ИГОР ИВАНОВИЋ: Веран или неверан Матић?

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Wikimedia/Portal Vlade APV

Пре непуне две седмице сазнали смо из медија да је специјални изасланик председника Србије Веран Матић клечао и склопљених руку (као да се моли) одао почаст жртвама у Вуковару, поводом Дана сећања који се обележава у Хрватској. Веран Матић је био осмогодишњи дечак када је Вили Брант клечао 1970. године испред споменика настрадалим Јеврејима у Варшави. Овим гестом тадашњи немачки канцелар покушао је да у име сопственог народа призна кривицу и тражи опрост. Учинио је то пуних 25 година после холокауста, када је већ цео свет на темељу историјских докумената и доказа увелико сазнао пуну истину о страхотама које су починили Немци. Није то био његов лични чин, него је путем изборне воље, којом је добио легитимитет, симболизовао чин покајања читавог немачког народа.

Објашњење поводом свог чина из Вуковара Веран Матић почиње следећом реченицом: „То је био мој лични чин…“, због чега се нужно намеће питање о његовим личним гресима према хрватском народу, или евентуално према вуковарским грађанима. Шта су то он, или евентуално његова ужа фамилија починили да би морао овако театрално у јавности да се каје? Какви злочини из прошлости су овог случајног посетиоца православних цркава навели да пред камерама чак и шаке склопи у положај молитве? Мора да се ради о великим гресима чим се излаже тако снажном увиду јавности. Ако је тако, треба му пружити пуну подршку. Он се искрено каје за сопствене злочине и тражи опрост. А праштати је хришћански.

„Накнадна“ подршка

Али наречено објашњење Веран Матић после почетног исказа „то је био мој лични чин“ наставља на следећи начин: „… а после свега сам добио и подршку председника за тај чин“. Овако како је изречено, остаје помало нејасно да ли је наш председник, који је одабрао Верана Матића за блиског сарадника, пружио њему приватну подршку да окаје личне грехе. Или је посреди нешто друго, што излази из сфере приватног и постаје национално питање? Да ли је Веран Матић као специјални изасланик председника Србије клечао у Вуковару у име целокупног српског народа, због чега је и добио председникову накнадну подршку? Ако је тако, остаће у историји уписано да је начињен преседан којим је Веран Матић, из много разлога, нанео штету националним интересима.

Прво: ко је Верана Матића овластио за такву радњу? Такав чин могу да обаве само легитимно изабрани представници народа који су потврђени изборном вољом грађана. Александар Вучић је имао тај статус када је покушао да изкаже пијетет према бошњачким жртвама у Поточарима (на несрећу, држава Босна и Херцеговина, или прецизније бошњачко-хрватска Федерација, није била цивилизацијски спремна за такав чин), уз напомену да је Вучић стекао кредибилитет и претходним учесталим посетама стратиштима српског народа, попут, рецимо, Братунца. Понекад чин националног покајања могу да обаве првосвештеници саборних цркава, монарси или најеминентнији народни учењаци, који су својим делима заслужили статус који имају. Веран Матић је светлосним годинама далеко од свега изреченог: нити га је неко бирао, нити је рођењем изабран, нити га било ко признаје, нити га неко слави.

Друго: такви крајње осетљиви и деликатни чинови, попут клечања Вилија Бранта испред споменика у Варшави, обављају се тек након коначних и недвосмислених историјских доказа о злочинима у континуитету односа два народа. Дакле, када историјска наука чињенично потврди да је један народ починио злочин према другом народу. У нашем случају, хрватски злочини према српском народу током ратова са почетка деведесетих (Бљесак, Олуја, Медачки џеп, случај породице Зец и др.) су остали непризнати или полупризнати, а понајмање окајани. А шта да радимо са најгрознијим злочином у Другом светском рату у трајању од четири године – са геноцидом у Јасеновцу? Са логором у коме је на свиреп начин побијено неколико стотина хиљада Срба, због чега су се ужасавали и многи нацистички прваци, о чему постоје писана сведочанства.

Битно је да нагласити да Хрвати данас већински не признају јасеновачке монструозне злочине, што и Веран Матић сигурно добро зна. У хрватској јавности све чешће се чује да су тамо заправо више страдали Хрвати него Срби, а најциничнији тврде да је Јасеновац био само педантни „радни логор“! У чијем инетерсу је онда да Веран Матић покајнички клечи у Вуковару када тамошња јавност, упркос недвосмисленим историјским фактима, не само да се не каје због српских цивилних жртава, већ им се оваквим тезама и подсмева?

Треће: чинови националних покајања се одвијају после утврђивања историјских чињеница, на крајње осмишљен и опрезан начин. Води се рачуна о најмање две ствари: како да се не сруши унутрашњи морални поредак народа-кривца а да се призна кривица, и како да се заштити држава од потенцијалних међународно-правних последица. Зато се такав чин политички, медијски и правно припрема дуго, систематично и педантно. И зато се и шаље особа од највећег угледа да нација преко њеног ауторитета поднесе поглед у огледало кривице.

Иза такве одлуке мора да стане парламент, водећа верска организација, најзначајније институције, најугледнији појединци. У нашем случају, ништа од тога. Ни припреме, ни систематичности, ни плана, ни сагледавања последица, ни претходног упознавања јавности. Само накнадна вест шта је Веран Матић произвољно учинио у наше име.

Да ли је можда Веран Матић самовољно клечао у Вуковару, а онда накнадно, рачунајући на западни притисак, „изнудио“ подршку председника Србије? Овакав закључак би могли да изведемо ако пажљиво прочитамо објашњење Верана Матића у јавности, где он дословно каже: „То је био мој лични чин, а после свега сам добио и подршку председника за тај чин.“ Ако је тако – а има основа да претпоставимо да је тако – питамо се шта је мотивисало главног актера овог покајања?

Нема бесплатног ручка

Да ли је посреди збиља лични чин, у конкретном случају базиран на психолошкој компоненти комплекса према Великом свету? У оној врсти провинцијалне памети (не провинцијске) која је у „хрватској култури“ препознала узлазни степеник ка западној цивилизацији? Те исте памети која подсвесно покушава да се се преко ове заобилазнице магистрално врати на место где никада није била нити ће бити призната: у београдски културни простор?

Или је Веран Матић интелигентно проценио да је дошло време када се у јавности на симболичком плану мора показати доминантни „другосрбијански“ карактер наше владе? Изгледа да се у почетку добра тактика врха напредњачке власти да „непријатеље треба држати близу себе“ претвара у по њих кобну стратегију, у којој све више попримају особине тих истих непријатеља. И притом су потценили барем две кључне ствари које им могу доћи главе.

Прво, да имају посла са људима комесарске памети, острашћеним и упорним попут бул теријера, који не могу да се понашају супротно од сопствене природе. Друго, које год функције да им дају и које год новце да им плаћају, „другосрбијанци“ у владајућој гарнитури имају своје господаре који су негде изнад, у иностранству. А тамо је на снази другачији поредак од овог у нашој држави. Није ли то јасно показала Зорана Михајловић када је као министар међу првима у свету, а пре председника и премијерке и без њихове сагласности, честитала Бајдену више него сумњиву „победу“? И шта је било након тога: смена, последња опомена, јавни укор, осуда у медијима? Наравно, ништа од тога. Само је још кокетније наставила да се шепури по медијима, који су јој поклањали још већи простор.

А можда је Веран Матић без икаквих психолошких и емотивних наслага само по инерцији продужио технолошки корак на путу на коме се креће преко три деценије. Откако постоји у јавности, његове пројекте и медијске куће у којима је при врху, по јавно доступним подацима, обилато помажу Англосаксонци. А код њих нема бесплатног ручка. Још је енглески историчар Роберт Ситон Вотсон формулисао да у новој заједници јужнословенских народа на Балкану, иако малобројнији у односу на Србе, водећу улогу морају преузети Хрвати и Словенци због културне и цивилизацијске супериорности. Дакле, таква држава (или регион) мора имати јавно или тајно католичко вођство.

За реализацију ове доктрине, било у целости, било у неким њеним сродним сегментима, Англосаксонци данас на прикривен начин издвајају значајна средства финансирајући медије, или лично уреднике, новинаре, „независне интелектуалце“. Тако Викиликс доказује да је компанија Стратфор (коју на Западу због неславних послова називају „приватна ЦИА“!) за своје сараднике са ових простора одабрала, поред новинара дневног листа Политика Бошка Јакшића, и Верана Матића. Пошто је Веран деценијама на англосаксонском казану, логично је да онда он клечањем у Вуковару само помаже њихове интересе, посебно у оном делу доктрине где се Хрвати, супротно свом историјском искуству и достигнућима, проглашавају „културно супериорнијим“.

И ту је, поред низа сличности, уочљива јасна разлика између хрватских грађаниста (НВО сектор) и српских грађаниста. Хрватски НВО сектор, попут некадашњих партизана који су били Хрвати, брани виталне хрватске интересе зачете на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, који су директно супротстављени српским интересима. Тада је злочиначка хрватска држава, која је поражена у Другом светском рату, за награду добила скоро целу обалу Јадрана, иако је чак и НДХ поседовала њен маргинални део. Тада је и Јасеновац остао без озбиљне осуде и казне одговорних. Процес сакаћења Србије, која је добила рат и платила ту цену огромним жртвама, запечаћен је уставом из 1974. године, када су на територији Србије створене две нове државе.

Хрватски грађанисти бране овакву политику, јер је у интересу њиховог народа. Са друге стране, српски грађанисти, попут некада партизана и касније комуниста који су били Срби, перманентно воде политику против сопственог народа. Мало ко је у оштрој историјској конкуренцији нанео штете српском народу као што су то учинили српски комунисти. Српски грађанисти поносно настављају да корачају њиховим стопама. Уздигнутог чела и скупљених руку као да се моле, слушају аплаузе са Запада.

Ако је владајући врх у Србији имао племениту намеру измирења са суседним народима, онда је томе морао приступити много одговорније. Прво се мора на основу непристрасних историјских факата дефинисати геноцид у Јасеновцу. Има довољно материјала и довољно доказа за историјску науку. Ово је заветно питање према свим жртвама овог логора смрти, као и према свим поколењима која долазе. Морају се исправити сви негативни ефекти вишедеценијске комунистичке опструкције којом у наше сећање није уграђена „култура геноцида“, као што су то учинили Јевреји или Јермени. Постоје и угледни страни историчари које треба ангажовати за стручна мишљења. А онда са тим документом треба изаћи пред другу страну. Од њиховог понашања према Јасеновцу зависиће и наш став према њима.

Ово је минимум. Тек након тога можемо разговарати о дешавањима из 90-их.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Catena mundi, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.