Игор Ивановић: Студирање у Словенији и комплекси „елите”

У неколико последњих година имао сам прилике да се сретнем са родитељима чија деца студирају у Словенији. Увек би ми ову чињеницу презентовали невезано од логике претходног разговора, у хвалоспевном тону и са посебним значајем. Скоро као да су њихова деца добила Нобелову награду за студирање. Прескакао сам коментаре на ову тему као да родитељи ове деце ништа нису изговорили, као да је из наше често прозаичне и досадне конверзације вештим потезом монтаже избачена ова секвенца.

Трудио сам се да након тога још више спустим ниво ионако баналног сижеа тих ћаскања. Рецимо, каква су само снижења ових дана у „Максију“ или како нас у наредном циклусу очекује „ледена сибирска зима“. Међутим, ретко ко од њих би разумео овај мој маневар, и наставио би да гази утабаним стазама поноса насталих на ходочашћу њихове деце према словеначким замковима науке и уметности. Тек тада, и после читавог театра игнорисања и небриге – на њихову поновљену поносну тврдњу како им дете студира у Словенији – питао бих: „Зашто? Шта је дете скривило?“

Посматрао сам пажљиво такве родитеље – без намере за генералисањем – и често видео необразован и површан свет (понављам, нису сви такви). Углавном имућни људи са наглашеним нагонима „приказивачке културе“. Људи са тонама брендиране хермафродитске гардеробе у орманима и без иједне књиге на полицама. Људи који сопствени осећај за лепим траже у алуминијумским фелнама, немачким фрижидерима и италијанској керамици, а немају естетску спознају, рецимо, према платнима Боже Илића или Миће Поповића.

Људи који не читају али се грчевито упињу да им се призна статус информисаних особа. Људи који објективно ништа не знају сем уског поља личног бизниса где су успешни, али који имају космичко поверење у сопствену памет. Из свега нареченог, из засада њихове малограђанске и квази-урбане културе, проистиче понос због студирања њихове деце на словеначким факултетима.

Наравно, нико од ових родитеља није ни прошао поред Београдског универзитета, а већина има врло сумњиву диплому неке средње школе у Србији (односно некадашњој Југославији). Ипак, ова чињеница им није препрека да самоуверено говоре о квалитету образовања или о успешности неког универзитета – као да говоре са позиција Дејана Медаковића. Међутим, постоји једна сентиментална нит која спаја њихове карактере: они – ови родитељи деце студената словеначких факултета – они су деца титоизма. Из овог корена су никли плодови њихове љубави према словеначком образовном систему.

Магловите представе

Да ли се код њих првенствено ради о југоносталгији? Свакако да постоји снажан осећај југоносталгичности, помешан са сентиментом према сопственој прохујалој младости. Ипак, ради се о генерацијама из шездесетих, седамдесетих и са почетка осамдесетих година прошлога века. Дакле, о оном делу тих генерација које су младост провеле у митском заносу „златних осамдесетих“, које су расле уз песме Балашевића и „Парног ваљка“, које су са нестрпљењем чекале сваку нову епизоду „Отписаних“.

Код њих постоји осећање југоносталгије као представа о великој богатој држави „у којој се лепо живело“ и коју су „сви у свету поштовали“. Оваква представа је неодвојива од митске фигуре „Друга Тита – највећег сина наших народа и народности“. Али није југоносталгија основно гориво које протиче кроз крвоток њиховог сентимента, иако она свакако постоји. Иако је сигурно утрла пут према њиховим мислима, нису претежно због ње постали навијачи студентских кампуса по Словенији.

Мит о племенитом и прогресивном Западу је магистрални правац њиховог менталног саобраћаја, правац у коме су током југословенских година живота на Словенију гледали као на обавезни мост који води према обећаном западном царству. Словенија је била некако другачија на први поглед од осталих југословенских република: чисте улице, уређени паркови, уредне фасаде, аустроугарска архитектура, осветљени градови, идилична села, урбана германска култура и многе европске навике а посебно оне везане за екологију.

Одмах би се видело да је реч о аустроугарској колонији, односно да се не ради о југо-балканској касаби. И словеначка привреда – а посебно њен  маркетинг – су имали много модернији имиџ од традиционално сивих и аљкавих југословенских предузећа. Словенија је за остатак Југославије географски била њена најзападнија република, и имала је углед најзападније културе на овом простору. Једном речју, Словенија је била Запад. Са овим уверењем неки данашњи родитељи из Србије – посебно из урбаног Београда – радо шаљу децу да студирају у Словенији.

На моју изречену констатацију да је њихово дете кажњено одласком да студира у Словенији – изречену наравно са дозом шаљивости – гледају ме некако зачуђено и помало збуњено. За њих као пристојне људе – али дубински необразован и површан свет – уверење о квалитету образовања на словеначким факултетима директно произилази из њихових младалачких представа о високом нивоу вестернизације ове мале „дежеле“.

Представа је то коју су стицали „на први поглед“, најчешће на полицама супермаркета, преко телевизијских реклама или успут кроз прозоре превоза који јури према Трсту. Наравно, и из неспорног уверења да је Словенија била видљиво богатија од осталих југословенских република. Због тога им није јасно зашто би њихово дете било хендикепирано одласком на студије у уређену државицу под Триглавом, која је притом постала чланица Европске уније?

Мит о племенитом и прогресивном Западу је магистрални правац њиховог менталног саобраћаја

Јер за њих је површни поглед на уређену средину исто што и велика култура те исте средине; њихова магловита представа о уметности и науци се своди на нужну истоветност са индустријским дизајном као јединим веродостојним мерилом. Говоре ми како ће њихова деца добити дипломе факултета из Европске уније које ће им „отворити сва врата“ у животу, како им није жао скупих школарина јер „вреде“ (увек са поносом истичу износе од неколико хиљада евра на годишњем нивоу), како ће њихова деца студирати у „уређеној земљи а не у овом хаосу“, а најхрабрији међу њима чак кажу како су овим потезом својој деци „завршили посао у животу“.

Увек помислим колико би било мудрије да избегнем даљу конверзацију. Како рећи истину некоме ко је лаж скупо платио? Има ли смисла говорити о култури са особама које се „на сва уста“ препиру са саобраћајним полицајцем у Србији да не би платили оправдану казну због невезивања појаса или непрописног претицања – а онда када им за исте прекршаје у саобраћају негде у западном свету наплате минимум 100 евра, са пуно разумевања истичу како су оправдано кажњени јер је „у питању правна држава и ред мора да се зна“.

Ипак, понекад кажем шта мислим износећи гомилу аргумената и очекујући против-аргументе мојим тврдњама. Против-аргументе, који наравно, никада не стигну…

Југословенско зачеље

Прво, Србија је стара држава чији темељи датирају најмање још од почетка прошлог миленијума, а Словенија је новокомпонована држава рођена на „авнојевским“ темељима. Срби су неколико пута освајали слободу, а Словенци су одувек били вазални народ који је унутар таквог положаја успевао на врло похвалан начин да сачува сопствени идентитет. Али, без обзира на тренутно стање, постоји трајна историјска разлика између слободарских и вазалних народа.

Словенци нису неисторијски народ, али ни приближно немају личности као што су били Стефан Немања, кнез Лазар или деспот Стефан, као и историјских периода попут „Душановог царства“ или ослободилачких побуна и ратова. Мало је народа у Европи који имају толики број црквено-споменичке баштине као што поседује српска култура. Са супротне стране словеначка култура је сиромашна овим наслеђем, изузев оног римокатоличког дела.

Друго – кажем им – Словенија је културни и научни патуљак. Словенци су били на зачељу југословенских народа када се ради о великим уметницима, теолозима или философима. Слично стоје ствари и у науци. Сетите се да сте припадник народа који је у књижевности дао Његоша, Вука, Андрића, Бору Станковића, Милоша Црњанског и Мешу Селимовића; песнике попут Џиве Гундулића, Лазе Костића, Ракића и Дучића; теологе као што су Свети Сава, Василије Острошки, Јустин Поповић или владика Николај; мислиоце попут Доситеја Обрадовића, Слободана Јовановића или Михајла Ђурића.

Словенци нису неисторијски народ, али ни приближно немају личности као што су били Стефан Немања, кнез Лазар или деспот Стефан

Сетите се да сте припадник народа који је дао Теслу, Пупина, Руђера Бошковића, Милутина Миланковића и Јована Цвијића; народа који је подарио Стерију, Нушића и Душка Ковачевића; сликаре попут Паје Јовановића, Уроша Предића, Надежде Петровић, Саве Шумановића, Милана Коњовића или Петра Лубарде. У Словенији нећете наћи много тога сличнога. Ово је проста чињеница.

Треће, Словенија је била на југословенском зачељу чак и када је у питању популарна култура. Овај фактицитет је прилично необичан обзиром да су многи народи који нису дали велике домете у класичној уметности успели да надоместе ову празнину творевинама у популарној култури. Зато што ствараоци популарне културе нужно кореспондирају са урбаном и технолошком културом, где је Словенија имала очигледну предност над осталим југословенским републикама.

Ипак, није успела да оствари запажене домете у популарној култури: и поред чињенице да је разлика мања у односу на дела класичне културе, словеначка масовна уметност и култура су остали на маргини. Када се данас просечни Југословен присећа културе из његове младости, и када набраја све што га је одушевљавало и што памти, тешко да се може „ухватити“ за нешто упечатљиво из „дежеле“.

Иако је словеначка телевизија била технолошки најнапреднија, њен играни програм је остао потпуно незапажен. Никада нису креирали ништа што би могло да парира озбиљним серијама из других југословенских република попут серијала „Вук Караџић“, „Грлом у јагоде“ или „Просјаци и синови“; на хумористичком плану никада нису успели да створе ситкоме попут „Позоришта у кући“ или пак сатиричне форме попут „Топ листе надреалиста“.

У кинематографији тек постоји ненадокнадиви заостатак, њима су мисаона именица дела из некадашњег југословенског доба попут филмова „Заседа“, „Ко то тамо пева“, „Доли Бел“, „Скупљачи перја“, „Специјално васпитање“, „Ритам злочина“, „Лепота порока“ или „Марш на Дрину“; или након распада југословенске државе филмови попут српског „Лепа села лепо горе“ или македонског „Пре кише“.

Овај заостатак у квалитету филмова логично прати и исто стање међу великим глумцима. На плану популарне музике за југословенску публику нису постојали словеначки „народњаци“ или њихова етно-музика, осим ако не рачунамо „кекеце“ који се пењу по планинама јодлујући уз јединствени узвик попут оног „алеееихуууу“.

Рокенрол је у Словенији оставио дубљи траг и имао је своје место у југословенској јавности, али није имао снажан утицај на васпитање будућих генерација као што су то имали, рецимо, „Бијело дугме“, „Смак“, „Рибља чорба“, „Леб и сол“, „Азра“, „Таим“, „Идоли“, „Прљаво казалиште“ или „Индекси“. Све у свему, словеначки утицај на простору југословенске популарне културе је био блед и релативно безначајан. Свакако на југословенском зачељу.

Културна маргина

Четврто – што ми је најтеже падало да им саопштим јер се односило на лично – ваше дете да би студирало и живело у Словенији, морало би да добро савлада словеначки језик. Говорити овај језик има смисла једино и само у Словенији и нема употребну вредност нигде другде на планети. Вашем детету је потребно исто време и потребан је исти напор да добро научи словеначки језик као и немачки, шпански или руски, односно било који други језик који се говори на великим територијама и међу многољудним народима.

Словенија је културни и научни патуљак. Словенци су били на зачељу југословенских народа када се ради о великим уметницима

Затим, ниједан словеначки универзитет није цењен у свету, што је лако проверива чињеница. Београдски универзитет има већи рејтинг – а ако још верујете у вредности Колективног запада или сматрате да ће тамо и поред свих видљивих недаћа које долазе ваше дете ипак имати бољу будућност – шаљите га у Беч, Берлин, Париз, Лондон, Рим, Мадрид…

Шаљете дете у Словенију – говорим им искрено – у безначајну државу која вам није пријатељска, додуше није ни отворено непријатељска. Словенија је током новије историје увек била против Србије, на свакој раскрсници је заузимала позиције против српског народа и српских интереса. Унутар Словеније српски народ нема задовољавајући положај, јер му тенденциозно није признат статус националне мањине који би му донео низ етничких права по европским стандардима.

Зато знајте, сигурно не шаљете ваше дете у средину која ће га гостопримиво дочекати. Ништа им неће значити оно историјско гостопримство када су Срби током 1941. године под генералом Недићем угостили око 25.000 словеначких избеглица, који су бежали од нациста. Зато што је данашња већинска Словенија она Словенија која је у Марибору те исте ратне 1941. године са песмом и заставама дочекала Хитлерову војску, а не она Словенија која је бежала од Вермахта.

И при самом крају – морам да вам кажем – послали сте дете за скупе паре да се образује на културној маргини југословенског и регионалног простора, да га не упоређујемо са европским културним простором. Послали сте дете у последњу граничну паланку католичког светоназора, а подизали сте га у угледној историјској источно-православној култури.

Рупе у вашем образовању никако не смеју постати ваш алиби за уверење које гајите да сте вашем детету само због новца и вашег комплекса из титоистичког периода – учинили некакво добро. Никада вам ово не бих саопштио да ме нисте „вукли за језик“. Толико, и желим вама и вашем детету све најбоље у Новој години!

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Mihael Grmek/CC BY-SA 3.0