Игор Ивановић: Олимпијада – Дуцијево пророчанство

Спортска такмичења на ОИ су остала у сенци идеолошких порука са церемоније отварања. Видели смо недвосмислено светогрђе према Сину Божјем и Његовим апостолима на Тајној вечери. Такав смер идеологизације спорта одавно је предвидео Дуци Симоновић

После свечаног отварања Олимпијских игара у Паризу, као и током трајања овог планетарног спорстког такмичења, више не постоји особа на планети којој се није разбистрило пред очима. Само онај који није хтео или није смео да види очигледно, могао је да помисли како је спортско надметање примарни циљ ових Олимпијских игара. Сви остали, а то је преко 95% обичних људи широм планете, видели су нешто сасвим друго као основну симболичку поруку, наметнуту изнад задатог смисла ове манифестације.

Спотрска такмичења су остала у сенци идеолошких порука са церемоније отварања Олимпијаде, јер је читав промотивни садржај био у несагласју са историјском идејом спортских надметања међу људима. Туробна сенка која је 2012. године на церемонији отварања Олимпијских игара у Лондону замрачила на кратко целу планету, мучном естетиком наговестила је како ће изгледати свет пандемија и смрти, у режији „секте богаташа“.

Други чин ове планетарне драме одвио се ових дана у Паризу, иако обојен у весели шљаштећи спектар дугиних боја, симболисао је идентично усисавање у вртлог црне рупе. Сада смо гледали библијског јахача апокалипсе како симболички хита у срце наше светковине. Видели смо и празник хомосексуалног и хермафродитског „генетског лонца“ у светогрђу према Сину Божјем и Његовим апостолима на Тајној вечери. Запазили смо и паганске култове који се хране жртвовањем туђих невиних тела, док се њихово – шаманско – утапа у сладостраст и разврат.

Приметили смо на ударном месту централне бине, на сабирном месту читаве манифестације, кип Златног телета, као библијски одраз Мамона, демона новца и декаденције. Завршни плакат Олимпијаде у Паризу, већим делом обојен у хладну и црну позадину, приказао је осветљену мушку фигуру како пада на нашу мрачну планету: икона ђавола у његовом моралном паду. Дакле, командни центар Колективног запада у акционарском власништву „секте богаташа“, продуцирао је на релацији Лондон – Париз планетарни игроказ о апокалипси која нам предстоји.

Они нам предвиђају епоху материјалне и духовне смрти историјског човека: умирања због ратова и пандемија, умирања због насилног нерађања, умирање женствености и мушкости, умирање вере и идентитета, умирање породице и родитељства, умирање традиције и памћења, умирање учености и разума. На централном месту ове светковине стајала је особа чија углађена спољашњост – а празна унутрашњост – најбоље осликава дух времена у коме живимо.

Председник Макрон: Ротшилдов бирократа током читавог живота, русофобни „давоски“ курсиста, некадашњи адолесцент заведен од његове непристојно старије професорке, нескривени европски федералиста, борац против држаног суверенизма на западном простору, вашингтонски вазал и следбеник мигрантске идеологије. Особа којој су традиционални Французи на последњим изборима јасно рекли да је непожељан (о остаку света боље да не говоримо!), и чијој посети се, изгледа, радују још само у српској власти.
Снажан одјек

Изгледа да ни сценаристи из „секте богаташа“ нису очекивали тако снажан негативни одјек широм света на њихов олимпијски перформанс, где су се подигле све хришћанске заједнице и традиционални државни народи, а ни исламска друштва нису била равнодушна. Тако је Исламска Република Иран званично реаговала и уручила протесну ноту амбасадору Француске због увредљивог приказа Исуса Христа током церемоније отварања Олимпијских игара, истичући да се Исус поштује као пророк у исламу.

Да би се некако оправдали, организатори су на брзину издали обавештење за јавност, где су нагласили да је церемонија замишљена у „дионизијском духу“, јер по њима „тумачење грчког бога Диониса чини нас свесним апсурда насиља међу људским бићима“. Изузетно нетачно, неуко и неинтилигентно оправдање. Да ли то значи да су све претходне церемоније отварања биле индиферентне према „насиљу међу људским бићима“, па су се тек сада париски организатори сетили да подигну глас?! Или је сама идеја спорта по својој природи насилна унутар људских заједница, па су париски организатори морали да је амортизују оваквим порукама?!

Да ли су се париски организатори јавно заложили да њихова држава Француска обустави испоруку оружја и пребацивање војних формација у Украјину, да би тако смањили „насиље међу људским бићима“?! Зашто париски организатори нису у делу церемоније показали неправду колонијалног стастуса неких афричких народа од стране њихове државе Француске?!

Либија, Ирак, СР Југославија, Сирија, Палестина… дугачка колона „насиља међу људским бићима“ у којима је учествовала Француска или њени западни савезници. Ништа од тога нисмо видели на церемонији отварања, само смо видели богохуљење и идолатрију паганизма. Ако би каузално-консенквентно тумачили објашњење париских организатора због садржаја церемоније, могли би да закључимо како је по њима Син Божји главни кривац за „насиље међу људским бићима“, а да ће Сотона или Мамон донети блажени мир на планету.
Колико је спорна употреба „грчког бога Диониса“ коју су као објашњење понудили париски организатори, јасно је свакоме ко бар мало познаје античку културу. Стари Грци су веровали у дуалну природу човека, где је Дионис био бог чулности, сањарења, вина, кога су нарочито поштовали антички уметници чија дела су била натопљена песимизмом због сазнања о пролазности и ништавности људског живота.

Са друге стране постојао је Аполон као бог реда, разума и сунца, чији култ је рађао оптимизам. Поред колективног поштовања Диониса као једног од античких божанстава, постојала је група његових чврстих обожаваоца, следбеника његовог култа. Приређивали су светковине препуне музике и вина, колективно плешући у екстази, које су се завршавале сексуалним развратом (остали грчки грађани и њихова државна власт су били ужаснути овим догађањима!). На тим хипнотичким пијанкама следбеници култа су одбацивали свако парче сопственог идентитета утапајући се у групни занос.

Вероватно да је баш ова чињеница била основни мотив париских организатора код церемоније отварања Олимпијских игара, а никако бог Дионис „сам по себи“. Фридрих Ниче се од савремених аутора најдубље бавио античким учењима о богу Дионису, сматрајући да је управо дионизијски човек био „првобитни човек“, код кога је естетко било примордијално а рационално било тек изведено из основног. Западна философија је на стрампутици преко два миленијума – учио је Ниче – због победе аполонског учења о оптимизму и вере у неограничену моћ разума.

Али, ове сажето поједноставњене мисли великог немачког философа које говоре о култу античког бога Диониса, светлосним су годинама изнад мисаоног домета париских организатора, и немају практично никаквих подударања са њиховом церемонијом отварања. На церемонији није симболисана дуална духовно-материјална или чулно-разумна природа човека, није ни симболисан философски однос у смеру биће-небиће, већ је само промовисана естетска и морална декаденција. И све је урађено на једном аљкавом, надменом и нескладном нивоу.
Дуцијево предвиђање

Чак и преко деценију пре церемоније отварања Олимпијских игара у Лондону, били су видљиви путокази кретања Колективног запада у смеру декаденције и кварења културе. Такава стрампутица је структурално спојена са неврлином која прераста у зло. Већ деценијама над западном цивилизацијом ламентира злодух, присутан на сваком кораку у свакодневници, а посебно видљив на манифестацијама попут „Песме Евровизије“.

Тада доминира естетика накарадног и неприродног, формирана у идеологији „корпорацијског комунизма“: због интереса великих глобалистичких корпорација које тим лукративним путем формирају и укус потрошача, све постаје вулгарно исто, све постаје банално једнако. Када говоримо конкретно о Олимпијским играма, односно о њиховом исходишту којег смо сведоци ових дана, поставља се питање да ли је неко предевидео овај злодух раније? Да ли је неко упозорио да се олимпијска идеја спортског такмичења – због које су у актичка времена обустављани ратови – постепено гаси због идеологије страхоте и декаденције? Јесте: Љубодраг Дуци Симоновић.

Дуција Симоновића памтим када сам га као клинац гледао у чувеној утакмици у којој је убацио 59 поена Партизану (без тројки које тада нису постојале у кошаркашким правилима), а Звезда изгубила тај меч. Касније сам сазнао да је четири године пре овог догађаја, на Олимпијским играма у Минхену 1972. године, напустио репрезентацију Југославије у знак протеста због недоследности кошаркашког и државног руководства у вези доказаног допинга Порториканаца, над којим је због политичких разлога требало „затворити очи“.

Дуци је вероватно био највећи таленат рођен икада на просторима бивше Југославије, комбо-бек висине скоро два метра. Пред њим је била НБА каријера, вреднована милионима долара, а гледано кроз данашње аршине, зарада као Дончићева и Јокићева скупа. Али Дуци није хтео само да игра, већ и да мисли! Као школовани и учени интелектуалац изворне леве мисли, дошао је у сукоб са свима: у клубу, у репрезентацији, у еснафу, у медијима.

Иронијом судбине и законима тржишта, каријера Дуцијеве генерације у социјалистичкој Југославији пресечана је на пола: у млађем периоду опште-друштвени и нематеријални смисао Игре, а у старијем добу глад за новцем у режији мега- корпорација као другачији смисао исте Игре. Дуци је остао доследан овом првом, јер је увек био човек који не тргује са уверењима. И био је спреман да плати најскупљу личну цену, само да не изда своје сопство ни за најмањи педаљ бића.

Тако је рекао: НЕЋУ! Онда када су сва светска врата била отворена, онда када су га чекала сва благостања о којима машта читава планета, схвативши да би енормним зарадама продао своју душу, Дуци је одлучио да не жели да буде трагикомични слуга великих капиталистичких корпорација. Симболички посматрано Дуци је поступио сасвим супротно од доктора Фауста који прихвата понуду Мефистофела, а са друге стране у духу подвига Сина Божјег кога је у пустињи покушала да подмити Сотона.

Ови редови се првенствено пишу у покушају да објасне Дуцијеву везу са насловним феноменом Олимпијских игара, али ипак, пре тога, било је сврсисходно упознати бар укратко необавештеног читаоца о најважнијим деловима биографије Дуција Симоновића. Дуци је још као активни кошаркаш завршио Правни факултет у Београду, а касније је докторирао на Филзофском факултету. Написао је неколико књига које се, измађу осталог, баве критиком капитализма, критиком професионалног спорта и критиком олимпизма.

У својим делима, Дуци је раскринкао чврсту везу између врха Међународног Олимпијског Комитета (МОК) и нацизма, која потиче још од основача модерних олимпијских играда Пјера де Кубертена који је обожавао Адолфа Хитлера, па све до Хуана Антониа Самарана који је био у служби генерала Франка. Дуци је показао да МОК не шири основну олимпијску и спортску идеју, већ гаји идеје сасвим супротне прокламованих, базиране на служби мега-корпорацијама и на идолатрији окултизма.
У његовим делима се јасно осликава злодух којим одише МОК, и наслућује се логична веза између ове организације и данашње декаденције која се видела на церемонији отварања игара у „граду светлости“. Јер окултизам који смо видели те свечане париске ноћи, своју историјску вертикалу вуче из идеологије национал-социјализма, која је такође агресивно дискредитовала хришћанске вредности, и такође промовисала окултизам као нову веру. А култове Златног телета и материјалног демона Мамона, можемо јасно наслутити још из доба када је МОК основне спортске идеје подредио бруталним интересима глобалистичких корпорација. Од таквог МОКА-а, кога је до детаља скенирао Дуци Симоновић, није се ни могло очекивати ништа креативно и племенито, већ само симболика распада и смрти.

Али и такве игре, препуне симулакрума и обмане, имају своје спортске шампионе, чијим победама се радује народ по разним светским државама. Поред спортских победника постоје и морални. То нису они којима је несрећно измакла победа, то нису ни они којима је првенствено било битно да учествују (како је прокламовао наречени Кубертен): то су они који нису имали никаквог приступа овој идеолошкој светковини декадениције. У епохи пропасти западног светоназора, стигли смо до времена које сведочи да су сигурни победници само они који нису ни учествовали…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.