Игор Ивановић: Шта нам поручује бриселски секуларни клер

Извештај Николе Радишића, новинара телевизије „N1“, у видео формату, у коме се обратио из Брисела у вези унутрашње политичке ситуације у Србији, изазвао је пажњу у домаћој јавности и поново указао на основни вектор евроунијатске политике на нашем тлу. Радило се о преседану јер је поменути новинар цитирао „више страних званичника“ који су му ставили до знања да је водећа улога професора Мила Ломпара на студентској листи идеолошки неприхватљива за бриселски секуларни клер.

Новинар Радишић је чак, у контксту имена овог београдског професора књижевности, употребио термин „илустрација проблема“, преузет из наратива високих европских званичника који су закључили како „не може Србију Мило Ломпар да уведе у Европску унију“. Поменути репортер телевизије „N1“ обраћао се из Брисела – сасвим у духу ове телевизије настале од епстиновског ткива „CNN-а“ – мешавином комесарског и мисионарског вокабулара рођеног у новоговору запослених у медијским империјима глобалистичке Секте богаташа.

Дословце је рекао како бриселски званичници очекују да се студенти јасније одреде у правцу демократизације Србије, односно „у правцу Европе и Запада“. Бриселу не одговара чак ни неутралан студентски геополитички став који потенцијално даје најширу гласачку базу за смену актуелног режима у Србији, већ желе јасно студентско ограђивање од оријентације према Русији или према Кини.

Чак и шестог октобра 2000. године, ова реторика би била банална и неподношљиво идеолошки обојена.  У актуелном времену, овај наратив више подсећа на скечеве из најбољег периода „Топ листе надреалиста“ или на стенограме из „златних осамдесетих“ са седница некадашње КПЈ.

Порука из Брисела

Данас, и после откривања само једног малог дела докумената из Епстинових преписки у којима смо могли да прочитамо монструозан садржај о делатности сатанистичке и педофилске европске елите, од нас се очекује да се понашамо као најгора оријентална раја, која увек ћути и савија главу пред свиме што нам долази из мрачне куле бриселског Мордора.

Данас, чак и када знамо да је Урсула фон дер Лајен оптужена за највећи износ корупције у историји човечанства у вези набавке „Фајзер“ вакцина – као и да су корона вируси циљно стваран у западним лабораторијама, односно да нису спонтано настли по животињским пијацама како су нас извештавали медији попут  „CNN-а“ – требали би и даље да као биолошке машине вртимо у круг мантру о демократском Западу.

Данас, када пред очима гледамо како се у Европи распада породични хришћански човек услед најезде миграната и под диктатуром транс-џендеризма, као и због страха од долазећих сукоба које свакодневно најављују бриселске трубе рата, а за које стари континент нема ни снаге ни потенцијала; данас и даље треба слепо да верујемо у некакве европске вредности. Само вазална свест у комбинацији са некадашњим авнојевским духом може данас да верује у „демократски Запад“ као вредност саму по себи.

Међутим, и поред идеолошке заслепљености и логичких мањкавости у извештају новинара телевизије „N1“, мора се Николи Радишићу одати колосално признање за једну велику тековину: он је уз помоћ високих бриселских званичника најзад лоцирао основни проблем због кога Србија стагнира на путу према ЕУ. Сада бар знамо да наша држава још увек није део „велике уређене породице европских народа“ искључиво због професора Мила Ломпара.

Опет нисмо имали среће: да је овај београдски професор књижевности одабрао да напише неку нову књигу уместо што се бавио студентским протестима – нама би данас и званично Брисел постао главни град. Овако ћемо морати да ћутке и даље извршавамо све бриселске наредбе, а да се правимо како се одлуке доносе у Београду. Шта нам друго преостаје него ново, дуго и неизвесно ишчекивање у коме ћемо се искрено молити да се Мило Ломпар најзад дозове памети: нека се искључиво бави литературом и нека најзад батали било какву помисао о политичком ангажману. Као да му је нешто фалило за катедром и пред тастатуром. Није него…

Грађанско и национално

Шалу на страну, али нетачност и нелогичност садржане у бриселском извештају новинара Николе Радишића уочио је и његов идеолошки колега, новинар Слободан Георгиев (програмска блискост између њих двојице је уочљива, између осталог, и по томе што Георгиев каже „наш“ Никола Радишић). У објави на једној друштвеној мрежи, Георгијев констатује да је оваква порука из Брисела преседан и да се први пут појављује нешто слично, али и образлаже да је Ломпарово присуство на врху студентске листе најпродуктивнији корак у циљу смене власти на изборима.

Упоређујући га у сличним друштвеним околностима са Коштуницом по националном и демократском капацитету, Георгиев се пита како су напредњаци били прихватљиви Бриселу већ од 2008. године са свим својим радикалским багажом, а данас није пожељан Ломпар који „никада није био на власти, није учествовао у рату… није заговарао етничко чишћење, није позивао на протеривање грађана Србије друге националности, није повезан са хулиганима и криминалцима“.

Георгиев тумачи Ломпарове ставове као потребу да Србија буде демократска држава у којој би „грађанисти и националисти“ пронашли заједничку платформу, односно да се закопају унутрашњи ровови по Србији, супротно од актуелног режима који непрестано позива на поларизацију. Укратко, новинар Георгиев верује да Брисел има добре намере, али лоше процене.

Додуше, у једном тмурном преиспитивању бриселске политике, Георгиев се пита отрежњујућим тоном: „Ако ЕУ верује да напредњаци воде Србију у ЕУ, сасвим је сигурно да се тај улазак неће никада догодити, па о томе више не треба ни расправљати“.

Није потребна превелика проницљивост да се изведе закључак како Бриселу много више одговарају напредњаци на власти у Србији него потенцијална национално-демократска власт. Колективни запад је прихватио Коштуницу 2000. године као за њих „нужно зло“, а не као део сопственог ткива. Али тадашња западна политичка елита је искрено желела да персонално победи Слободана Милошевића, и да затим са његовим наследником на челу Србије настави у милиметар исту колонијалну политику према Србији.

Данашња бриселска политичка елита спроводи на српском простору политику у духу наше народне пословице „боље врабац у руци, него голуб на грани“.  Дакле, не желе ризике око промене Александра Вучића са власти уколико је изгледно да би на државни врх могла да дође национално-демократска политика. Она коју је некада персонификовао Коштуница, а за коју процењују да би је данас водио Ломпар.

Колективни запад је прихватио Коштуницу 2000. године као за њих „нужно зло“

Уместо таквог ризика помагаће опстанак актуелне власти у Србији, али ће јој непрестано инфилтрирати у државни врх Сорошеве комесаре, полазнике семестра из Давоса, НАТО курсисте или евроунијатске фанатике. Дугачак је списак ових „жутих“ кадрова: Драган Шутановац, Гордана Чомић, Зорана Михајловић, Марко Ђурић, Ана Брнабић, Дубравка Ђедовић Хандановић, Синиша Мали…

У комбинацији са „прозападном опозицијом“ (која не представља ништа друго сем обичних и јефтиних западних вазала) и епстиновским медијима у Србији попут „N1“, оваква бриселска политика непрестано изнуђује од актуелног режима један по један државни и национални уступак. А онда режим крцат „прозападним кадровима“ лако прихвата такве уцене јер се тако најсигурније одржава. Зато ће ипак бити да бриселске процене нису лоше како неки верују, већ да су им исконски лоше намере према српским интересима.

Европска замка

Алберт Ками у философском есеју Мит о Сизифу поставља претходно питање свих питања, упитност пре свих евентуалних расправа, дилему да ли живот суштински има смисла. Ако живот сам по себи нема смисла – што је метафорички тврдио и Фридрих Ниче образлажући античку легенду у којој Дионисов пратилац Силен одговара краљу Миди на његово питање „шта је човекова највећа срећа“ да је то изван његовог домашаја, односно „не бити рођен, не постојати, бити ништа“ – онда су све остале расправе беспредметне и бесмислене.

Тако нас Ками, отац апсурдизма, опомиње на узалудност потраге за смислом и на прихватање парадокса човековог живота уз сву свесност апсурда како је Универзум незаинтересован за људску судбину. Када би ову философију приземили и пројектовали на политички простор Србије, кључно питање би гласило: „Има ли улазак Србије у ЕУ више икаквог смисла?“.

Ако има смисла, онда има и логике сва претходна расправа и коментарисање извештаја из Брисела. Али, ако нема смисла – што је чињенично знатно утемељеније – онда се враћамо Камију и поново спознајемо сву апсурност човекове борбе и постојања. Тако сви они који су против уласка Србије у ЕУ – у шта свакако спада и писац ових редова – улазе у нову спиралу апсурда.

Докле год напредњаци воде Србију према ЕУ тај улазак се никада неће догодити – како тврди новинар Георгиев – одакле логично произилази да Србија никада неће постати равноправан члан Европске уније. Са друге стране постаје јасно да идеја слободе и суверенитета у Србији има шансе за опстанак само ако је Србија изван ЕУ. Тако нас спирала апсурда доводи до закључка да би онда требало подржати напредњаке, зато што би улазак Србије у ЕУ био најгори избор од свих других.

Дакле, испада да је мања штета трпети напредњачку власт, него неку другу која би нас увела у ЕУ. У исто време напредњачки лидер најављује у неким европским (епстиновским) медијима како би Србија прихватила званично чланство ЕУ чак и без права вета. И успут, док траје ово тапкање у месту, ова власт распродаје епстиновским корпорацијама све живо што је од „жутих“ преостало у Србији. Ако Србија ипак постане члан ЕУ под таквим понижавајућим и вазалним околностима, било би добро да се сетимо оне народне изреке: „Не зову ћурана на свадбу да се весели“.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: European Union