских (туранских) елемената. Друго, руска држава је наследница не Кијевске Русије, већ царства Џингис-кана. Обе тезе ми се чине неоснованим.

Кад се говори о евроазијству, лако је потценити улогу религије. Данас, у секуларној ери, њен допринос дефинисању идентитета далеко је мањи него што је био у средњем веку. Данас неко може бити Рус, а ипак веровати у Ахурамазду, бити фасциниран зен будизмом или се изјаснити као агностик. Сада је уобичајено рећи да је Бог исти за све и да све религије уче исту ствар. За наше претке, то је било другачије: бити Рус значило је бити православац. Разлика између „пријатеља и непријатеља“ првенствено се заснивала на овом критеријуму.

Бити лојалан свом народу значило је, пре свега, не издати своју веру. И мада је православље издвајало Русе од већине европских народа, оно само по себи ни на који начин није приближило Русе ни изворном тенгризму Монгола нити исламу, који је касније постао религија Орде.

Наравно, муслимански номади, када су заробили Русе, насилно су их преобраћали у своју веру. Али такви људи су престајали да буду Руси. Слично томе, татарски преци Тургењева и Чаадајева, преласком у православље, постали су део руског племства, и на крају, руског народа.

Како се може рећи да Руси подједнако потичу од словенских и турских корена, ако су током два и по века јарма (или, ако вам се не свиђа реч „јарам“, били део мултиетничке Златне Хорде) строго чували своју веру, не правећи компромисе ни у теорији ни у пракси? У исто време, на пример, Византинци су били доведени до иконоборства због успеха суседног Арапског калифата.

Ни током свог вазалства према Орди, нити током свог ширења на исток и југ на бивше територије Орде, Руси нису развили никакве мешовите, синкретичке вере. Стигавши у регион Поволжја и у Сибир, Руси су градили православне цркве, иако су дозвољавали и изградњу џамија и пагода. Истовремено, верска толеранција Руса, у поређењу са народима Западне Европе, који су ватром и мачем наметали своју веру свим континентима, очигледно се заиста може сматрати благотворним наслеђем Орде.

Разуме се, Руси су усвајали најбоље особине суседних народа, посебно кад су научили да живе у новим, непознатим пределима, било да је то степа, тајга или тундра. Заиста, „кафтан“, „дењги“, „сарај“ и стотине других речи у нашем језику позајмљене су од туркијских народа. А кад су биле потребне друге речи, као што су „фервеј“, „пошта“ или „капут“, Руси су их преузимали од других народа.

Саме по себи, позајмљенице у свакодневном животу и језику ретко дотичу суштину цивилизације. Чак и ако је Марко Поло Италијанима донео рецепт за равиоле из Кине, то не чини италијанску културу ни на који начин евроазијском. Вековима су европски и домаћи русофоби говорили о „азијским обичајима“ које су Руси наводно усвојили током јарма, али искуство живота као дела Орде имало је подједнако мали утицај на политичке темеље друштва као и на верске. 

Значајно је да су ордински канови у Русији називани „царевима“, што значи цезарима, али нико не би помислио да поглавара Светог римског царства назове „великим каном“. То показује да се политичке координате Руса тог времена нису помериле ка Азији.

Пошто је почела да осваја територију коју је раније контролисала Орда, руска држава није прихватила политичку матрицу Орде. Москву, која је постала престоница моћне независне државе, савременици су доживљавали као Трећи Рим, а не као трећи Каракорум. Дакле, став евроазијаца о Русији као наследници царства Џингис-кана је потпуно антиисторијски.

Руси су изворно европски народ, предодређен да уједини и освоји огромна пространства северне Евроазије. Да ли је други народ могао да заузме њихово место? Верујем да су то могли бити Пољаци. Истина, морали би прво да покоре североисточну Русију, али то нису успели да учине. Ипак, вреди поменути значајну улогу Пољака, укључујући и изгнанике, у развоју азијског дела Русије; то јест, овај народ такође има извесну склоност ка другим, ширим просторним размерама. Нема велике разлике између Александра Јозефа Лисовског, теренског команданта који је уносио страх у руске земље током Смутног времена, и совјетског песника Казимира Лисовског, који је неуморно опевавао Сибир и Далеки исток.

Истовремено, и Пољско-литвански комонвелт и Велико кнежевство Литванија имали су своја искуства у интеракцији са Ордом, што се и даље види по постојању пољских Татара. У једном тренутку, чинило се да ове државе имају већу снагу, ресурсе и потенцијал за континенталну експанзију. Али Московска Русија, која је била „изгубљена међу Мордвинима и Чудима“ и дуго понижена својом зависношћу од Орде, била је у стању, почев од краја XV века, да се уздигне до своје пуне висине и крене на велико источно путешествије.

Ипак, упркос својој ненаучној природи, која је најочигледнија у делима Лава Гумиљова, евроазијство ће увек деловати привлачније од култа „беле хришћанске Европе“. Јер се ту не ради о науци. Ради се о љубави, слободи и лепоти.

Данашња Европа је загушљива, тесна и депресивна. Руска Азија је задивљујуће пространство. Евроазијство плени својом љубављу према простору. „Наш пут – попут стреле древне татарске воље – пробијао нам је груди“, написао је Александар Блок. Ето вам једног руског парадокса: Орда нам је донела ропство, а ми смо од њих научили слободу.

Евроазијски поглед на свет је руска отвореност према свету, руска радозналост према другим народима, која повезује сву природну и етничку разноликост наше земље у јединствени руски свет. Међутим, ова тежња ка нечему другачијем не би требало да доведе до растварања у нечему другом. На крају крајева, да би се креативно комуницирало са другим народима, човек мора сам бити народ, а не везивно ткиво државе или кулиса за фолклорне групе. Стога, од субјектности Руса, управо као европског народа, зависи интегритет наше велике евроазијске цивилизације.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)