
Пресуда Апелационог суда БиХ којом се потрђује првостепена пресуда Суда Босне и Херцеговине (БиХ), Милораду Додику, која каже да се председник Републике Српске осуђује на годину дана затвора и шест година забране политичког деловања, није изненађујућа са политичког становишта јер је наставак антисрпске политике коју спроводе евро-атлантисти из Брисела.
Ова пресуда у протекторату званом Босна и Херцеговина, где се трећеразредне личности из ионако девастираног европског политичког корпуса постављају за фамозне „високе представнике“, у себи садржи пресек три искуствене епохе на овој територији. Прва од њих би била оријентална, укорењена у сваки народ тога простора чију је карактерологију најпрецизније описао нобеловац Иво Андрић, и која је сажета у крилатици „Кадија те тужи, кадија ти суди“.
Друга би била постевропска, у којој су за кратко време на врло сличан начин покушај политичке егзекуције доживели Марин Ле Пен у Француској, Калин Ђорђеску у Румунији и Јевгенија Гуцул у Молдавији. Слични покушаји су у току према странци „Алтернатива за Немачку“ и „Препород“ (Вазраждане) у Бугарској. На црној медијској листи се налазе Матео Салвини у Италији и Андре Вентура у Португалу. Против Орбана се води свеобухватни рат, а словачки премијер Фицо је игром случаја избегао атентат за који би само Наташа Кандић могла да поверује да је био спонтан. У далеком Јапану је пред камерама стрељан Шинзо Абе који се противио конфронтацији са Русијом, на сличан начин како је некада ликвидиран Роберт Кенеди.
Трећа епоха би била комунистичка, односно југотитоистичка, у којој се судило људима за изговорене речи, такозвани „вербални деликт“. Тако је недорасли „високи представник“ Кристијан Шмит постао троглаво политичко створење, настало помало као турски Иса-бег, помало као Бењамин Калај, и помало као неко од Диздаревића. Подсећања ради, Милорад Додик је осуђен на годину затвора због „непоштовања одлука Кристијана Шмита“, чиме је овај високи представник „демократског света“ за себе покушао да избори већу заштиту од оне које су некада имали потурчени Србин Мехмед-паша Соколовић или Хрват Јосип Броз.
Ова медијско-судска фарса коју гледамо пред очима последњих дана, садржи и оксиморонску структуру достојну скечева Монти Пајтона: Милорад Додик би требао да робија зато што није поштовао једну особу, Кристијана Шмита, а исти Шмит не поштује кровну организацију човечанства, пошто за своје именовање није добио неопходну сагласност Савета безбедности УН?!
Нема ништа оригинално да се дода око пресуде против Председника Републике Српске Милорада Додика, јер смо све сличне процесе већ много пута видели сопственим очима и осетили на сопственој кожи. Ради се о класичном политичком процесу који у себи садржи елементе етничке дискриминације. Милорад Додик је осуђен само зато што је Србин који брани српске интересе у БиХ, а они се састоје у очувању дејтонског капацитета Републике Српске.
Већ смо видели какву штету је претрпела Република Српска када је њено претходно руководство, састављено од данашње опозиције, СДС-а и ПДП-а, под западним притисцима пристало да се укине Војска Републике Српске. Тако је испало да је претходно руководство предвођено председником Драганом Чавићем укинуло творца Републике Српске и најјачи гарант њене егзистенције – сопствену војску, да би заузврат од Колективног запада добили ништа.
Одавно у новијој историји није забележена оваква вазална капитулација. Међутим, ако би се на овој тачки зауставио процес даљег самопорицања, прескупа лекција плаћена због укидања сопствене војске имала би смисао бар као трајна опомена да више не сме бити одступања ни за један милиметар.
Пресуда против председника Републике Српске представља још један у дугачком низу потеза у којима је немогуће прикрити било каквим медијским спиновима евро-атлантистичку мржњу према српском народу. У последњих пар деценија било је толико тога отровног према српским интересима да је постало бесмислено увијати ову мржњу у било коју светлуцаву евроунијатску амбалажу. Дакле, реч је о препознатљивом континуитету непријатељске западне политике према нама.
Међутим, описани догађаји су преседан у смислу раскрснице на коју смо стигли у вези даљег опстанка Републике Српске. Приближавамо се, као народ, до коте смисла са које увек следи питање: како даље? Не може због политичке или биолошке судбине једног човека да буде талац читав народ – свакако ово важи и за Милорада Додика – али се мора поставити питање националне судбине након било ког облика присилне елиминације председника РС.
Шта би се догодило у случају атентата, хапшења или прогона Милорада Додика? Намере евро-атлантистичког блока и њихове „вучје јазбине“ у Бриселу су предвидиве: они желе да Додика више нема на челу Републике Српске. Затим би пожелели „новог“ Драгана Чавића, неку врсту октроисаног „високог српског представника“ постављеног од стране Високог представника Кристијана Шмита, који би био пијавица на пијавици српске крви.
Природна ствар је да би једнога дана – независно од судске пресуде – Додик изгубио изборе: чињеница која се неумитно материјализује у реалној политичкој пракси, иако у њу нису веровали многи на нашим просторима који су на власти оболели од „илузије бесмртности“. Шта би се онда догодило? Уколико би власт преузела политичка опција која на сличан начин брани интересе опстанка Републике Српске, онда би ова смена власти била позитиван континуитет државно-друштвеног опстанка.
Међутим, шта би се догодило ако би власт преузела политика коју је заступала највећа опозициона групација са последњих избора у Републици Српској? Подсећања ради, реч је о политици која се удаљава од чврсте сарадње са Русијом и приближава „европским интеграцијама које немају алтернативу“. Дакле, ради се о политици која би сигурно један озбиљан део ингеренција Републике Српске жртвовала зарад убрзања евроинтеграција.
Након тога, не морате бити библијски пророк да предвидите како се над Бањалуком надвија сенка НАТО алијансе. У нашем случају је јасно правило: трансатлантизам у пакету доноси колонијализам. Видели смо на примеру Грузије у време владавине Сакашвилија како изгледа када земљу води НАТО вазал, који је због покушаја да науди Русији изгубио Јужну Осетију и Абхазију.
Пресуда против Додика представља још један низу потеза у којима је немогуће прикрити евро-атлантистичку мржњу према српском народу
Видели смо какви су плодови овог вазалства на примеру постмајданске Украјине, која више нема Крим, Лугањск, велики део Доњецка, Херсона и Запорожја, да и не говоримо о стотинама хиљада мртвих. Видели смо то и у случају Јерменије која је, због сврставања на западну страну, остала без Арцаха (Нагорно-Карабах), у коме је јерменски народ живео пре Христа.
Ако је већина народа у српском суседству прихватила постсуверенизам само као комуналну политику на локалу, као организацију спортских манифестација или као избор представника за песму „Евровизије“, српски народ не сме наивно да препусти сопствену судбину у евро-атлантистичке руке, традиционално склоне дављењу српске слободе. Зато је кључно национално питање очување Додикове спољне политике, након што он једнога дана сиђе са историјске сцене, из било ког разлога. Унутрашње питање Додикове политике је много спорније и преко овог питања се руши његова спољна архитектура: још један лукави и подмукли план евро-атлантиста.
Очигледно је да значајан број грађана у Републици Српској има оправдане примедбе на корупцију или на буразерско-кумовску економију. Кључна тачка оваквог начина вођења државе или друштва је када похлепа уђе у терминалну фазу слепила осликану у поруци: нико не треба да живи сем „наших“ – процес који је такође на снази и у Србији. Тада рушење режима „по сваку цену“ и довођење на власт „било кога само да није овај“ постаје психолошки оправдан чин, који су себи чак садржи елементе легитимности, на несрећу важеће само до прве уставне или законске одлуке којом се пузећи улази у појачан колонијални статус.
Само што би овога пута за српски народ у БиХ такав статус био двоструко колонијалан: примарно би били грађани „другог реда“ према Бошњацима, а секундарно би били грађани „трећег реда“ према западним господарима. Сличан статус тренутно имају Срби на Космету, знатно слабији него некада у Отоманској империји када су одговарали само једном, османском господару. На несрећу, овом статусу је допринео званични Београд преко Бриселског споразума и његових анекса.
Дакле, у фази када корупција постане неподношљива, поготово ако је прати и бахатост, онда режим постаје саучесник у будућој издаји! Јер након пада таквог режима – како нас учи новија историја – на власт долазе грађано-џихадисти или цивило-зилоти којима је једини циљ да за кратко време донесу што већи број одлука које би биле дијаметрално супротне од праксе претходног режима.
Проблем је у томе што би се у том историјском вакуму када је „оправдано све што је другачије од онога раније“, начинила непоправљива штета са елеметима националне издаје. Видели смо ову трагедију на примеру (Северне) Македоније, која се више никада неће опоравити након вазалног стампеда Зорана Заева, иако су мислећи Македонци најдубље на Балкану разумели ову истину.
Међутим, режим који себе доживљава као патриотски, нема воље или могућности да разуме како је наставак коруптивне политике мост према колонијалном статусу. Тако читав народ постаје талац у историји због пар хиљада похлепних и пожудних дрипаца у сопственим редовима, који ће сутра први приступити окупатору на службу и који ће први кренути у обрачун са претходним господаром, само да би сачували своје богатство. Како би рекао Душко Ковачевић у великом комаду „Радован Трећи“, прећи ће на вилотићску страну.
Што се тиче међународне позиције Милорада Додика у јеку вишемесечних протеста у Србији, ствари су се додатно закомпликовале. Већ сам критиковао колико „урбани Београд“ нема жељу да разуме сложеност интереса српског народа у околним државама. Основно правило гласи: не смете бити и опозиција другим народима у тим државама и опозиција вашој матици. Зато је за Србе ван Србије свака власт у Србији „од Бога дана“, јер је ово једини начин опстанка (ако неко, попут Милорада Пуповца у Хрватској, очекује да му ЕУ или НАТО алијанса помогну у мисији националног опстанка, онда би се могло рећи како су најзад откривени докази о простијем облику живота од амебе).
Тако је Додик био обавезни пејзаж на свакој Коштуничиној, Тадићевој или Вучићевој бини. Проблем настаје када српска власт наруши ову крхку равнотежу и тражи од Додика да отвореније наступи по унутрашњим политичким питањима у Србији, а Додик тај захтев отворено прихвати. Тада они у Србији којима је демократско-грађанистичка идеја неспојива са националном идејом добијају политички кокаин у ноздрама, њушећи за њих огавни мирис руских степа.
Али, ако овај процес почиње да регрутује и добар део националног света који неприметно и подмукло подлеже грађанистичкој мантри о корупцији као теми свих тема, онда се над нама као слободаским народом надвија црна сенка окупације. Волео бих да ми неко од патриота који кажу да је Додиков режим лоповски и корумпиран (за шта постоје снажне индиције!), прецизно одговори да ли због тога требамо ризиковати свођење Републике Српске на ниво невладине организације?
Дакле, ситуација је много сложенија него што се представља у грађанистичком (потрошачком свету), у коме је идеја корпције надређена свему осталом у људском светоназору. Позвао бих се на велику мисао професора Слободана Владушића који је написао да се у потрошачком (грађанистичком) друштву прашта велеиздаја, јер потрошач ионако нема своју државу, али се зато не прашта корумпираност. Можда би се овом мишљу могли тумачити и наши млаки протести због актелне ситуације на Космету?!
Тешко да би се однос Милорада Додика према актуелним властима у Србији могао назвати идиличним. Сетимо се догађаја из септембра 2022. године када су по Додиковом наређењу у Бањалуци ухапшени високи функционери СНС, Влада Мандић и Адам Шукало, под сумњом да су као страни држављани умешани у изборни процес на страни опозиције. Милорад Додик несумњиво има „ону ствар“ међу ногама, особина без које нема озбиљног државника и коју му признају и највећи непријатељи.
Он одлично разуме оно што нису разумели образованији од њега, разуме оно што није схватила или није желела да схвати актуелна власт у Србији: ништа нећете добити давањем уступака евро-атлантистима. Зато је спреман да иде до краја. Он је већ доживео сопствено превредновање и добро му је позато да је купио карту у једном правцу која ће га, без обзира на реалну могућност присилне елиминације из политике, сигурно довести до светлих перона српске историје.
Да ли на Андрићевом Венцу у Београду постоји оваква спремност? Шта је званични Београд добио од Бриселског споразума?! Није добио чак ни оно што је записано у том споразуму, фамозну „Заједницу српских општина“, која иначе по том истом слову има ингеренције нешто веће од културно-уметничког друштва. Шта је добила власт Републике Српске која је прихватила укидање сопствене војске? Ништа, осим можда нешто лично за свој џеп као провизију за издају.
Позвао бих се на велику мисао професора Слободана Владушића који је написао да се у потрошачком (грађанистичком) друштву прашта велеиздаја, јер потрошач ионако нема своју државу, али се зато не прашта корумпираност
Овакав облик корупције не би био проблематичан за грађанисте, јер би се нормирао као прагматичан договор у потрошачком свету, за које је већ речено да не осуђује велеиздају јер нема државу. Шта је добила „жута“ власт у Србији када је пребацила државно питање Космета из УН у ЕУ? Ништа сем срамоте. Шта је добила Србија (Југославија) из периода Слободана Милошевића када је забила главу у песак приликом „Олује“, иако је имала уговорно право да оружјем брани крајишке Србе? Опет, ништа.
Шта су добили председник Србије и патријарх српски примањем Кристијана Шмита као високог представника, у време када га је Република Српска прогласила нелегитимним?! Наравно, ништа. Ако би данашња Србија такође забила главу у песак у случају напада на Милорада Додика или према Србима у Републици Српској, опет не би добила ништа корисно.
Добила би само нову срамоту и нову патњу. Зато не сме бити даљих уступака јер смо већ дошли до ивице понора самопоштовања. И зато Србија мора јасно ставити до знања евро-атлантистима из Брисела да је спремна по сваку цену брани Дејтонски споразум, јер је и потпис на њему обавезује на такву реакцију.
Специјална операција против Милорада Додика је специјална операција против постојања Републике Српске, која се спроводи преко грађанистичке мантре у којој је централни појам „корупција“. У ову сврху је укључен читав корпус невладиних организација и политичких странака у Србији, активирани су преко друштвених мрежа и вештачка интелигенција и природна неинтелигенција, запаљена је масивна димна завеса у медијима.
Крајњи циљ ове специјалне операције је стварање такве климе у Србији која ће дешавања у Републици Српској осећати као нешто из друге државе, као нешто секундарно, слично трагичној судбини Палестинаца у Гази. Успут је неопходно убедити што више патриота у Србији да се не ради о „њиховој шољи чаја“, јер би њихова брига за национално имала смисла само у лабораторијским условима одбране идиличне, некорумпиране власти.
Овако, у прљавштини корупције и бахаћења, чему потрешеност и забринутост овог чистунског племства из Београдског пашалука?! Сељаци на југу Србије имају једну дивну изреку: „Да кажемо да су будале – мало је!“ Тешко да има потребе било шта додати.
Власт ће сигурно у јавности покушати да поврати пољуљано поверење преко медијског бусања у груди као новим симулакрумом суверенистичке политике у коме ће бранити Милорада Додика. Постоји оправдана искуствена бојазан да евро-атлантисти из Брисела гледају на патриотске покличе београдских власти као на провидан блеф, након чега би могли да издају зелено светло специјалним јединицама за акцију Додиковог хапшења.
Док вагају око ове одлуке припремаће терен у Београду: њихови биолошки ботови из прозападних странака у Србији говориће како се СНС одржава на власти преко фантомских гласова „прекодринских“ Срба, и како њихова деца неће читати песме Радована Караџића скоро објављене у издању „Српске књижевне задруге“. Ако је за утеху, њихова деца не читају ничије песме, а они су читали само Титов напријед.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Getty/Royalty-free