Игор Ивановић: Октобарски преврат – „после 90 година”

Насловљавајући овај текст у шаљивом тону, уз алузију на култну приповетку Милована Глишића После 90 година, намера је била да се данас петооктобарско чедо, рођено на самом почетку новог миленијума, упореди са вампиром. Јер тада смо сви ми – који смо тог 5. октобара 2000. године били на улицама престонице – веровали да оживљавамо осушену слободу у Србији, која у нашој свести васкрсава попут Наталијине рамонде након једног заливања.

Пролазиле су прво године, а потом и деценије, у којима су наступиле нове суше. Све мање смо уживали у плодовима петог октобра, а све више смо осећали њихову трулеж… Остаје нам да се после свега упитамо: ако нисмо добили васкрслу слободу, да ли је из њеног гроба устао најпознатији српски вампир – описан у Глишићевој литератури – Сава Савановић!

Каква је то слобода?

Јер, каква је то слобода у којој Србија нема ни једну праву банку у сопственом власништву? Каква је то слобода у којој Народна банка Србије не сме без сагласности Брисела да креира сопствену монетарну политику? Каква је то слобода у којој Народна скупштина не сме да донесе ни један закон без бриселске дозволе? Каква је то слобода у којој Влада републике Србије мора да консултује ЕУ око свих главних одлука? Каква је то слобода у којој су – скупштинском одлуком – НАТО пакту дата много већа права и привилегије од оних које је тражила Хитлерова влада непосредно пре 27. марта 1941. године, а у којој – за разлику од нацистичке Немачке – НАТО не плаћа ни један динар?

Каква је то слобода у којој Срби на Космету живе у већем казамату него пре Петооктобарске револуције? Каква је то слобода у којој се српском народу у Републици Српској незаконито намеће декларисани присталица нацистичког наслеђа Кристијан Шмит, да као Понтије Пилат пре два миленијума, данас одлучује о животу и смрти? Каква је то слобода у којој једино Срби не смеју да уђу у Владе Црне Горе, и поред чињенице да су били највеће жртве претходног нарко-режима, као и да су демократски изабрани? Каква је то слобода у којој нико од западних амбасадора никада није изашао на улице престонице да се солидарише ни са једном маргиналном и угроженом групом у Србији, осим оном на „Геј паради”? Каква је то слобода у којој нам одузимају маму и тату, а намећу „родитеља 1 и родитеља 2”? Каква је то слобода коју је 5. октобра 2000. године – већ сада по свим доступним документима – уместо народне воље васкрсао западни обавештајни пуч?! Овако може да се набраја до бескраја, али наведено је довољно да закључимо како смо уместо новорођене слободе породили мртворођеног вампира.

Како године одмичу, тако се сужава и круг оних у нашој јавности који недвосмислено подржавају плодове петооктобарских промена. Данас постоји закономерност у овој подршци, коју условно можемо сврстати у две колоне:

• Прву чине НАТО („сорошевски”) лобисти који у складу са геополитичком агендом насталом у обавештајном пучу, подршку тековинама 5. октобра поистовећују са подршком евроатланским интересима у нашој држави.
• Другу чине политичари који су били примарни историјски сведоци овог догађаја, а који сопствене – увелико поражене – политике покушавају да повампире кроз идеологију „шестог октобра”.

Између ове две колоне нема суштинских разлика. Њихова подела је флуктуирајућа; више је реч о спојеним судовима него о одвојеним токовима.

У издању дневног листа Данас који је био посвећен историјским догађајима од 5. октобра 2000. године, упитани су да прокоментаришу данашње и накадашње стање у држави, између осталих и бивши припадник „Отпора” а садашњи народни посланик из редова Демократске странке Срђан Миливојевић, као и бивши ДСС-овац и бивши напредњак а садашњи апологета „Евроатланског света” Драган Шормаз. Управо ће излагање поментог двојца бити основ за упоредну анализу наведених колона политичког мишљења. Обојица, и Миливојевић и Шормаз, а већином и остали саговорници у тексту, посебно подвлаче чињеницу да живимо у време владавине диктатора. Али, то свако чини са сопствене позиције. Рецимо, професор Факултета политичких наука Бојан Вранић, дефинише диктаторску природу Милошевићевог режима првенствено у односу на репресију коју је доживљавао опозициони покрет „Отпор”, а Вучићев режим испољава своје диктаторке особине путем обесмишљавања опозиционог деловања „кроз системску контролу традиционалних медија”.

Зоран Живковић, као једини аутентични сведок, разумно подвлачи да постоји битна и суштинка разлика између ондашњег и садашњег политичког момента. У прошлости, 5. октобра је одбрањена очигледна изборна победа удружене опозиције, док је данас опозиција разједињена, а ни самој јој није јасно да ли ће изаћи на изборе или ће их бојкотовати. Са жаљењем подвлачи да Закон о лустрацији није примењиван (о чему ће речи бити касније у тексту), као и да се „те 2012. године догодила контрареволуција”. Драгомир Анђелковић, као једини декларисани патриотски и проруски саговорник, подвлачи да постоји велика разлика између режима Милошевића и Вучића – јер је „Милошевић у нешто веровао, а Вучић је 100% опортуниста.” У даљем току дискусије Анђелковић подвлачи да је у Србији већина гласача незадовољна влашћу, али да не препознају задовољавајућу опозициону платформу.

У изјави Драгана Шормаза, који је окарактерисао владавину Александра Вучића као диктатуру, постоје многе контрадикције. Он је до скоро био народни посланик из СНС редова, странке којом годинама на исти начин управља Александар Вучић. Пошто се у међувремену није догодио ниједан посебно преломан догађај у историји СНС-а, на основу кога би Александар Вучић радикално заоштрио унутар-страначки курс, не види се разлог Шормазовог наглог заокрета, од отворене подршке скорашњем председнику СНС-а до његове сатанизације у јавности.

Идентична ситуација је и у Вучићевом управљању државом: од почетка је свакоме било јасно о каквом је управљачком моделу реч. Велики проблем у ставовима Драгана Шормаза лежи у временској подударности губитка статуса у самој странци са његовим јавно декларисаним незадовољством политиком Александра Вучића. Идентично је било и док је Драган Шормаз уживао у пар мандата привилегија народног посланика из редова ДСС-а и ватрено подржавао Војислава Коштуницу, а онда постао његов јавни противник када су уместо Шормаза други у странци заузели високу позицију на изборној листи за Народну скупштину. Можда је реч о пуким коинциденцијама, али је превише подударно да би прсте умешао само „комедијант случај”.

Накнадна објашњења које је у јавности дао: да је напуштао ове две странке онда када је схватио да нису на евроатланском путу, односно да су у пракси мењале програмски зацртану прозападну политику – у случају ДСС-а сигурно не стоје. ДСС никада није био еврофанатична или еврофилска странка, и никада није подржавао западну политику према Србији. ДСС је само подржавао одређене западне цивилизацијске вредности, које на жалост нису биле подударне са западном политиком, нарочито према нашем народу. ДСС током свог политичког живота никада није породио ни једног евроатланског обожаваоца, а одгајио је хиљаде евроскептика, еврофоба или евронегатора. О НАТО пакту боље да и не говоримо, то је била убедљиво најнепопуларнија реч у ДСС-у, ружнија много и од  речи „Јул”. Нико се никада није учланио у ДСС зато што је у њему видео имплементацију евроатланске политике у Србији!

Код Срђана Миливојевића је реч о разлозима који су много мање лични, и код којих се осећа више политичког у односу на персонално. Иако на почетку излагања констатује да се „Милошевић није либио да убија политичке противнике” (што је неозбиљна изјава обзиром да су временом испливале многе чињенице које говоре супротно томе, као и да постоје снажне индиције да су ови атентати били део обавештајне припреме за Петооктобарски пуч!), Миливојевић закључује да је у друштву било више храбрости и оптимизма, због постојања слободних општина и градова из којих се „ширио пламен отпора, бунта и пркоса”. И управо је реч „отпор” кључна у изјави овог народног посланика, само што се у наставку изјаве пише великим словом. Он са пуно пијетета говори о народном покрету „Отпор” коме су се „прикључили студенти и млади људи”, и који је по тврдњи говорника „одиграо кључну улогу у његовом (Милошевићевом) свргавању са власти.” Тачно је да је „Отпор” био веома битан фактор у омасовљавању подршке против режима Слободана Милошевића, али је за историјску науку данас неупитно да је организован и финансиран од стране америчких обавештајних структура.

Тачно је и да је „Отпор” такође био део обавештајне припреме за Петооктобарски пуч. Тачно је и да је након октобарске револуције у Србији престала потреба за његовим постојањем и да је доживео изборни пораз – што потврђује да није био спонтани народни покрет него индуковани пројекат. Зато су вође „Отпора” нако тога послате свуда по свету да подижу „обојене револуције” под фирмом демократских промена, а у стварности за заштиту геополитичких интереса САД. Уосталом, о свему овоме јавно говори у интервјуима кључна личност „Отпора” Срђа Поповић, који данас извози револуције по свету под кодним именом „Канвас”.

Заставе са песницом „Отпора” виђене су по Кијеву, Тбилисију, Либану, Киргизији, Узбекистану, Египту, Тунису или Јеревану: где год би Америци понестало „демократских правила” у замену за неоколонијализам. Свуда су доносиле хаос и смрт по улицама, а оснивач „Викиликса” Џулијан Асанж у децембру 2013. године наводи да „иза тада актуелне револуције у Украјини и вешедневних нереда на тргу Мајдан у престоници Кијеву можда стоји баш Србин Срђа Поповић.” Сам Срђа је ово касније демантовао, али је и потврдио учешће у многим осталим „обојеним револуцијама” широм света. У историском вредновању „Отпора” озбиљан човек мора да укалкулише све претходно изречено.

Идеологија „6. октобра”

Шта би то била идеологија „6. октобра” о којој говоре многи политичари-вампири у медијима, али на коју се позивају и неке јавне личности? То је уверење да је одмах сутрадан након 5. октобра, требало отпочети чистку против присталица Милошевићевог режима – укључујући и физичке методе прогона, а неки помињу и ликвидације. Над онима који „претекну” требало је, по овој иделогији, применити тоталну лустрацију, искључујући их тако из свих облика јавног живота. Да је правилно спроведена идеологија „6. октобра”, по овим тумачењима, наша држава и друштво би се нашли у много бољем и праведнијем стању. На питања када је требало спровести ту идеологију и колико је требало да траје њено спровођење, стиже нам недвосмислени одговор: „Одмах сутрадан по освајању власти и спровести у најкраћем могућем року.” Дакле, нема дилеме и нема прикривања да је реч о „револуционарној правди”.

Како би у реалности изгледала таква пракса? Са којим догађајем из српске прошлости би она могла да се упореди? Изгледала би тако што би у року од око месец-два дана један број људи у Србији био погубљен (вероватно тек неколико десетина), велики број би био затворен (сигурно неколико десетина хиљада, што нам показује акција „Сабља”), а пар стотина хиљада грађана би изгубило сва права јавне делатности (лустрација која би у савременим условима одговарала некадашњем „губитку грађанских права”). Историјска паралела са оваквим сценаријом би била јесен-зима 1944. године, када су партизанске власти стрељале без суђења пописаних 60.000 људи у Србији и најмање још 100.000 оних несрећника чија имена нису пописана, али по чијим костима газимо сваки дан на неоткопаним гробљима. У Србији је регистровано нешто преко 200.000 масовних гробница партизанских злочина, од којих је само једна у околини Бољевца откопана!

Уз груба поједноствљања, могли би да изведемо закономерност: као што су некада комунисти стрељали др Бранка Поповића (декан на факултету, сликар и писац), др Светислава Стефановића (песник, драмски писац, лекар, преводилац) или глумца Александра Цветковића, тако су нове „досовске” власти, рецимо, могле да погубе др Михаила Марковића, др Слободана Унковића или Љубишу Ристића. Као што су грађанска права одузета Жанки Стокић исто би могао, путем лустрације, да прође Бата Живојиновић. Трагичну судбину Драгише Васића могао је да доживи, рецимо, Брана Црнчевић. Чувени интелектуалац и адвокат Драгић Јоксимовић ухапшен је и убијен у затвору само зато што је бранио Дражу Михаиловића на суду, што значи да би по таквој логици исту судбину морао да доживи и Зденко Томановић јер је био адвокат Слободана Милошевића? И све егзекуције, хапшења и лустрације би се доносиле без доказа, суђења и без икакве озбиљне процедуре, зато што би такви процеси у уређеном систему трајали годинама (можда и деценијама) и обављали би их хиљаде судија и тужиоца, међутим, идеолозима „6. октобра” се журило. Лидери ДОС-а би буквално одлучивали о судбинама људи у року од пет минута. Замислите како би изгледала Србија данас да су некада о судбини неколико стотина хиљада људи „преко колена” гласали на затвореним коалиционим састанцима Чеда Јовановић, Влада Батић, Горан Свилановић, Жарко Кораћ или Ненад Чанак?

Ни много историјски значајнији народи попут Француза или Руса нису успели после пар векова да зацеле све ране грађанског рата и револуционарне „правде” у њиховим заједницама. И поред велике светско-историјске културе коју су стварали немају успеха у интегрисању старих подела у њиховим друштвима, насталим у доба револуција. Нисмо ни ми успели да помиримо зараћене стране из нашег грађанског рата који се упоредо одвијао кроз Други светски рат; ровови још увек нису затрпани, а сва је прилика да још дуго неће ни бити… Не смемо ни да покушамо да замислимо како би изгледала будућност у Србији да је тога 6. октобра почео нови, крвави грађански рат у нашем народу! И поново морамо да се упитамо која је улога британског (енглеског) фактора у покушају реализације идеологије „6. октобра” у Србији?! Зашто су сви они досовски лидери (као и неки утицајни кадрови у друштву) који су пропагирали ову идеологију били тако блиско повезани са Енглезима?! Многи од њих вероватно нису ни били свесни потенцијалних историјских последица и проклетства које би донели да је настао „6. октобар”. Срећом по њих и њихово потомство, као и за све нас, постојале су у ДОС-у и друге, утицајније и мудрије снаге предвођене Коштуницом, које су спречиле погром у друштву.

Одмах после 5. октобра 2000. године завладао је некритички хвалоспев према овом догађају. Како је време одмицало и како су полако испливала нова историјска сазнања, тако се померало на супротну страну јавно мишљење о овој револуцији. У њену одбрану данас углавном стају „сорошевски” курсисти, због којих у јавности све више јача отпор према 5. октобру и уверење да се радило о новој окупацији, уместо новог ослобођења. Иако има много документоване истине у прилог овом ставу, не треба заборавити да је Петооктобарска револуција донела поред много лошег, донела и доброг: држава је изашла из дубоке унутрашње кризе, вратила се на међународну сцену, прорадиле су многе институције, враћено је национално и државно самопоуздање, јавни простор је постао бољи. Буду ли ове тековине и убудуће бранили НАТО лобисти, „сорошеви” кадрови или британски „агенти од утицаја”, све ће више бледети успомена на њих. Тада Сави Савановићу неће требати 90 година да изађе из гроба.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.