Игор Ивановић: Ргајска битка, споменици и сеобе (1)

фото: Игор Ивановић/Нови Стандард

Ргајска битка је један од неколико најважнијих догађаја у Другом светском рату на простору који колоквијално називамо Јужна пруга. Тада је разбијена једна злочиначка партизанска група, а наслеђе тога догађаја и данас живи у селима на Радан планини.

Постоје догађаји који нису оставили дубок траг у националној историји, али су на локалном нивоу и данас живи као да стрела времена није прошла кроз њихову опну, иако су сви њихови актери одавно прешли у непознате димензије постојања. Ови догађаји су остали учаурени унутар просторних заједница и њиховог памћења, потпуно неправедно запостављени у широкој српској баштини, живећи живот у локалним предањима. И управо обрнуто пропорционално: онолико колика је била национална аљкавост и небрига према овим догађајима, толико је на парохијском плану јачао њихов митски значај.

Неки од ових догађаја би временом које клизи према забораву, наизглед изненадно, али невидљивом вишом силом вођени, праведно закорачали путем славне историје. Тако је и трагична али узвишена судбина поручника Димитрија Беговића, живећи више од једног века затворена у срцима пусторечког и раданског народа, незаустављиво кренула путем националног олтара.

Породица овог српског официра је побегла из кучких брда Црнe Горе у јеку крваве „Похаре Куча“ (1856 г.), којом је руководио војвода Мирко Петровић. Они су се тада презивали Спајићи. Доселили су се у Топлицу на Радан планину, село Добри До. Димитрије Беговић и његов рођени брат Иван су се као српски официри борили у Првом светском рату (Великом рату) од првога дана ратног сукоба. Иван је рањен у Церској бици (током рата је рањаван чак 27 пута!), а Димитрије је теже рањен у сукобима са хрватском 42. домобранском дивизијом, која је због злодела која је починила према српској нејачи у Мачви, Поцерју и Подрињу добила епитет „вражје“ (ђавоље).

Судбина је тако удесила да су српски поручник Димитрије Беговић и аустријски каплар Јосип Броз ратовали један против другог, гледајући се преко нишана. Можда је куршум испаљен из пушке Хрвата Јосипа Броза ранио српског официра Димитрија Беговића? Након рањавања Димитрије је послат на кућно лечење, јер није био у стању да учествује у повлачењу преко Албаније. Опоравио се и узео активно учешће у Топличком устанку 1917. године.

Одбио је да се преда Бугарима након крвавог слома устанка, кријући се по раданским гудурама и густим шумама. Бугари су почетком 1918. године дознали место скривања његове групе преко њиховог доушника, једног комите из села Богојевца. Опколили су их и напали, а након што је Беговић рањен, упутили су му ултиматум да се преда претећи да ће му убити трудну жену и четворо деце, али и гарантујући му живу главу ако их послуша.

Беговићева смрт

Беговић прво одбија овај ултиматум уз чувене речи које се више од једног века препричавају у народу топличког краја: „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје!“ Када остаје без муниције, Беговић објављује да ће се ипак предати, али само неком бугарском официру, себи равном по чину. Излази са рукама подигнутим изнад главе из земунице сакривене испод „Малог крша“ на Радан планини, недалеко од водопада „Рипивода“.

Бугарски официри хитају ка њему да га први заробе, јер је расписана награда за његово хапшење. Тада Беговић активира бомбе којима се опасао и све их одводи у смрт заједно са собом. У знак одмазде Бугари живе спаљују Беговићево четворо деце и његову трудну жену, којој су претходно распорили стомак и набили седмомесечну мушку бебу на бајонет.

Загрљена тела мајке и деце су након спаљивања била толико угљенисана да мештани нису могли да их раздвоје, па су их сахранили у заједничку гробницу у раданском селу Гајтан. Бугари одсецају Беговићеву главу, набијају је на колац и проносе по српским селима раданског и подраданског краја.

После три године, 1921. године, рођена Димитријева сестра Милица која је и сама била четнички комита, проналази на некој свадби у селу Доња Топоница човека из села Богојевац, који је одао Димитрија Бугарима. Убија га из пиштоља у знак освете и одсеца му главу јатаганом, коју ставља у торбу и на коњу је односи властима у Прокупљу. Пријављује се за почињено убиство из освете, међутим тадашње прокупачке власти одбијају да је ухапсе и пуштају је на слободу. Никада није одговарала за ово дело.

Колико је било поштовање народа топличког краја према Димитрију Беговићу показује и предање да је војвода Коста Пећанац одбијао разговор са сваким за кога би сазнао да је из села Богојевац, уз речи да не разговора са мештанима села одакле је Димитријев издајник.

Димитријеве посмртне остатке мештани села Власово, које је најближе месту његове погибије под „Малим кршом“, сахранили су на месту где је активирао бомбе када је изашао да се преда. Ово веома скромно гробно место, касније бетонирано и ограђено жичаном оградом, постало је веома битна географска одредница у овом заосталом и неприступачном крају. Људи су помињући „Беговића гроб“ гајили и сентименталну успомену на његову трагедију и херојство, када би означавали у свакодневном говору неке просторне одреднице.

Тако је  било читав век: Димитрије Беговић је бивао скоро потпуно непознат у ширем српском народу, док је његово херојство живело у срцима раданског и подраданског света. Онда се ненадано и убрзано скоро све променило. Група ентузијаста предвођених професором Драганом Симуеновићем, који је са мајчине стране потомак Димитрија Беговића, решила је да на месту Димитријевог укопа обнови његово гробно место и уреди околину на достојан начин. Онда се одједном покренуло интересовање за овог српског официра и јунака који је доживео античку трагедију.

Полако и упорно као потоци настали од снегова у пролеће који се сливају низ литице Радан планине, потекла је кроз српски културни простор истина о подвигу и страдању Димитрија Беговића. Високо и светло као сунце у праскозорје које се пробија преко цркве Светог Петра изнад Велоког Петровца на Радан планини, издиже се према небу бесмртни Димитрије да узме место поред Стевана Синђелића. На будућим поколењима ће остати завет да сваки Србин утка у своје памћење херојство Димитрија Беговића, као што је случај са подвигом ресавског војводе Синђелића.

Вртлог судбина

Међутим, поштовани читаоче, ова прича није лоцирана баш на Радан планини, иако је смештена у њеној широј околини, негде у средишњој тачки између троугла планина Радана, Соколовице и Видојевице. Ова прича се одиграла на Ргајском вису који се стручно назива Ргајска планина и који се издиже изнад данашњег села Ргаје у прокупачкој општини. Некада је шира територија овога села била поприште ратне драме на којој се одиграла Ргајска битка, један од неколико најважнијих догађања у Другом светском рату на простору који данас колоквијално називамо „Јужна пруга“.

Овај део српске територије унутар Топлице, назван „Пусторечки крај“, имао је срећу – сасвим супротно од догађања у Великом рату када је масовно страдао – да га заобиђу велике битке и велики погроми током дужег периода Другог светског рата. Ргајска битка се одиграла на пролеће 1942. године када је планинско село Ргаје имало преко 500 житеља, а за боље разумевање битно је нагласити читаоцу да је село разуђено по многим околним брдима, бреговима и висоравнима, тако да заузима велику и махом шумовиту површину.

Већ суседно планинско село Горњи Статовац, преко кога води најпрометнији пут којим се ишло према некадашњој општини Житни Поток, има хомогену и ушорену структуру кућа. По попису од пре пар година у селу Ргаје живи нула становника! Данас је немогуће било којим превозним средством стићи од Горњег Статовца до села Ргаје – чак ни трактором, ни квадом – због густог растиња које је прекрило некадашње путеве услед непостојања људске комуникације. Такође и због урушавања земљаних путева услед неодржавања, праћених природним деградацијама  због оштрих временских услова у овом крају.

Дакле, село Ргаје је замрло, а напуштене и празне куће нас сентиментално подсећају на живот који је некада бујао у овом сликовитом и живописном месту. И управо тада, на огњишту живота овога планинског села – у вртлогу људских судбина, страхова и нагона – одиграла се битка о којој до данашњега дана није изречен коначни суд, нити ће се то ускоро догодити.

Гете је некада написао да један рат траје све док су у животу сви учесници тога рата, међутим овај „наш“ рат још увек пламти, иако су сви његови учесници одавно покојни. Овај рат још букти изнад некадашњег села житнопоточке општине – Ргаје, иако у селу данас нико не живи. Иако су одавно заћутале све пушке и испаљени сви меци у Ргајској бици – она још траје. Њене последице су живе и данас, а неки њени одавно упокојени актери на мистичан начин настављају да живе међу нама. Али пре свега, да би ова прича потекла према свом ушћу морамо отпутовати неколико деценија уназад кроз време, односно на почетак Другог светског рата.

Почетак рата у Топлици

У Топлици су крајем 1941. године постојале две ослободилачке војске: четнички покрет Косте Пећанца који је на Видовдан прогласио устанак на планини Соколовици, као и партизански покрет, који је трећег августа у порти манастира Ајдановац формирао „Топлички партизански одред“. Окупационе немачке снаге су биле малобројне и гледали су да управу над Топлицом препусте колаборационим снагама.

Равногорски покрет није постојао у Топлици све до средине 1942. године. Постоји неколико писаних трагова на основу којих се могу реконструисати догађаји у топличком крају током 1941. и 1942. године, чијим укрштањем се може реконструисати ток повесних догађаја. Ове писане трагове су остављали људи различитих идеолошких позиција, од којих су неки мењали војске током рата.

Први би била Сећања предратног официра Краљевске академије Лакића Вуксановића, који је из Равногорског покрета пребегао у партизане, у првој половини 1944. године. Пошто је био непосредни сведок многих догађаја, његов рад има првенствено биографску структуру. Др Миливоје Перовић је био предратни интелектуалац који је завршио Правни факултет у Београду и тамо постао комуниста, а читав рат је провео у партизанском покрету. Након рата је временом дошао у сукоб са КПЈ због запостављања српског питања. Написао је седам романа и две збирке приповедака у којима је значајно демистификовао партизански морал. Поред тога, написао је историјске књиге о „Топличком устанку“, као и о партизанском устанку 1941. године.

Милош Младеновић је борац родом из засеока Бреговина крај Житног Потока, који је у рату прво био у партизанима, затим у „недићевцима“, да би приступио Равногорском покрету са којим је преживео голготу на Зеленгори и побегао у Лондон, где је умро 1990. године. Његова аутобиографска књига Лажни идоли и варљиви идеали сматра се, по мишљењу скоро свих историчара, најуверљивијим историјским штивом овога краја.

И коначно, књиге борца Радомира Мрдаковића, који јесте рат провео у партизанима, али који често пише са идеолошког становишта и најчешће о догађајима где није присуствовао, али је слушао од ратних „другова“. Зато би многе његове ставове требали узети са великом разервом, посебно у књизи Устаничка Топлица и погибја Видојевачке чете. Али, вратимо се на почетак рата у Топлици.

Већ од самог почетка рата је постало јасно да је Коста Пећанац првенствено постављао јаке војне страже према Космету, у циљу заштите српских села од шиптарских банди, јер је пореклом био из српске косовске породице која је тамо штитила српске манастире и које је добро познавала шиптарски менталитет разбојника. Према Немцима је заузимао пасиван став због страха од њихове одмазде по „Кајтеловој доктрини“, која је налагала смрт 100 невиних српских цивила за једног убијеног немачког војника.

Насупрот њему, комунисти већ крајем августа почињу са нападима на (српске) жандармеријске станице које су за њих симболи „старог“ режима, за чије рушење се залажу због извођења пролетерске револуције. Том приликом партизани у име револуционарне промене система пале црквене књиге и општинске архиве, уништавају катастарске и матичарске податке. Коста Пећанац отпочиње тајне преговоре са Немцима у циљу сузбијања комуниста, који у Топлици имају традиционалне присталице и јаку базу.

Већ од самог почетка рата је постало јасно да је Коста Пећанац првенствено постављао јаке војне страже према Космету у циљу заштите српских села од шиптарских банди

Већ у августу 1941. године, у Пећанчевом штабу на Соколовици бораве Љотићеви емисари у циљу да убеде старог четничког војводу на договор са немачким окупатором. Појављује се и шеф „Гестапоа“ Карл Краус кога тамо доводи фамозна обавештајка Вера Пешић. Убрзо Немци средином септембра напуштају Топлицу и препуштају управу над овим регионом војводи Кости Пећанцу. Због тога долази до побуне код скоро свих Пећанчевих војвода који га напуштају. Неки од њих, попут жандармеријског мајора Драгутина Кесеровића, армијског потпуковника Милутина Радојевића или резервног официра Николе Калабића, прилазе „Равногорском покрету“ Драже Михаиловића.

Ускоро долази до оштрих сукоба између легализованих четника Косте Пећанца и партизанских формација. Најпознатији партизански командант је био Ратко Павловић Ћићко, студент из Бериља надомак Прокупља, шпански борац и интелектуалац. Он напада Прокупље са својом јединицом деветог октобра и осваја град у потпуности, заробљава локалну милицију, и узима велику количину оружја, намирница и лекова.

Ослобађа затворенике из затвора који се налази у самом центру града, један од њих је и Петко Вуковић са Пасјаче који је лежао због убиства свога друга на неком слављу. Ћићко се одмах повлачи из града интилигентно разумевајући да његова јединица нема снаге да дугорочно брани освојени град, преносећи своја искуства из Шпанског грађанског рата.

Јосип Броз није имао Ћићкову визију када је покушао да брани Ужице у новембру исте године, а није је имао ни Секретар окружног комитета СКЈ за Ниш – Сретен Младеновић Мика. Младеновић је освојио Куршумлију у фебруару 1942. године и покушао да је брани, али је претрпео тежак пораз у бици у којој је рањен и затим ухапшен, да би приликом транспорта успео да побегне из заробљеништва.

Нови долазак  Бугара

Пошто је пропао Пећанчев покушај да сузбије партизане, Немци доносе одлуку да на територију Јужне Србије пошаљу бугарске окупационе снаге. Тако одмах после Божића 1942. године Бугари улазе у Толицу, где су њихови претходници пре само четврт века починили монструозне злочине у „Топличком устанку“ (неки од њих су и спаљивање живих људи што смо видели у причи на почетку текста).

Зима 1942. године је била веома хладна и снежна у Топлици, па је ово био један од разлога због чега се Ћићко одлучује на период пасивног отпора. Други је свакако лежао у чињеници да је добро познавао злочиначку природу бугарских окупатора, па је заступао тезу да се мора отклонити свака опасност од новог бугарског погрома према невином становништву. Тако партизански штаб Топличког одреда доноси одлуку да расформира одред и да већину бораца врати кућама.

Касније су сву кривицу за ову одлуку – која је узроковала пасивно стање партизанског покрета – искључиво свалили на Ћићка, иако се радило о заједничком ставу топличког партизанског руководства. Неспоразум између Ћићка и већине партизанских руководилаца је био у суштини социјално-културолошке природе.

Након Дрезденског конгреса из 1928. године код југословенских комуниста је победило уверење да чистоћу комунистичке идеје могу носити превасходно партијски кадрови из радничке средине. Тада је почишћена интелектуална струја коју је предводио др Сима Марковић. Дрезденска архитектура је била идеолошки темељ за скоро све партизанске руководиоце у Топлици, за њих је Ћићко био рецидив побеђеног и анахроног интелектуализма. Сукоб је тињао све до Ћићкове сумњиве смрти крајем априла 1943. године.

Након тешког пораза, који је јединица Сретена Младеновића Мике претрпела у фебруару 1942. године у покушају да задржи Куршумлију, партизански покрет у Топлици је био уздрман и видно десеткован (уз претходну констатацију да је велики број бораца већ враћен кућама). Остало је четрдесетак најодлучнијих партизана концентрисаних у „Видојевачку чету“, у којој је највећи утицај имао политички комесар „извесни Гавра Чех, свакако најопскурнија личност комунистичког покрета у Топлици“ – како наводи историчар др Бојан Димитријевић у књизи Војска Недићеве Србије.

Пре тога, у исто време средином фебруара 1942. године, када су се водиле борбе за Куршумлију, партизанска јединица коју је предводио Гавра Чех је у Бојнику убила неколико бугарских војника у нападу на локалну школу. Уследила је, 17. фебруара, свирепа одмазда по „Кајтеловој доктрини“ над цивилним становништвом, где је стрељано око 600 Бојничана, а међу њима је било и деце. Овај злочин се по свирепости може сврстати уз немачке злочине у Краљеву и Крагујевцу – пише Димитријевић.

Сличан сценарио, после само неколико дана, Бугари желе да примене у суседној општини Житни Поток, где су мештани већ били одвојени за стрељање у црквеном дворишту, због страдања неких бугарских војника. Међутим, житнопоточки прваци предвођени председником општине Вељом Ђорђевићем и успешним грађевинским предузимачем Светиславом Цветковићем успевају да подмите бугарско руководство, одвраћајући их од намере да изврше нови погром српских цивила.

У ноћи 28. фебруара 1942. године, партизани предвођени Гавром Чехом извлаче из својих кућа Вељу Ђорђевића и Светислава Цветковића, као и Светислављеву супругу Љубицу која није желела да се одвоји од мужа. Убијају их бајонетима због тога што су подмитили Бугаре и тако спасили животе невиних Житнопоточана. Ујутру мештани Житног Потока затичу на ливади њихова унакажена тела са многим убодним ранама, из којих се по цичи зими скорила крв и заледило сало.

Партизанска јединица Гавре Чеха ускоро постаје казнени ескадрон који је починио низ сличних свирепих убистава у околним селима. У међувремену се „Видојевачкој чети“ придружује и Сретен Младеновић Мика, након што је успео да побегне из заробљеништва у које је упао због немогућности да одбрани Куршумлију. Гавра Чех је био политички комесар ове формације, особа која се за све питала. Препознавали су га по металном шлему који није скидао са главе, као и по карактеристичном начину говора који није долазио из српског језичког миљеа.

О његовом пореклу се не зна ништа, али сви показатељи говоре у прилог томе да није био из православне, нити из српске традиције. Послат је по свему судећи у корпусу од око 400 шпанских бораца у Србију, као елитни и прекаљени командос (у данашње време би шпанским борцима најсличнији по идеолошком фанатизму били покрети „Хамас“, „ИРА“ или „Хезболах“). Тежак партизански злочин се догодио у планинском селу Горњи Статовац у зиму 1942. године, који је починила „Видијевачка чета“ Гавре Чеха, и који, поштовани читаоче, представља увод у „Ргајску битку“ – основну тему овог штива.

Увертира за битку

На сеоском збору који је Видојевачка чета организовала пролазећи кроз Горњи Статовац, комесарском реториком Гавра Чех позива мештане да узму оружје у руке и да нападну окупаторе и домаћу власт која им служи. Један од мештана, носилац Албанске споменице Петко Ковачевић, узима реч и говори како такав потез не би био паметан за мештане (ово село се назива и „Сјенички Статовац“ и насељено је Србима који су пристизали у размени становништва након Берлинског конгреса, и који су по свему судећи већ имали претходну сеобу бежећи из брда Црне Горе као Кучи од похаре војводе Мирка Петровића – слично као и Димитрије Беговић).

Солунац Петко Ковачевић говори партизанима како су они мобилна чета из које нико није пореклом из овога краја и која ће лако да се склони од бугарског налета. Пита их шта да раде у случају напада на Бугаре мештани Горњег Статовца, када су у селу појави бугарски ескадрон смрти и направи покољ као у Бојнику. Каже им да добро познаје каква зверства могу починити Бугари, ратовао је против њих у Великом рату.

После малог споречкања на ову тему, партизани напуштају село. Ту ноћ понављају житнопоточки сценарио: извлаче из кућа Петка Ковачевића, његовог сина Вукоја и Петковог рођеног брата Радојка. Бајонетима кољу прво сина пред оцем, онда браћу Ковачевић. Сељаци их проналазе унакажене и схватају да је Петко жив клан, а недоклан (неки кажу да се ради о Вукоју). Он успева пред смрт да руком опише шлем на глави, асоцирајући на Гавру Чеха. Већ после житнопоточког злочина креће самоорганизовање сеоских народних милиција, које организује краљев коњички потпоручник Милутин Мића Симић, такође из Горњег Статовца.

Бугарски гарнизон – стациониран у централном месту Житном Потоку– подржавао је овакав вид самоорганизовања, јер су ове сеоске народне страже чувале и безбедност самог гарнизона. Након покоља тројице Ковачевића у Горњем Статовцу, страх се усељава у срца сељака свих подраданских села, а официр Мића Симић креће у потрагу за убицама својих комшија и рођака.

Међутим, „Видојевачка чета“ је мала и мобилна, није било лако да се лоцира у шумовитим и брдским крајевима на широком простору. Посебно што никада није две ноћи заредом преспавала у истом месту – тврди Милош Младеновић који је неко време провео у овој јединици.

Изненадна шанса се Мићи Симићу указала на почетку хладног и снеговитог пролећа 1942. године. Једна од жена из горњостатовачке фамилије Ковачевић је била удата у породицу Вулићевић у суседном селу Ргаје, где је „Видојевачка чета“ заноћила 11. априла. Предање каже да је ова жена – која је била сестра закланих Ковачевића – по великом снегу и мрклом мраку успела пешке да се спусти до Горњег Статовца и пренесе инфомацију о кретању јединице Гавре Чеха (неки кажу да је пешачила чак до Житног Потока, а други да је ову радњу обавио њен супруг Славко Вулићевић у селу Средњи Статовац).

Чим је Мића Симић добио координате „Видојевачке чете“, одмах је окупио све расположиве снаге: његову сеоску милицију, бугарски гарнизон из Житног Потока, Пећанчеве четнике капетана Мрђеновића, војводе Бубличког и Арсе Маричића. Ове здружене снаге су опколиле „Видојевачку чету“ у зору 12. априла на Ргајском вису и упутиле јој ултиматум да се преда. Сведочења говоре да је Мића Симић потраживао предају само двојице партизана, Гавре Чеха и Ђуре „Хрвата“, док је осталима гарантовао слободу.

Након што су партизани одбили понуде, кренула је борба у ширем потезу око највише тачке ове планине. Ускоро је уништена читава „Видојевачка чета“ на челу са политичким комесаром ове чете Гавром Чехом, окружним секретаром КП Сретеном Младеновићем Миком и политичким комесаром расформираног Топличког одреда Иваном Франком Ђуром (Ђура Хрват).

Пуста река сећања

Овај догађај од 12. априла 1942. године се у историји означава као „Ргајска битка“. Главни актер ове битке, коњички потпоручник Милутин Мића Симић (касније унапређен у чин поручника), приступио је Равногорском покрету након што је овај основан крајем маја или почетком јуна 1942. године у школи у Средњем Статовцу. Погинуо је од залуталог метка у бици са партизанским јединицама 23. октобра исте године, управо у Средњем Статовцу.

Његова смрт је изазвала многе сумње, обзиром да је само он страдао у овом сукобу са обе стране. Никада није утврђено да ли се радило о залуталом метку испаљеном из партизанске пушке или је ликвидиран од „својих“ са леђа.

Након тога, вировити брзаци Пусте реке су наставили да теку ратним коритима Јужне Србије, све до ушћа у заборав или у бесконачност. Нова пролећа су донела комунизам у Србију, и тада је Гавра Чех постао народни јунак коме је заједно са његовим саборцима подигнуто спомен-обележје на Ргајском вису. Коњички поручник Милутин Мића Симић је проглашен злочинцем и издајником, на његово официрско име је пала прашина заборава и срамоте.

Председник општине Житни Поток Веља Ђорђевић, грађевински предузимач Светислав Цветковић и његова супруга Љубица су проглашени колаборационистима и њихово свирепо убиство је било оправдано, док је било какво помињање покланих Ковачевића било строго забрањено.

Пролазиле су године и године од тада, мењала су се годишња доба у овим планинским крајевима, миришући на хајдучку траву и рески горски ваздух. Густи и мокри снегови су падали сваке ране јесени по раштрканом планинском селу Ргаје и задржавали се чак до средине пролећа. Са топљењем снега стизали су брзи и немирни планински потоци, њихов силазак у оближње речице које се заједно сливају у Пусту реку симболисао је сеобе људи овог краја до ушћа њихових судбина, негде далеко и неповратно. Варљиво планинско сунце је наговештавало нова лета и нове одласке народа. Крај је пустео…

Мистериозни четнички споменик

И тако је било преко четири деценије. Онда је средином осамдесетих година прошлога века (тачније 1984. године), дакле само четири године после смрти Јосипа Броза, на сеоском гробљу у Горњем Статовцу освануо необичан споменик на месту где је већ постојало гробно место. Посвећен је био краљевом официру поручнику Милутину Мићи Симићу „погинулом у грађанском рату 1942. године у Средњем Статовцу“ – како је писало на надгробном мермеру, уз напомену да га подижу „његова сестра и пријатељи који га никада неће заборавити“.

Већ сутрадан су алармирани тужилаштво и полиција у Прокупљу. Истрага је потврдила да је потписана сестра била педесетогодишња Миља (надимак Милка) Симић из Београда, иначе Мићина сестра од стрица које је имала око осам година када је овај погинуо. У име пријатеља који су у тајности направили споменик и поставили га преко ноћи на гробљу у Горњем Статовцу одакле је фамилија Симић, власти су препознале извесног Кањевца из суседног села Широке Њиве (куриозитет је да је овај сељак отац познатог српског философа Слободана Кањевца).

Сви актери су претрпели физичку и психичку тортуру и провели су извесно време у затвору. По хитном поступку је донето решење у Прокупљу да се споменик сруши, због чега су доведени затвореници из прокупачког затвора (оног истог из кога је Ћићко ослободио са тешке робије Петка Вуковића, када је на један дан ослободио град). Робијаши су донели мацоле и заједно са неколико мештана који су били партизански симпатизери и комунистички активисти, срушили су споменик и оставили његове покидане делове на сеоском гробљу, да би тако разбијени комади мермера лежали у роси и прашини све до данашњих дана.

Варљиво планинско сунце је наговештавало нова лета и нове одласке народа. Крај је пустео…

Скоро све српске новине су писале о овом догађају као о великом скадалу, а неки од многобројних наслова су били: „Четник заузео гробље“, „Авет вампира“, „Краљев злочинац“ или „Мрачне силе“. Као и увек у сличним случајевима, најдаље у идеолошкој прљавштини је отишао дневни лист Политика из Београда, 17. септембра 1984. године, кроз перо једне од њених новинарских перјаница.

Овај догађај из 1984. године је поново оживео интересовање на Ргајску битку, подсећајући нас да наша људска аљкавост или крута воља власти нису довољно чврсте бране за спречавање протока истине. Оно што једна генерација прећути – следећа мора да каже; оно што једна власт не прочита – следећа мора да научи напамет; оно што једна идеологија уништи и забетонира – никне ненадано попут „Наталијине рамонде“, на неочекиваном месту. Јер да је све и једино материја како су проповедали комунисти – истина која долази из невидљивих димензија не би нам била доступна.

Мештани Горњег и Средњег Статовца никада нису престали да гаје поштовање према поручнику Мићи Симићу или бар велика већина њих (постоји и Доњи Статовац на путу за село Богојевац које је помињано у контексту особе која је издала Димитрија Беговића). У новије време су подигли цркву на ливади одмах изнад сеоског гробља коју је финансирао један од Симића, фамилије из које је поручник Мића Симић. Асфалтиран је пут од Житног Потока, који је финансирао је један из фамилије Караџић из Горњег Статовца.

И ово село је попут Ргаја пред затирањем, иако званично има скоро тридесетак домаћинства, у њему активно живи једва десетак мештана. Али, ипак се одвија неки живот, посебно лети када се тамо сјати велики број људи пореклом из овога живописног места. Да бих поштованог читаоца увео у капиларне токове локалне историје покушавајући да распетљам неке од мистичних чворова којима се спајају људске судбине, мораћу у ову причу да уведем и моју маленкост. Колико год да је непристојно и себично – нема друге.

У Горњи Статовац сам први пут отишао пре петнаестак година као човек у зрелим средњим годинама. Не знам шта ме је натерало да седнем у кола и кренем из мога села Житног Потока узбрдо према планини, али сам осетио неки мистични зов. Повео сам супругу и ћеркицу (чини ми се да тада још нисмо добили другу ћерку) и упутио се преме сеоском гробљу. Када се дешавала велика афера са подизањем и рушењем споменика Мићи Симићу имао сам непуних двадесет година и већи део те 1984. године сам провео на одслужењу војног рока у Книну.

Овај догађај код мене у том периоду није изазвао превелико узбуђење, мада је остао складиштен негде на периферији моје подсвести. Деценијама касније када сам сазревајући видео на неким писаним местима како се име мога деде Божидара Боже Ивановића спомиње у вези Ргајске битке, код мене се опрезно будило интересовање за ову тематику. Ипак, разлог да посетим статовачко гробље и покушам да пронађем остатке срушеног надгробног споменика, сигурно није био рационалне природе.

На уређеном сеоском гробљу које се протеже на узвишењу одмах у наставку села – са места одакле се пружа блистав поглед на планине Радан и Соколовицу – затекао сам једног човека сличних година мојима. Упознали смо се када сам га учтиво замолио да ми помогне око налажења срушених остатака споменика и том приликом сазнао да је такође из Београда. Дошао је да очисти родитељски гроб. Казао ми је да су они „од Ковачевића“, оних истих које је Гавра Чех поклао у рату.

Иначе, том селу постоји свега неколико фамилија, поред поменутих Ковачевића и Симића, ту још живе још Караџићи, Жугићи, Миленковићи (из њихове куће води порекло чувени виолиниста Стефан Миленковић). Моја рођена тетка је удата за човека пореклом из овог села, из фамилије Симић, оне исте из које је и један од јунака ове приче – поручник Мића Симић.

Уметност из рушевине

Водећи ме према срушеном надгробном споменику на сеоском гробљу, Ковачевић ме је упитао ко сам и одакле сам. Рекао сам му ко сам, ко ми је деда и ко ми је отац. Претпоставио је – каже – познат му је случај забрањене књиге мога оца Црвени краљ, знао је доста и о мом деди Божи Ивановићу, команданту Друге Топличке бригаде у Равногорском покрету. Скоро цео Статовац и Ргаје су били код њега у јединици – закључује мој водич Ковачевић.

И онда се догодило нешто што је оставило дубоког трага у мени и што по први пут износим у јавност у било којој форми. Стојећи испед погажених и разбијених комада надгробног споменика поручнику Мићи Симићу које су делимично прекрили маховина, влажњикава земља и опало лишће; стојећи на сеоском гробљу у Горњем Статовцу чија гробна обележја је засенчила пријатна хладовина високог дрвећа са гранама које су се благо лелујале на горском поветарцу; стојећи окружен супругом, ћеркицом и мојим новим познаником Ковачевићем и ослушкујући спокојну тишину коју је прекидао цвркут птица – ја сам почео да плачем.

Чини ми се као никада до тада, наизглед без повода и без разлога – али сузе нисам могао да зауставим. Тако сам запамтио први од моја два одласка у Горњи Статовац.

Други пут сам отишао на самом почетку овога лета, са двојицом рођака у намери да посетимо исто гробље. Овога пута смо имали и позив домаћина код кога смо претходно свратили на кафу, Зорана Ковачевића из Ниша, директног потомка покланих Петка, Радојка и Вукоја Ковачевића. Успут смо заједно посетили његовог комшију Милоша Вуловића из Београда, који лета као пензионер проводи у кући предака. Његовом покојном оцу Радојку ујак је био поручник Мића Симић.

У живом разговору са њима видели смо колико је и данас снажна успомена на злочине Гавре Чеха и Ргајску битку. Али смо могли да поново чујемо и једно предање које народ пореклом из Топлице често прича о Ратку Павловићу Ћићку. Иако су и Зоран Ковачевић и Милош Вуловић из четничких породица, и иако су обојица потомци комунистичких жртава, памте веома лепе речи о Ћићку које су чули од старијих.

У предању народа овога краја постоји јасна разлика између партизанске Србије коју је симболизовао Гавра Чех и оне друге партизанске Србије коју је симболизовао Ратко Павловић Ћићко. За Ћићка сви углас понављају да је био противник братоубилачког рата у Србији, и да је због тога страдао од партизанске руке. Након посете сеоском гробљу закључили смо да су остаци надгробног споменика у још горем стању него што су били, као и да ће ускоро постати непрепознатљиви због последица зуба времена.

Тада нам се заједнички родила идеја да покупимо ове парчиће разбијеног споменика, да их пренесемо у кола, и да касније покушамо да их рестаурирамо и саставимо у неком надграђеном облику. После извесног времена сам контактирао великог српског уметника професора Мирослава Лазовића, такође „јужнопругаша“, који је веома познат по мозаицима које је радио у многим српским црквама.

Лазовић је такође из фамилије која је некада из Црне Горе дошла у Топлицу, а поред многих поклона даривао је нашем крају пре извесног времена и мозаик са уметничким решењем чувеног сликара Боже Илића на чесми у Житном Потоку. Са усхићењем сам реаговао на његов пристанак да у креативној форми надгради делове разбијеног споменика, спајајући их у већи уметнички садржај.

Када се ово оствари, остаје нам тежак задатак: где у Србији да пронађемо адекватну локацију за такво уметничко дело? Што се хронолошког редоследа тиче, стигли смо до самог врха стреле времена. Али да би боље разумели догађаје који су описани, као и магичне линије спајања многих судбина на овом делу топличког микрокосмоса, мораћемо поново да се скоковито кренемо уназад кроз прошлост.

Терет породичног наслеђа

О Ргајској бици и догађајима који су јој претходили, комунистичка историографија је писала мало и веома тенденциозно. Као и о скоро свему другом писали су са крутих идеолошких позиција, циљно учитавајући вредносне критеријуме једино у складу са њиховом доктрином, и свесно прећуткујући и замагљујући многе историјске чињенце.

Зато им се не може веровати или им се може само веровати у неким уским сегментима. Радомир Мрдаковић, бивши партизански борац из Топлице, бавио се делимично Ргајском битком и практично са његове стране стижу кључне оптужбе. Рецимо, као главног протагонисту Ргајске битке и уништења „Видојевачке чете“, апострофирао је мог деду по оцу Божидара Божу Ивановића. Пошто је Божа Ивановић био равногорски командант и предратни генералштабни официр са чином пешадијског мајора на крају рата, постао је идеалан за комунистичке писце у циљу склапања целокупног идеолошког мозаика.

Тако су по инерцији понављали мантру о четничком команданту Божи Ивановићу који је заједно са бугарским окупаторима предводио Ргајску битку против партизана. Али постоји један проблем. Сви докази које је у каснијим деценијама прикупио мој отац Иван Ивановић недвосмислено показују да се његов отац није налазио у Топлици за време Ргајске битке (12. април 1942. године), већ се скривао од Бугара у Нишу, где је радио код рођака у продавници као помоћни радник.

Вратио се у Топлицу средином маја исте године на позив браће Сотировић из Равногорског покрета, да би основали Другу Топличку бригаду (Прва бригада је већ основана у марту 1942. године на гробу Косте Војиновића у селу Гргуре код Блаца). Нема ниједног релевантног доказа или извора који потврђује учешће Боже Ивановића у Ргајској бици, а постоји бар десетак који потвђују да је побегао у Ниш у страху од бугарског хапшења или да није био учесник Ргајске битке.

Бугари су имали посебан пик на њега из бар два разлога. Прво, био је југословенски (српски) официр са највећим чином у том крају који је успео да се врати након „априлског слома“, али је и војну стипендију добио као дете палог српског борца у Топличком устанку кога су убили Бугари. Његов отац Стојан – мој прадеда – ратовао је заједно са Димитријем Беговићем у истом устанку где су обојица положила живот за отаџбину! Све претходно није сметало комунистима да мога деду Божу Ивановића оптуже за срадњу са Бугарима, оним истим који су му убили оца Стојана.

Убиство председника општине Житни Поток Веље Ђорђевића и грађевинског преузимача Светислава Цветковића у ноћи 28. фебруара 1942. године, комунистичка историографија је у већој мери прећуткивала, а у мањој је тумачила као оправдани ратни чин против сарадника окупатора или непријатеља народа (убиство Светислављеве жене Љубице ја посматрано као колатерална штета).

Међутим, јасно је да је Веља Ђорђевић био демократски председник сеоске општине са огромном подршком у месту, а никако октроисани политичар наметнут мештанима кроз окупацију. За Светислава Цветковића је касније доказано да је био синдикални првак грађевинских радника у Београду, дакле да је био успешан привредник и особа са снажним синдикално-хуманистичким осећајем солидарности са грађевинским радницима.

Милош Младеновић у књизи наводи исказе многих Пусторечана који су говорили како је Светислав много народа из овдашњих села повео у Београд, где им је подарио мајсторски занат. Имао је кућу на Булбулдеру за коју кажу да је уништена једном од првих бачених бомби када је Хитлер напао Београд, шестог априла 1941. године. Ни ове чињенице нису биле препрека комунистима да оправдају свирепо убиство ове двојице житнопоточких првака, само из разлога што су успели да поткупе Бугаре да не би стрељали неколико стотина мештана, као што су само неколико дана пре тога у Бојнику.

Међутим, нису ово једине чињенице које су очигледне. Побијени у Житном Потоку и Горњем Статовцу, сво шесторо, били су угледни домаћини и православни Срби. Сви су поклани у име „револуционарне правде“, без икаквих доказа или суђења. Побијени су на територији српске државе од стране оних који нису били православне вере или православне традиције, и који нису били пореклом из српског народа.

Главни међу њима је имао надимак „Чех“, други од њих чију предају је захтевао официр Мића Симић је имао надимак „Хрват“ (Иван Франко). Касније је доказано да је у „Видојевачкој чети“ учесник био и земунски Немац Силвестер Фогл, који је такође страдао у Ргајској бици. Страдање Ковачевића у Горњем Статовцу није имало чак ни философску дилему да ли је сарадња са бугарским окупаторима у циљу спречавања погрома над невиним Србима колаборациони или патриотски чин, као што би се могли упитати у Житном Потоку.

Рецимо, да је неко у Крагујевцу успео да код Немаца спречи стрељање ђака, како би данас гледали на њега: као на хероја или као на издајника?! Ковачевићи су доживели античку трагедију у којој су несрпски партизани убили сина пред оцем и стрицем, само због изговорених речи које су значиле бригу и упитност за судбину народа њиховог села. Ништа друго.

Парадоксално је да су српског „солунца“ и носиоца Албанске споменице за храброст, Петка Ковачевића који је учествовао у пробоју Кајмакчалана против Бугара и каснијем ослобођењу Србије, убили у српском селу несрпски партизани који су касније проглашени ослободиоцима Србије?!

Уметничка чесма Боже Илића

У Житном Потоку се деценијама ћутало о овом тешком ратном злочину, а ако би неко проговорио – био би опоменут, приведен, чак и ухапшен. Међутим, није некадашње општинско место Житни Поток било познато у широј јавности само по скадалу око подизања четничког споменика у суседном селу Горњи Статовац. Ово је и родно место једног од највећих српских сликара Боже Илића, а једна епизода из богатог стваралаштва овога уметника је проузроковала другу јавну аферу због које је Житни Поток доспео на насловне странице штампе.

Док је ово велико село још било живо и имало неколико стотина активних домаћинстава, одлучено је, почетком седамдесетих година прошлога века, да се у центру места подигне јавна чесма, као уникатно уметничко дело. Природни избор је пао на мозаичко решење Боже Илића, који је свој рад незванично назвао „Стара Србија“, иако је официјелни назив био „Освајање слободе“. Када су радови стигли пред сам крај, одједном је стигла званична забрана даљих делатности под претњом кривичне одговорности. Радове су зауставили топлички првоборци, некадашњи партизани, окупљени у организацији СУБНОР, од којих су неки чак оптуживали Божу Илића да подиже четнички споменик!

На њихов захтев су забрањени даљи радови на изради спомен-чесме, јер је по њима вређала достојанство партизанског покрета. Рецимо, образложење је било у стилу да приказане партизанке на мозаику не могу бити наге или да мушкарци на мозаику немају звезде петокраке на капи. Било је очигледно да Божа Илић није визуелизовао партизанске боркиње већ античке хероине, које се увек у уметности приказују без одеће, али на начин који никако није вулгаран.

У Житном Потоку се деценијама ћутало о овом тешком ратном злочину, а ако би неко проговорио – био би опоменут, приведен, чак и ухапшен

Исто важи и за мушке фигуре на мозаику које асоцирају на античке хероје. Овакви аргументи су упућивани од много компетентних уметничких удружења или од стране угледних појединаца, али није вредело. Радови на спомен-чесми су обустављени и она је ускоро разваљена од стране доведених робијаша и неких мештана (исти сценарио као и у случају рушења спомен-обележја Мићи Симићу у Горњем Статовцу), а делови мозаика су неповратно нестали.

Тако су великог уметника Божу Илића „убили“ у његовом Житном Потоку они исти или слични њима, који су пре нешто више од три деценије побили житнопоточке прваке и статовачке Ковачевиће. Међутим, поново се догодио обрт после протока нових деценија. Мој отац Иван Ивановић који је пореклом такође из Житног Потока, одлучио је да у оригиналу обнови спомен-чесму Боже Илића, што се остварило 2008. године (Божа Илић се упокојио 1993. године).

Пронађени су цртежи у архивима општине Прокупље и обновљена грађевинска дозвола према изворној документацији. Све уметничке радове је бесплатно извео професор Мирослав Лазовић са својим студентима, од кога са радошћу очекујемо да начини сличан подвиг око спајања остатака надгробног споменика поручнику Мићи Симићу.

Данас спомен-чесма са натписом „Стара Србија“ стоји у центру Житног Потока, а поводом њеног обнављања није било негативних реакција од ретких преживелих бораца, али није стигло ни њихово покајање због глупости коју су починили. Данас су мртви сви топлички партизани, стрела времена је учинила своје. Мртве су и њихове идеје, једино показују знаке живота понеке рефлексије њихове глупости попут оне када су срушили споменик Боже Илића.

Путујући кроз време, овакве глупости данас имају само сврху да служе за подсмех као сведочанство идеолошког слепила. Данас је Божа Илић себе трајно уздигао на пантеол српског сликарства, док су рушитељи његовог споменика сопствено име записали у књигу срамоте.

Нисам сигуран да би изостале негативне реакције у случају постављања обновљених остатака надгробног споменика поручнику Мићи Симићу негде на територији Житног Потока или Горњег Статовца. Право питање гласи: колики може бити отпор у срединама које незаустављиво биолошки одумиру? Јер Житни Поток пропорционално својој некадашњој величини прати судбину села Ргаје и села Горњи Статовац.

Некада је имао Дом здравља, три-четири кафане, полицијску станицу, бензинску пумпу, неколико продавница и самопослугу, једну-две посластичарнице, пекару, гвожђару, апотеку, пољопривредну задругу, основну школу са интернатом, своје комунално предузеће, пошту, а Дом културе је био при крају радова. Данас су углавном остале само напуштене зграде. Имао је и озбиљан фудбалски клуб „Планинац“, а данас више не би имао ни једног јединог фудбалера, чак ни у ветеранском узрасту.

Вероватно да данас нема ниједног становника млађег од 60 година међу Србима у Житном Потоку. У основној школи која је некада имала преко 700 ђака, данас у свим разредима наставу не похађа ниједно српско дете. Вероватно да је ово једина основна школа у Србији са стопостотним саставом деце само једне националне припадности, у овом случају ромске. Пожари који су ових дана захватили житнопоточку територију само су додатно појачали мирисе самоће, смрти и распада. Све је обавила нека трулеж, бесплодна и црна, попут згаришта стрњики која су настајала у рану зиму по српском југу, наког паљења узбраних летина…

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.