Игор Ивановић: Свињокољ и Нови Авној
Сви они који су рођени до краја седамдесетих година прошлога века добро се сећају прославе највећег државног празника СФРЈ, названог „Дан републике“, који је падао 29. новембра. Подсећања ради, тога датума 1943. године у босанском градићу Јајце одржано је Друго заседање АВНОЈ-а на коме су нацртане границе будућих југословенских република и покрајина.
На овом заседању, за које је касније необориво утврђено да је нелегитимно (јер је по броју учесника било далеко испод простог кворума) и које је одржано у „Соколани“ у чијем подруму су усташе мучиле и ликвидирале неке од 3.000 побијених јајачких Срба, одузете су Србији многе територије освојене током Балканских ратова и Великог рата.
Србија је једина од свих југословенских република на својој територији добила аутономне покрајине (Војводину и Космет), којима ће Устав СФРЈ из 1974. године доделити статус „државе у држави“. Рецимо, оне су имале право вета на сваку одлуку „уже“ Србије, док матица Србија није имала исто право према сопственим покрајинама. Радило се о јединственој правно-уставној норми, незабележеној у свету. Вероватно по наредби највећег хрватског мислиоца Јосипа Броза.
Дивљење Титу
Дакле, за 29. новембар сваке године „радни људи“ из социјалистичке Југославије су добијали неколико нерадних дана. У Србији је мисионарска радничка класа са нестрпљењем чекала овај свечани празник, за који би обично падали први зимски снегови носећи мирисе долазеће зиме. Радни људи су одлазили у родна села да тамо проведу неколико нерадних дана, где су масовно клали прасиће.
Они који су за овај највећи државни празник остали по градовима, могли су да купе свежу или печену свињетину на свакој тезги, у свакој продавници, месари, касапници или маркету. Топла пара свињског печења које се пуши и кисели задах од крви скорелог прасећег меса, остајали су у ноздравама многих другарица и другова из тога времена.
На оба програма тадашње државне телевизије приказивали су се партизански филмови, а посебно „Неретва“ у којој је радња обмотана око драмског језгра рушења моста на овој херцеговачкој реци. Одлука партизанског команданта Хрвата Јосипа Броза да се код Јабланице минира мост и да се кришом током ноћи поново оспособи за прелаз – у филмском остварењу Вељка Булајића (бившег Црногорца а потоњег конвертита у Хрвате) – тумачена је као ингениозно ратно лукавство и као велика војна вештина.
Генерација наших очева се дивила маршалу Титу док је гледала овај филм и ритуално га је признала за „највећег сина наших народа и народности“. Када се Броз у позним годинама упокојио, чини се да се нигде није плакало тако хистерично као по Србији, иако је у Босни, Црној Гори и Македонији постојала оштра конкуренција у овом такмичењу република-нарикача.
Ова генерација Срба – наших очева – за кратко време је добровољно учинила далеко највећу националну конверзију у историји: већу чак и од оних Срба који су некада под животном принудом примали ислам. Наши очеви су се у једној генерацији одрекли буквално свега због чега су живели њихови очеви и дедови: православне вере, крсне славе, ћирличног писма, Божића и Ускрса, четничких јунака, српске историје, породичних икона, демократске монархије, националног идентитета и српског језика. И све ово због љубави према највећем хрватском војсковођи Јосипу Брозу.
Буђење генерације
Међутим, на самом крају осамдесетих година прошлога века доласком Слободана Милошевића на чело српских комуниста, појавио се масовни национални преображај у истој генерацији. Многи од њих су по први пут у животу ушли у православне цркве, вратили су из влажних подрума породичне иконе на зидове станова и кренули да славе крсну славу.
Почели су да купују и да читају књиге из српске историје, и уместо „29. новембра“ прихватили су као своје празнике Божић и Ускрс. Остало им је само нерадо сећање на свињокоље некадашњег „Дана републике“ који су циљно подстицани од стране југотитоистичког режима, јер су падали баш у време почетка православног Божићног поста.
Медији су почели да објављују доказе из историјске науке и сведочења партизанских команданата о бесмисленој Брозовој наредби о рушењу моста на Неретви, због које су умало сви страдали. Као да је права истина о последицама Брозове наредбе о минирању овог моста настала као производ панике и страха, код наших очева у симболичкој равни урушила темеље Титовог култа.
Ову атмосферу бесмисла и хладноће најбоље је описала песма групе „Забрањено пушење“, која говори о пропасти Титове Југославије кроз метафору пропасти њеног највећег празника. Тада, већ на самом почетку деведесетих, стицао се утисак да је Србија завршила сопствену авнојевску авантуру, због које ће само неколико година касније ратовима, миграцијама, санкцијама и бомбардовањем платити огромну цену.
Вероватно да ништа није тако скупо коштало српски народ као заседања АВНОЈ-а у Јајцу из 1943. године. Током свих ових година у којима се поново развијала српска национална идеја, постојао је у српској држави неки неприродни идеолошки дуалитет православне Србије и авнојевске Југославије. Иако је авнојевска буктиња у много чему ослабила, постало је очигледно да постоје скривени чувари њеног пламена. Пламена ватре којом је Србију запалио највећи хрватски пироман Јосип Броз.
Нови Авној
За оне који су били упућени у ствари познавањем историјске науке или геополитике, овај процес није био загонетка. АВНОЈ је у себи сабрао три изразито антисрпска програма, под чију акваторију су се слиле три бујичне историјске реке чији вирови су гутали српски народ. Прво, „Дрезденски конгрес“ југословенских комуниста из 1928. године у режији Коминтерне, када је одлучено да се на српским територијама направе нови народи и створе нове државе.
Друго, Ситон-Вотсонов меморандум „Форин офису“ из 1914. године којим је источно-православна култура окарактерисана као инфериорна у односу на западно-католичку и због тога вођство у будућој југословенској држави морају имати Хрвати. Треће, еухаристички католички сабор у Загребу из 1930. године на коме је формулисан програм према Србима у Хрватској који је будући министар у НДХ, књижевник Миле Будак, формулисао кроз крилатицу „трећину побити, трећину покатоличити и трећину протерати“.
Вероватно да ништа није тако скупо коштало српски народ као заседања АВНОЈ-а у Јајцу из 1943. године
Данашњи АВНОЈ, односно Нови Авној, настао је као последица прихватања коминтерновског програма од стране англо-атлатиста, који се на српским просторима примарно спроводи преко Брисела. Зато тај авнојевски пламен непрестано тиња кроз нашу медијску јавност и када год се учини да ће га угасити српски национални ветрови у помоћ ступају англо-атлантистички сарадници на јавном сервису или у прозападним медијима.
Чини се да не прође ниједан дан без репризе некога партизанског филма или емисије о историјској борби југословенских комуниста предвођених другом Титом. Прозападни медији редовно паралелно извештавају о актуелним догађајима у бившим југословенским републикама – посебно у Хрватској – на начин као да се ради о интегралном државном и културном простору Титове државе.
У последње време их у овој мисији доследно прате и пронапредњачки медији. Нови Авној прати све тековине АВНОЈ-а из Јајца: рецимо, попут прећуткивања Јасеновца и минимизирања геноцида над Србима, или попут неговања „синдрома српске кривице“ – овога пута кроз квалификације злочина из Сребренице. Геноцидни процес истребљења Срба са хрватског тла, који је злокобно дефинисао књижевник Миле Будак користећи разломке, завршен је након „Олује“ када су протерани преостали остаци те „једне трећине“.
Српски медији су, у духу авнојевског наратива, за ово етничко чишћење оптуживали режим Слободана Милошевића, што више минимизирали хрватску улогу у злочину, и потпуно прикривали англо-атлантистички удео у подухвату. Појединци попут Маринике Тепић (девојачко презиме Чобану) ишли су чак толико далеко да су се кроз приземне алегорије подсмевали овој несрећи српског народа.
Ова етничка Румунка из породице која је традиционално наклоњена „НАТО вредностима“, објавила је уочи саме годишњице „Олује“ коментар увијен у метеоролошку амбалажу: „Данас само лагана киша, од понедењка олуја!“ Та иста Мариника која себе представља као заклетог противника напредњачког режима – коју ћемо третирати као идеалтипски симбол „пробриселског“ политичара у Србији и због тога је она узета у разматрање – еуфорично је подржавала „Резолуцију о геноциду у Сребреници“ и није гласала као посланик Народне Скупштине за „Декларацију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата“! Верна ћерка највећег оца хрватског народа и хрватских народности Јосипа Броза?
Скупштинска срамота
И управо је овај, трећи неуспешан покушај да се у највишем дому српског народа дефинише његова космичка трагедија најбољи је показатељ како српски посланици гласају по авнојевском диктату, уместо у складу са националним интересима! „Не пада снег да покрије брег, већ да звери оставе трагове“ – каже наша народна пословица, а те „звери“ је на чистину истерала управо „Декларација о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током другог светског рата“, предложена од стране народног посланика Александра Павића (покрет „МИ снага народа“).
И тада смо видели како се око „авнојевског завета“ удружују народни посланици из напредњачке власти и такозване „пробриселске опозиције“. Поново смо видели како се сенима јасеновачких мученика заједно ругају „браћа по Давосу“, односно како су по свим кључним питањима и власт и велики део опозиције носиоци авнојевске бакље на путу према мрачним стакленим кулама Брисела.
Ако је можда било очекивано да против Декларације буде зелено-лева коалиција или екстремне странке националних мањина, сигурно је велика срамота што су против Декларације биле странке Драгана Ђиласа у којој је Мариника потпредседник, Мирослава Алексића из Трстеника, као и Здравка Поноша (овај последњи је чак рођен у Книну где су током рата усташе непрестано покушавале да истребе српски народ и где су средином деведесетих година спровеле „Олују“).
Још је већа срамота што је коалиција окупљена око СНС-а два пута пре ове Декларације одбила сличне предлоге резолуција, где је првом приликом предлагач била преживела логорашица из Јасеновца Смиља Тишма, најстарија посланица у српском парламенту и оснивачица „Удружења логораша Јасеновац“.
Том приликом је изјавила: „Ко не гласа за овај предлог да осудимо геноцид, значи да га подржава“, а када њен предлог није прошао у сузама је напустила највиши дом српског народа. Узалуд је предлагач народни посланик Александар Павић убеђивао напредњачке посланике да је текст Декларације истоветан са текстом који је већ 2015. године усвојила Народна скупштина Републике Српске, као и да су Република Србија и Република Српска заједно са осталим оснивачима на „Првом свесрпском сабору“ у Београду 2024. године донеле „Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа“.
Предложена „Павићева“ декларација је у потпуној сагласности са свим основним начелима Свесрпског сабора. Када је у „Народној скупштини“ народни посланик Борислав Антонијевић (покрет „МИ снага народа“) упитао за говорницом 166 посланика који су гласали против Декларације „да ли их ноћу буде крици деце из Јастребарског“ и да ли их „прате сенке убијених у Јасеновцу“, заједно су му наглас псовали мајку и посланици власти и посланици такозване опозиције.
Ови авнојевски посланици су само искрено реаговали на помисао да неко у њиховим срцима урушава свет који им је створио највећи хрватски градитељ Јосип Броз.
Дух Авноја
Та иста авнојевска памет је сачувала Кућу цвећа на Дедињу у Београду и погазила обећање да ће изградити споменик у славу ђенерала Драже Михаиловића. Председник Вучић је образложио у страним медијима да „Кућа цвећа“ остаје где јесте и каква јесте, уз образложење да је „Тито део наше прошлости“.
Већ је образлагано у више наврата како је Јосип Броз суштински део наше неславне прошлости, као и да је његова идеологија била антисрпска. Прикривањем истинске улоге „Равногорског покрета“ у савременој Србији само са продужује „синдром српске кривице“, као дериват авнојевског програма.
Наша политичка елита и даље не сумња у вредности које нуди „велика европска породица уређених народа“
Истом кашичицом мозга је нахрањено наше становништво када му је саопштено, такође преко страних медија, како би изгласавање Резолуције о геноциду у Јасеновцу одложило „наше помирење са Хрватима бар за још 100 година“. Та иста авнојевска памет је значајно смањивала број побијених Срба у Јасеновцу кроз уста бившег напредњачког министра Дејана Ристића. Та иста авнојевска заклетва са усана бивше премијерке Ане Брнабић одбила је да стави на гласање Закон о заштити ћирилице који је већ саставило Министарство културе Републике Србије, и тај исти авнојевски мозак је из главе бивше напредњачке министарке Гордане Чомић суспендовао вековни српски језик путем „Закона о родној равноправности“.
У Србији је све исто као пре – како каже једна поп песма – „само њега нема“. Али „његов“ дух лебди над српским парламентом и лебди над Андрићевим Венцем. Он и даље живи у трулим коморама болесног срца наше државе, као пијавица која сиса нашу крв. Са истим европским жаром који је некада грејао социјализам и самоуправљање, наша политичка елита призива повратак свињокоља од „29. новембра“ у славу Новог Авноја и његових заседања у сауронским кулама бриселског Мордора.
Долазе и пролазе двадесетдевети новембри, али више нема снегова по Србији и наши заблудели очеви полако путују на онај свет. Ваздух не мирише више на долазећу зиму, већ на велике сукобе и чују се бубњеви рата из Брисела. И поред тога, наша политичка елита и даље не сумња у вредности које нуди „велика европска породица уређених народа“. Све у славу доживотне смрти највећег хрватског вампира Јосипа Броза.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
