Игор Ивановић: Суверенисти пред избором – уједињење или смрт

Откако је на политичкој сцени Србије створена Демократска странка Србије (ДСС) на челу са Војиславом Коштуницом, нису престајале намере Колективног запада да ову политичку организацију маргинализује. Основни политички правац Коштуничиног ДСС-а простирао се кроз подручје „трећег пута“, односно политике која је задржавала нужну еквидистанцу како према тадашњим посткомунистичким властима, тако и према западном империјализму.

Трећи пут је нужно подразумевао суверенистичку политику са максималним учинком у датим околностима; избегавање сваког вазалног односа према Колективном западу, као и несарадњу са Милошевићевим режимом по кључним идеолошким ставовима, осим ако нису бранили државно.

Оваква суверенистичка идеологија којa је, логично, била утемељена у националном и у демократском, никако није одговарала Колективном западу чија се политика на овим просторима одувек базирала једино и само на креирању вазалних односа према домицилним народима.

Због тога је Запад по сваку цену настојао да угуши ДСС као носиоца ове политике, често јавно или тајно сарађујући у овим намерама са свим српским „црвеним“ или „жутим“ властима. Овим властима је такође одговарало уклањање суверенистчког огледала са српске политичке сцене, јер се у њему огледао њихов неславни и вазални политички лик. Тако се пророчке речи академика Милорада Екмечића добиле нову потврду у реалном животу: „Све док и последња светлост српске демократске државе на Балкану буде тињала, наши се непријатељи неће смирити за деценије, за векове“.

Домет и утицај

Након пораза ДСС-а на републичким изборима 2014. године и оставке Војислава Коштунице, ова политичка странка је некако наставила свој живот и успевала је да одржи рејтинг често изнад цензуса. Тако је и данас када је (Нови) ДСС већ два-три пута заредом парламентарна странка. Након трајног одласка Војислава Коштунице из политике, ДСС се уз све амплитуде кретао у висини рејтинга који је ова странка перманетно имала све до НАТО-агресије из 1999. године: око четири одсто.

Међутим, овај неспорни статистички податак крије кључну политичку замку: ДСС је са просечним рејтингом око четири одсто док га је предводио Војислав Коштуница имао знатно већи друштвени утицај и углед од самог рејтинга; ДСС након одласка Војислава Коштунице, са такође просечним рејтингом од око четири одсто, има друштвени утицај и углед једва до висине самог рејтинга. Но, без обзира на све речено, ДСС који је у међувремену додао префикс „Нови“ испред свога имена (НДСС), остао је странка одана политици „трећег пута“, упркос неким несхватљивим излетима, попут писмене подршке „Прогласу“, или мистериозним састанчењима са атлантистичким амбасадорима.

Након пада режима Слободана Милошевића, политика „трећег пута“ је нужно морала да доживи своју редефиницију: уместо слогана „Ни Бела кућа, ни Бели двор“ осмишљена је парола „војна и политичка неутралност“. Јасно је да се радило о покушају ресуверенизације Србије која је после Петог октобра у великој мери загазила у вазално блато, умивано евро-бољшевичким опијатима који производе стање у коме „Европска унија нема алтернативу“.

У новије време се сувереност Србије мери снагом да се одупре смртоносном загрљају Брисела и да се што више стидљиво приближи БРИКС-у. Међутим, након подмуклог ударца који су 2014. године ДСС-у здружено нанели амерички обавештајци предвођени Мантером, „жута“ странка предвођена Тадићем и домаћи тајкуни предвођени Мишковићем, никада до данас суверенистичка Србија (чест назив је и „патриотска“) није успела да у политичкој арени освоји значај које реално поседује.

У континуитету владавине СНС од преко једне деценије, ниједног тренутка збирни рејтинг суверенистичких гласова није био испод 15 одсто укупног гласачког тела. Веома је битно истаћи да се ради о идеолошки освешћеним гласачима који су успели да направе јасну еквидистанцу између једина два медијска избора у Србији: између „напредњачких“ и „прозападних“ медија.

Обзиром да су ови медији врло приземни и агресивни у пропаганди политичке опције коју заступају, видљива је њихова фракцијска острашћеност унутар једног вазалног концепта у коме имају заједничког господара. Фракцијски сукоби су увек крвавији и беспоштеднији од класично-политичких: у овом случају је на снази немилосрдна пропагандна борба између медија левог и десног крила НАТО-а.

Достижна бројка

У таквој атмосфери која снагом своје радијације успева да озрачи све у држави, ипак постоји бар 15 одсто људи који некако свесно успевају да ментално искључе све таласе овог медијског загађења. Али тих 15 одсто већ читаву деценију немају јединствену снагу која би их заступала у Народној Скупштини у обиму који поседују. Без обзира што је ово недовољно за освајање власти, више је него довољно за стварање снажног блока против даље окупације Србије.

Тих 15 одсто, када се конвертују у мандате у парламенту, чине критичну масу за одбрану од издаје, као и чврсту базу за даље нарастање рејтинга. На несрећу, ову истину знају и актуелне власти и њихови западни ментори, тако да изборним инжењерингом успевају да суверенистичке мандате минимизују и непрестано атомизују. Додуше, на руку им иду и сујетни суверенистички политичари својим неодговорним понашањем.

У континуитету владавине СНС од преко једне деценије ниједног тренутка збирни рејтинг суверенистичких гласова није био испод 15 одсто укупног гласачког тела

И тако, преко деценију траје фрустрација патриотско-суверенистичких гласача који никако не могу да схвате зашто се све суверенистичке снаге у Србији не уједине у једну изборну колону. Како не могу да оставе по страни своје личне сујете или међусобне нетрпељивости када се ради о судбини Космета, Републике Српске, српског народа у Црној Гори, одбране породичних вредности или спречавања корпорације „Рио Тинто“ да копа литијум?

Додуше, било је неких наговештаја наде у шире патриотско јединство, али и нових, брзих разочарања. Последњи велики и болни покушај се одиграо у јесен 2023. године у просторијама НДСС, када су нестраначки угледни интелектуалци попут Матије Бећковића, Мила Ломпара и Милоша Ковића покушали да обавежу суверенистичке странке на јединствени наступ на изборима („Двери“ + „Заветници“ + ПОКС + НДСС + „Народна странка“).

Нажалост, преговори нису успели, о чему је Милош Ковић сведочио у тексту „Како су пропали преговори о коалицији националних странака„. На тим изборима одржаним на самом крају 2023. године десило се велико позитивно изненађење за патриотске гласаче, када је у Народну скупштину сасвим неочекивано ушао новоформираи покрет „МИ – глас из народа“ (опште је уверење да је овај успех „потопио“ Двери и Заветнике, пребацујући их на маргину или у смртоносни загрљај власти).

Уместо да схвате шансу која им се указала и да постану „пијемонт“ окупљања суверенистичких снага, опијени успехом и заражени мисионарским синдромом, покрет МИ се убрзо поцепао на две нове политичке организације. Једном речју, атомизација патриотско-суверенистичких снага се наставља интезивно до данас, са тенденцијом нових сукоба и даљег осипања. Јасно је уочљив допринос домаћих и страних обавештајних кругова за овакво депресивно стање на патриотско-суверенистичком полу.

Очигледно је да је „саборни“ дух био само декларативно присутан у програмима суверенистичких странака, све док се нису појавиле паре из буџета

Вазална власт са једне стране, као и прозападни „агенти утицаја“ са друге стране, задовољно „трљају руке“ због овакве атмосфере. Међу патриотским гласачима сабраним у тих 15-ак процената, завладала је, чини се, никада веће депресија. Ови гласачи су одувек имали толеранције према суверенистичким странкама да снажно подрже њихово прво парламентарно рођење. Затим су од њих очекивали раст организације и нова окупљања свега што је патриотско у Србији: самим тим и раст рејтинга бар донекле у правцу тих фамозних 15 процената.

Уместо тога, чим би суверенистичке странке ушлу у Народну Скупштину и последично тиме добиле на трошење велике паре и знатне привилегије, кренули би унутрашњи, често бесмислени сукоби неполитичког карактера. Утолико су ти сукоби бивали приземнији и прљавији. Све странке суверенистичке оријентације су прошле овај неславни пут у скоријој историји: и ДСС (односно НДСС јер је име промењено у међувремену), и „Народна странка“, и „Двери“, и ПОКС, и МИ. („Заветници“ су постали странка на власти у коалицији са СНС, тако да не могу бити предмет ове анализе).

Страначке странпутице

Уместо да дописују нове људе, сви су кренули да отписују чак и старе кадрове: чим су међу њих ушле велике паре завладала је психологија „чистки“ и „провинцијални“ политички дух. Тако се међу патриотским гласачима стиче утисак да се више квалитетних патриотских кадрова налази међу онима који су временом избачени или маргинализовани из суверенистичких странака, него међу онима који данас представљају ове странке.

Очигледно је да је „саборни“ дух био само декларативно присутан у програмима суверенистичких странака, све док се нису појавиле паре из буџета. Онда би идеја саборности бивала сасвим подређена пракси себичне и лукративне партикуларности. Патриотски гласачи би убрзо препознавали ове процесе у којима би суверенистичким странкама циљ био само да преживе, обезбеђујући једва нови цензус и врло мало преко тога.

Као да се читава патриотска идеја утопила у неколико нових мандата и нове паре из буџета, са аљкаво и злонамерно пропуштеном приликом за осетним увећањем рејтинга или побољшањем утицаја у јавности. И убрзо би патриотски гласачи бивали видно разочарани таквом праксом суверенистичких странака, већ на следећим изборима би „дизали руке“ од њих.

Пошто још увек није обелодањена „студентска листа“, нити је познато да ли ће студенти предложити једну или две сопствене изборне колоне, није могуће са сигурношћу предвидети суверенистички капацитет ове листе. Уколико би се стекао утисак да је студетска листа снажно прозападна на начин како се пропагира преко телевизија „Н1“ или „Нова С“, онда би суверенистичке странке имале повољнију позицију у одбрани цензуса, чак и у две патриотске колоне.

Тешко је очекивати да би се могао поново догодити „црни лабуд“ на суверенистикој сцени као код претходних избора у случају покрета МИ, јер се оваква изненађења циклично понављају на око сваке две деценије. Међутим, уколико би се стекао утисак, доминантно преко присуства професора Ломпара на врху студенске листе, да је она претежно патриотска, онда би сав суверенистички блок морао да постане монолитан у циљу опстанка. Наравно, реч је о голом опстанку из угла ових странака, а не о начелним жељама патриотских гласача. Они би у сваком случају и код свих изборних комбинација желели да виде уједињену патриотско-суверенистичку групацију, без обзира на распоред и садржај свих осталих изборних листа.

Императив саборности

Дакле, шта имамо данас на раздробљеној патриотској сцени? Мало, врло мало. Да кренемо од парламентарних странака. Покрет МИ се поцепао у бар две групације, из чијих посланичких клубова су касније излазили неки посланици и постајали независни. НДСС је сачувао изворни изборни капацитет, док се у његом коалиционом партнеру ПОКС одвијају турбулентни процеси. Уколико не дође до формирања програмске и изборне осовине између ове две суверенистичке групације, првенствено покрета „МИ – снага народа“ (проф Несторовић) и НДСС (др Милош Јовановић) – никоме од суверениста неће бити загарантован нови цензус, посебно у случају ако студентску листу буде предводио Мило Ломпар.

Данас нам поново треба,“трећи пут“ у спровођењу суверенистичке политике и одбрани националних интереса

Наравно, потребно је испунити бар два услова да би све наречено имало смисла. Први, ова осовина би морала да се формира што пре – такорећи одмах – као прецизна програмско-изборна коалиција. Други, одмах би по истом принципу морале бити позване странке или групе грађана (НВО) патриотске оријентације, као што је, рецимо групација око Владана Глишића и Дане Грујичић, покрет „Моба“ или „Српски демократски савез“ (ове организације су наведене само као пример и свакако нису једине).

Затим би овој осовини требало придружити неколико истакнутих патриотских интелектуалаца (Матија Бећковић, Слободан Рељић), од којих су неки чланови „Покрета за одбрану Косова и Метохије“ или живе на Космету (Ковић, Самарџић, Ђикић, Ћорац, Антонић…) Вероватно је да би оваква укрупњена суверенистичка коалиција освојила између 10-15 одсто гласова (са тенденцијом даљег раста у случају повољних околности), чак и у случају ако студентска листа буде генерисала снажну патриотску атмосферу око себе.

Режим би био уздрман у случају да некако остане на власти, јер би имао натегнуту већину и утисак о могућности скоријег пада. У таквим условима би даља издаја око Космета, Републике Српске или око копања литијума у Србији била видно опструирана. У случају да се не формира оваква саборна патриотска листа, већ да суверенисти изађу на изборе у више независних колона, готово је извесно да би већина ових колона остала испод цензуса, чиме би се по Донтовом изборном систему патриотски гласови конвертовали у бриселске мандате: било из напредњачког табора, било из НАТО табора.

Историја се понавља мутирајући од драме према фарси и обрнуто. Данас нам поново, као и некада, треба „трећи пут“ у спровођењу суверенистичке политике и одбрани националних интереса. За Србију би било кобно да се мандати у будућој Народној скупштини расподеле углавном између посланика левог и десног крила НАТО алијансе, што би се догодило у случају да суверенисти на изборе изађу подељени, а студенти махом са прозападним кандидатима на листи.

Уколико дође до саборне патриотске листе, и уколико на студентској листи буде реципрочно заступљена суверенистичка политика, најзад бисмо имали основу за веру у боље дане у којима би у Народној скупштини глас патриота имао снажан одјек какав је Србији неопходан. У противном, бићемо само „мртва природа“.