Игор Ивановић: Студентска листа и смисао избора

Албер Ками је у свом чувеном есеју Мит о Сизифу, промишљајући о смислу живота, поставио питање свих питања: има ли живот уопште смисла? Јер ако живот нема смисла „сам по себи“, чему онда потрага за његовим унутрашњим смислом?! Сличну аналогију бисмо могли извести и у вези студентске листе и њихових захтева за превремене изборе. Ако избори на европском континенту више немају изворни смисао, опет се поставља претходно питање: чему онда избори?

Самим тим, чему онда студентска листа? Међутим, Ками је закључио да је живот вредан живљења упркос чињеници да је апсурдан „као такав“, односно да човек мора прихватити апсурдност свога постојања и да побуњенички дејствује упркос томе. Вероватно отуда и смисао студентске побуне свих ових месеци која треба да се некако материјализује на изборима, иако је проницљивијим посматрачима јасно да избори суштински више не постоје.

Пре него што се позабавимо аргументима који треба да учврсте став да избори на европском континенту „више не постоје“, неопходно је на самом почетку изнети аксиом смисла студентске листе. Она има смисла једино и само у случају да ову листу предводи др Мило Ломпар, као и уколико овај професор књижевности буде имао контролни пакет у овој листи. Све остало је бесмисленије и од највећег апсурда: није чак достојно ни борбе.

Наравно, ради се о досада понуђеним кардовским решењима у вези студентске листе која су нам презентована само преко друштвених мрежа или преко „традиционално обавештених медија“, све некако незванично и заобилазно, чак помало тајновито.

Дакле, питање исхода „слободних избора“ у вазалном западном свету у власништву глобалистичке „Секте богаташа“ која бивствује у Бриселу и зимује у Давосу, у философској равни исто је као и питање сврхе Сизифовог гурања камена узбрдо, а у литералном миљеу слично је јуришу Дох Кихота на ветрењаче. Деца би рекла „џабе кречите“, а коцкари да у овом надметању „једино побеђује казино, а казино је у Бриселу“. Ипак, живот нас учи да борба може имати смисла, јер чак ни најмоћнији на свету нису у стању да баш све наместе. Чак и кладионица понекад изгуби…

Крах демократије

Ако бацимо поглед преко рамена у непосредан комшилук – у Румунију и нешто даље Молдавију – видећемо како избори немају више никаквог смисла. Очигледно је да је већина народа у ове две државе против бриселске политике и против ескалације сукоба са Русијом. Упркос озбиљној цензури у „слободним“ медијима, упркос радикалној ратној пропаганди у тим истим медијима, као и упркос неподношљивом наративу русофобије који се надвио над медијским етром ових држава као џиновска злослутна птица.

Када је постало очигледно да би на изборима била поражена бриселска ратна политика, у помоћ су позвани сви белосветски шамани и врачеви. У Румунији су „правним“ путем забранили кандидату којем се смешила победа да учествује на изборима, а у Молдавији су чекали да изброје колики је заостатак Маје Санду да би га надоместили у дијаспори „гласовима пристиглим из Рожаја“.

Наравно, ради се о метафори која је постала општепозната након вишедеценијских изборних крађа режима Мила Ђукановића који је реалан изборни мањак увек надокнађивао неким фантовским гласовима, очекиваним да накнадно пристигну из Рожаја.

У случају Маје Санду ствари су још много беспризорније: рачунали су се само гласови из западне дијаспоре, док су гласови из руске дијаспоре унапред проглашени неважећим; чак нису узети у обзир ни многи гласови из сопствене државе – из проруског Придњестровља.

У Бугарској је двотрећинска већина гласача проруски оријентисана, али изборним инжињерингом владају бриселски вазали. Циници би рекли како се ради о трећеразредним евро-унијатским државама – Румунији и Бугарској, а да је Молдавија ипак само „банана-држава“.

Међутим, Француска је свакако уз Немачку међу две најважније државе у ЕУ, и њена демократија не датира од јуче. Тамо влада Макрон са подршком која је једва двоцифрена (управо му је по пут пала влада од 2024. године, само 14 сати након представљања министара), а у случају најобразованијег и најпопуларнијег кандидата – Марин ле Пен, поновљен је „румунски“ сценарио: осуђена је на затворску казну и забрањено јој је да се кандидује!

У току је сличан процес у Немачкој где су у току „легални“ покушаји елиминације из политичког живота странке са највишим рејтингом – „Алтернативе за Немачку“. Медијска слика у ове две носеће евроунијатске државе је још црња него на остатку континента: сатанизација изборних кандидата који нису похађали курсеве Џорџа Сороша се граничи са мржњом коју у Орвеловом роману 1984 шири власт према свом архинепријатељу Емануелу Голдштајну.

У скоро свим европским државама гласачи могу да бирају само између сорошевских курсиста, давоских симпозиста или корпорацијских бирократа: дакле, избори тамо суштински не постоје, јер се може изабрати једино и само исто. Ако нека држава Колективног запада иступи из ове матрице, онда се активирају егзекутори, као у случају Фица у Словачкој или Шинзо Абеа у Јапану. Уосталом, и у САД као водећој западној држави, покушан је атентат на тадашњег кандидата а садашњег председника, Доналда Трампа. Сигурно да није био у питању љубоморни муж или коцкарски дуг.

Припрема за рат

Сумрак бесмислености избора притиска државе Колективног запада, минирајући један од њихових темеља: суверено право грађана да бирају и буду изабрани. Док се западна архитектура свакодневно урушава пред нашим очима, неколико десетина породица из „Секте богаташа“ које господаре скоро читавим западним богатством, трљају руке због близине новог великог рата.

У претходна два светска рата изгинуло је преко сто милиона невиних, али су ове породице изашле као много богатије и моћније. Сетимо се шта је својевремено, још давне 1993. године, изјавио њихов јавни заступник Џорџ Сорош, образложећи зашто су им потребни Источни Европљани: „Комбинација људства из Источне Европе са техничким могућностима НАТО-а би значајно побољшала војни потенцијал Партнерства јер би смањила ризик од врећа за лешеве за земље НАТО-а, што је главно ограничење њихове спремности да делују“.

Јасно је због чега се праве изборне крађе у Румунији и Молдавији, јер неко треба да гине за интересе „вишег света“ у рату против Русије. Отуда и груба демонстрација неслободе у Француској и Немачкој, јер је њихово забијање главе у песак и добровољно стављање повеза преко сопствених очију, замена је за обећање да у врећама неће бити њихови лешеви, већ лешеви Источних Европљана.

Бар у прво време. Отуда и постојање једино вазалних корпорацијских кандидата на изборним листама у скоро свим европским државама, било да су чланице ЕУ, било да су кандидати за пријем. Једни ће припремати свој народ за узалудну масивну погибију као Маја Санду у Молдавији, Туск у Пољској или Боложан у Румунији, док ће други у прво време припремати свој народ на срамно ћутање и болесну русофобију као, рецимо, Стармер у Британији, Мате Фредериксен у Данској или Кристерсен у Шведској.

Занимљива је подударност данашње ратнохушкачке европске полтичке елите са њиховим идеолошким прецима у ватреној подршци коју су некада давали Адолфу Хитлеру: исти речник, исти покличи, иста памет, иста мржња. Од истих народа се очекује да постану топовско месо на Источном фронту. И опет у славу европског јединства! Како се само историја цинично, периодично и брутално рециклира.

Ако би се изборном вољом данас очигледне већине у многим државама Колективног запада нарушила једновековна архитектура „Секте богаташа“, или ако би се она опструирала у другим западним државама због постојања значајне организоване мањине – јасно је да би „Секта богаташа“ морала да престане са сновима о ратним профитима или о пљачки сибирских степа. Самим тим би спласнула и русофобија у њиховим медијима.

Студентски избор

У нашем, српском случају, поставља се питање: да ли је могуће победити на изборима ако се пре тога не отпутује у Брисел и све не договори са њима? Случај актуелне напредњачке власти показује да је одговор на ово питање одричан: изгледа да није могуће. Исто нам показује и пример претходне „жуте“ власти, зато и толики трансфер њених кадрова у ову власт. А отуда и политички континуитет ове две власти, као да је једна фракција исте партије заменила другу фракцију у вршењу власти. Како је својевремено рекао председник СНС Томислав Николић на питање како ће вршити власт када је освоје: „Исто као Борис Тадић, само боље“.

Без обзира на одумирање поштених изборних услова у Колективном западу, као и на чињеницу да је бриселска бирократија главни гробар изборног смисла због праксе да подржавају само њихове вазале, студенти имају велику одговорност да понуде најоптималнију листу за изборни успех. А таква листа – понављамо – има смисла само ако је на њеном челу професор Мило Ломпар. Наравно, под условом да његово име на врху листе не буде параван иза кога ће се сакрити већинска гомила „жутих“ грађаниста.

Чак и да ова листа не оствари победу, чак и ако јој Брисел окрене леђа и поново подржи своје напредњачке клијенте, веома је битна порука коју нови студентски нараштаји шаљу кроз етар будућих времена. Порука која говори о томе какву они Србију желе и које људе виде на њеном челу. Поред професора Ломпара, као кандидат на челу листе помиње се и ректор Ђокић, који је знатно слабији кандидат од Ломпара. У политичком и шире-интелектуалном смислу, Ђокић је за нашу јавност непозната особа. Код Ломпара имамо тродеценијску јавну препознатљивост и доследност. Ректор Ђокић је цењени архитекта-урбаниста, дакле особа знатно уже стручности од Ломпара и са много мање општости у својим ставовима.

Ломпару ће бити теже да овлада кадровским капацитетом на студентској листи, него да постигне добар резултат на изборима

Кључна Ломпарова предност лежи у чињеници да он одувек важи за особу снажних патриотских уверења, док је код ректора Ђокића још увек непознато његово опредељење по овом питању. Нажалост, као и по осталим круцијалним темама: статус Републике Српске, апартхејд према Србима на Космету и статус ове српске покрајине, класификација злочина у Сребреници, руско питање и западна русофобија, европске интеграције, ратнохушкачка политика из Брисела, равногорско питање и статус Броза, трансџендеризам и воук-култура…

Код Ломпара је поглед на све ове теме кристално јасан. Ако неко жели да снажно уздрма напредњачку власт – онда мора да је нападне са патриотских позиција у српском гласачком телу. Дакле, Ломпар. Ако неко овај пут жели само симулакрум борбе против напредњака – онда следи напад са грађанистичких позиција. У том случају, Зденко Томановић, Божа Прелевић и вероватно ректор Ђокић, пошто за сада још увек не познајемо његове ставове. Без обзира што су ова тројица персонално искрени противници актуелног режима, опсег њиховог захвата у гласачком телу се простире претежно кроз грађанистичке слојеве, што је свакако недовољно за критичну масу српских гласова.

Контролни пакет

Међутим, познајући авнојевску душу грађанистичких интелектуалаца који показују јасне намере да покупе изборни кајмак студетских протеста, Ломпару ће бити теже да овлада кадровским капацитетом на студентској листи, него да постигне добар резултат на изборима. Дакле, Ломпар мора да буде на челу листе, уз могућност да контролише барем половину кандидата за посланичке позиције, а по могућству и две трећине њеног састава.

Наш трансџендерски изборни закон, надахнут у претходној напредњачкој влади пигмејском визијом министарке Гордане Чомић, налаже правило да прва три места на листи буду мушкарци (припадници већинског пола) а за њима друга два жене (припаднице мањинског пола), па онда тако редом до краја листе. Ломпар би требао да услови да стављање његовог имена на чело листе прати правило „двојица патриота, па онда један грађаниста“, и тако редом. У противном, Ломпар би постао само понтонски мост неуспешним и фрустрираним грађанистима да се докопају власти.

Овај маневар којим би се изиграла изборна воља гласача, а којим би грађанисти били пијавица на студентском организму, умногоме би подсећао на постизборну праксу у Србији након Петог октобра. Тада је већинска патриотска Србија гласала за Војислава Коштуницу, а сличним политичким марифетлуком добила је на власти западне вазале из ДОС-а и НАТО курсисте. Тако се на крвоток Србије прикачила „жута“ пијавица.

Треба подсетити да је тада Коштуница иза себе имао озбиљну странку са десетогодишњим стажом  (ДСС), организацију са преко 70 одбора по Србији, странку са много идеолошки просвећених кадрова свуда по држави и са локалним политичарима великог искуства на терену, као и да је имао до детаља профилисан политики програм. Дакле, имао је много већи штит од вазалне вестернизације него што би Ломпар могао да има чак и у случају најефикаснијег изборног исхода.

Зато ће се многи грађанисти (другосрбијанци и слично) притајити и преподобити, мењајући попут камелеона свој костим за ову изборну ноћ, у намери да се оките туђим перјем. Очигледан је њихов циљ: искористити Ломпара као фикус и испунити иза његовог имена листу са већинским „жутим“ кадровима. Као најидеалнији сценарио по њих, помињу Ломпарово повлачење из политике након доброг изборног резултата, што је тактика у којој би другосрбијанци од паразита постали предатори.

Ову лешинарску праксу је најтранспарентније изнела у бесрамној изјави комесарка Иванка Поповић када се захвалила студентима на дотадашњем ангажману, поручујући им да се уклоне и да препусте „Прогласу“ водећу улогу. Међутим, уколико би Ломпар дошао на чело студентске изборне листе, сачекали би га поред нареченог проблема у избору њеног кадровског састава, и многи други нераспетљани чворови препуни унутрашњих противречности.

Теренски рад

Претходно питање пре формирања студентске листе гласи: ко су студенти? Након широке опијености српског друштва овим младим и храбрим визионарима који су решили да преузму „ствар у своје руке“ видевши да је генерација њихових родитеља корумпирана и неспособна, наступила је ера постепеног трежњења која је изнедрила размишљање о студентској души.

Да ли њихова душа путује према Бриселу попут пешачко-бициклистичке колоне студената у намери да код евро-унијатских политичара потраже правду око поштених изборних услова у Србији, оних истих који стоје иза свих изборних крађа и неправди на континенту „старе даме“? Или се њихова душа простире кроз невидљиве димензије на ходочашћу према Хиландару, којим је тихо и без икакве медијске помпе кренула пешице друга група студената?

Као најидеалнији сценарио, другосрбијански кругови помињу Ломпарово повлачење из политике након доброг изборног резултата, што је тактика у којој би они од паразита постали предатори

Ако се ова противречност некако сложи под притиском брзине политичког живота, остају још многе друге. Зашто по свему судећи на студенској листи неће бити студената – дакле оних који су као генерација произвели опште добро, него ће листу попунити генерација оних због којих су студенти морали да крену у побуну? Није ли ово прикривена победа комесарке Иванке Поповић? Зашто ће листу највероватније чинити имена без икакве политичке воље или праксе, особе са стручним квалификацијама, али без практичног искуства на терену?

Да се разумемо: практични рад на терену није никаква наука, за разлику од експертског знања многих учесника на будућој студетској листи које јесте наука. Али без вишегодишњег искуства „од крви и меса“ на асфалту, у блату и прашини Србије, некако би био неугодан и непристојан осећај испунити листу кадровима који интимно презиру баш овакву тротоарску, блатњаву и прашинарску Србију и на све то још очекивати изборну победу.

Херметична београдска и урбано-српска академска заједница сматра да је политика у основи јавни наступ, било у медијима било за говорницама. Ко је бар годину дана провео у практичној страначкој политици, добро му је познато сазнање да овакво поимање политике под „светлима позорнице“ чини највише пет одсто њеног садржаја, док је преосталих 95 процената невидљиво за академску заједницу и лоцирано је по мрачном и суморном терену.

Овакво искуство дефинитивно потврђује исказ да политика суштински није знање, него воља. Воља да се годинама шпарта широм Србије у комуникацији са народом, да се зађе у свако село у потрази за правим човеком, да се охрабри сваки истомишљеник у свакој паланци и да му се помогне да формира одбор, да се у хладним и задимљеним просторијама обави хиљаде ускостраначких разговора у циљу охрабривања својих људи на локалу.

Понављамо да није реч о великој науци, али јесте реч о гвозденој вољи и напору чији резултати су увек неизвесни. Свако ко се озбиљно бави политиком мора бити спреман на апсурдни исход у сопственој каријери: реално сазнање да је просуо деценије сопственог живота без конкретне партиципације у законодавној или извршној власти. Да ли ће кадрови са студентске листе којима студенти доносе на тацну мандате без њихових претераних заслуга умети да буду самокритични и да реално сагледају личну добит коју остварују преко туђих, дечијих леђа? „Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“?

Још једна колона

На крају, поред свих недоумица и противречности, Ломпар се одважио да скочи у хладну воду, и сад ће морати да плива према циљу. Студенска листа са њим на челу и са његовом селекцијом критичне масе кандидата на листи, сигурно би била најбољи исход са Србију. Најзад би Србија добила значајан број патриотских посланика у Народној скупштини, чиме би бар донекле била смањена неподношљива диспропрција између броја патриотских гласова и њихове заступљености у скупштинским клупама.

Међутим, да ли све претходно узрокује да би студентска листа требала да буде једина листа са опозиционе стране која би се супротставила актуелним властима­? Реалан политички одговор на ово питање је негативан, пошто је чак неизвесно да ли ће постојати јединствена студентска листа или ће се поделити у две колоне – патриотску и грађанистичку.

Студентска листа са Ломпаром на челу би натерала патриотско-суверенистичке снаге на заједнички изборни наступ, јер би у супротноме цензус свакоме од њих био крајње неизвестан

Сасвим је реално и продуктивно да поред јединствене студентске листе постоје још две збирне програмске листе на изборима, које би формирале опозиционе странке. Прва би била листа прозападних, про-НАТО или бриселских странака, попут Зелено-левог фронта, Ђиласове странке „Слободе и правде“, Поношеве странке „Србија центар“ и слично. Друга би била збирна листа патриотских, проруских или суверенистичких организација као што су странка „Нови ДСС“, покрет „Ми – снага народа“, „ПОКС“, „Двери“, као и многе ГГ попут оних које представљају Даница Грујичић, Владан Глишић или Немања Шаровић (сигурно је да су многи неправедно изостављени у набрајању, због превасходне намере да се укаже на неопходност саборног наступа на патриотској страни).

Најозбиљнија бољка свих патритоских организација на досадашњим изборима је био недостатак политичке воље за заједничким изборним наступом. Због тога су највише патили патриотски гласачи свесни чињенице да не постоји снага у српском парламенту која одражава њихову реалну политичку моћ и бројност. Ако ни због чега другог, студентска листа са Ломпаром на челу би натерала патриотско-суверенистичке снаге на заједнички изборни наступ, јер би у супротноме цензус свакоме од њих био крајње неизвестан.

Народ каже да се по цичој зими ради преживљавања сједињују и пас и мачка. Тако бисмо добили знатно већи број патриотских посланика у Народној Скупштини, било из патриотско-суверенистичке коалиције, било са студентске листе. У случају изборне победе или резултата којим се наговештава скорији крај СНС, овим посланицима би се прикључио и један број „напредњачких“ посланика несумњиво патриотске оријентације.

Тако би коначно отпочела демонтажа актуелног режима у Србији, али се не би одвијала под бриселском диригентском палицом. Само овакав исход би сачувао српски народ од сценарија директног учешћа на Источном фронту, за који би постојала реална опасност да нам се догоди ако власт преузме коалиција прозападних снага, већинских грађаниста са студетске листе и „жутих“ напредњачких посланика.

Само што овога пута не би постојали политичари попут генерала Милана Недића који је, и поред чињенице да је водио колаборационистичку владу, резолутно одбио могућност да пошаље и једног јединог војника да на Источном фронту ратује против руске војске! Какав би био одговор у данашње време пред овим изазовом ако би одлучивали, рецимо, Драган Шутановац, Мариника Тепић, Борко Стефановић или Радомир Лазовић? Не треба вам кладионичарско искуство да предвидите одговор. Тек тада бисмо разумели Камија, али нам не би много вредело…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Страхиња Аћимовић