Игор Ивановић: О Вулетићевој одбрани Жекса од Кустурице

 

Када је пре неколико дана Емир Кустурица на порталу „Искра“ објавио ауторски текст, који је насловио Шта нам је, дакле, урадио Жекс?, свесно користећи свакодневни и свима разумљиви језик, отворио је критичку дискусију о духу времена у коме живимо. Зато је текст написан претежно у философском и теолошком духу, иако су га многи прочитали као политичку колумну.

И зато је Жељко Митровић „Жекс“ постао колатерални књижевни јунак нареченог штива, као највидљивији симбол духа ружичастих времена у коме обитава наше покољење, а никако као персонални субјект у причи. Једноставно, аутору текста је власник телевизије „Пинк“ послужио као најупечатљивија метафора да прикаже светско-историјски процес посртања и пада, оличен у општој вестернизацији, банализацији и мамонизацији.

Када Емир Кустурица у тексту помиње „квантне скокове“ у којима је Србија прекинула аутентично историјско трајање и померање, он мисли исто што је пре скоро два и по века мислио и Јохан Волфганг Гете: трансцендентална илузија је изместила човека из стања његове природне равнотеже.

Гете се веома плашио револуције – односно квантног скока – због поништавања основног стања равнотеже код човека: између онога што човек јесте и оног што може да ради. Квантни скокови у Гетеовом свету су пливали кроз потоке крви, ношени „тешком“ трансценденталном мисијом поданика из Француске буржоаске револуције.

Када Кустурица помиње савремене „квантне скокове“, он пише о поремећају стања човекове природне равнотеже, насталом под баналним притиском „меке“ трансцендентације. Док је крвави смисао „квантног скока“ из Гетеовог доба одзвањао кроз громогласни поклич јединства, братсва и слободе, овај данашњи смисао се растопио у виртуелне капљице и дигиталну пару безидејности.

У оба случаја, код људи је поремећено стање природне равнотеже између онога што јесу и што би могли да буду, па због тога Кустурица пише: „Сви хоће да буду богати, сви хоће да буду славни и сви хоће да буду видљиви, што се потврђује кроз мреже, које су дале онима који се зову нико да буду неко“.

Последњи Мохиканци

Ова последња цитирана полуреченица из Кустуричиног штива доводи нас до једне од последњих кота човечанства пре коначног пада у амбис бесмисла, у простор-време у коме се поништава свака идеја стварања дела. Како би написао савремени немачки философ Отфрид Хефе, живимо у свету у коме су људи познати само зато што су познати. Не требају им врлине, не требају им дела, не треба им подвиг. Само дигитална илузија значаја избројана у ритму некаквих прегледа и лајкова, само брутални безобразлук да се неко попне на друштвени трон, јер има једино опсесивну вољу, и ништа, ама баш ништа друго.

У периоду младости Емира Кустурице, пре само пола века, владала су на светско-историјској сцени сасвим друга правила. Била је то генерација од које је заједница тражила величину и врлину као улазницу за друштвену арену, док је њихова „борба за признање“ жртвована самоћом и патњом стварања дела.

И само у једном једином животу све се променило у генерацији тих „последњих Мохиканаца“, који у зениту сопственог стваралаштва виде око себе свет, који у „духу времена“ стоји равноправно са њима, а који је ништа. Они су била генерација која се васпитавала базично у породици и школи, и која је самовољно одабрала популарну културу као узор, у периоду док је популарна култура имала богати садржај.

Када Кустурица каже „да онај ко скупи највећи број прегледа, то може да буде ординарна курва, постаје највиши светски ниво“, тада Кустурица чита некролог једном њему драгом свету, који је нестао у потрази за смислом и слободом. На историјску сцену су ступиле генерације за које је и популарна култура постала мисаона именица, код којих је информација убила знање, таленат и мудрост.

Када Кустурица пише да „демистификовани Бог у редитељском рукопису Жељка Митровића изгледа као Деда Мраз“, он потвђује наше сведочење са граница западне цивилизације, која је окончала процес убиства Бога, започет још 1882. године у књизи Фридриха Ничеа Весела наука, и у којој се ова вест преноси кроз уста лудака.

А онда, када више нема ни врховног бића, и када нема ни божјег поретка, тада свако може поверовати да је бог. И пошто живимо у вестернизованој религији мамонизма, у којој је новац супституција за божанско, шта је логичније него да онај који је највише напредовао у материјалном – постане Бог?!

У овом неопаганском свету у коме је сваки човек прогласио себе богом, и у коме зато имамо скоро осам милијарди богова на земљи, и где је природно латентно успостављање поретка међу људима, логично исходује да се све мери на основу богатства. И онда врховни Бог мора бити управо Жекс, као најбогатији, као „огољење живота и његове мистичне суштине“.

Зато Кустурица закључује: „Све особине Бога преузима Жекс“, који је сигурно бар „на путу да постане свети Жекс“, у случају да му нека подмукла сила украде божански престо. А када аутор пише да „Жекс пркоси гравитацији, Жекс живи ван гравитације“, Кустурица се, заправо, поново фокусира на симболику савременог човека, као бића поништене природне равнотеже. Јер бити изван гравитације, значи не бити са „обе ноге на земљи“, у изворном тумачењу народне изреке.

Такво лебдење кроз бестежинско и бесмислено стање, у епохи у којој смо – каже Кустурица – дошли до тога „да нам главни поглед на фикцију не буде ниједан велики писац“, природно је својом леденом и баналном празнином довело до дегенерације човека у равни са технолошким напретком.

Постављајући насловно питање „Шта нам је урадио Жекс?“, Кустурица се преко ове метафоре посредно пита постаје ли човек нихилистичка звер, након што је убио Бога. Човек ван гравитације, као биће без трунке идентитета:  хермафродит који тежи да постане бесполни створ; биће без предака, историје и традиције; не-биће без обичаја које не живи у заједници; анти-човек без вере, нације и знања. Човек будућности.

Власт vs интелектуалац

Неки су овај философски текст Емира Кустурице прочитали као политички, конвертујући критички есеј о „метафори Жексу“ у политичку критику режима у Србији, јер је – по њима – Жељко Митровић највидљивији симбол напредњачке власти. Али, сама власт се „правила да је мртва“ – што би рекао Ивица Дачић – док медвед не прође.

Овој власти можете спочитати много тога, али јој не можете оспорити да су велики мајстори владања. Знају они добро шта је унапред изгубљен бој, у коме су њихове ране најмање онда када се у битку не уђе. У сукобу са усамљеним интелектуалцима и ствараоцима, који говоре уверењима и који постају светли симболи културе, сва масивна оружја власти која су одлучујућа превага у сукобу са политичким противницима, постају само гомила зарђалог гвожђа.

Чак и у случају „Ломпар“, када је кренуо медијски напад на овог универзитетског професора, власт је брзо повукла ручну кочницу, невољно прихватајући занатско правило да јој је најјефтинија једнократна употреба и што краће трајање ове медијске „полемике“.

Учинили су ово чак и у случају када их је Ломпар нападао директно и политички, за разлику од Кустурице који је писао метафорички и философски. Свака власт која „држи занат у малом прсту“ – дакле посебно ова – схвата да из сукоба са Кустурицом (или Ломпаром) може изаћи само поражена.

Са друге стране, интелектуалци на које се медијски острви држава, увек су пред историјом морални победници, ако ни због чега другог, онда сигурно због антрополошке подршке појединцу који је устао „сам против свих“. Једино што је из редова власти стигло Кустурици, био је очекивани одговор Жељка Митровића, преко видео игроказа вештачке интилигенције.

Обзиром да је видљив рецепт кувара из некадашње „жуте кухиње“, који на сличан начин деценијама оставља свој потпис кроз све режиме, да не би трошили време читаоцима на сувишне анализе, довољно је да их замолимо да се по овом питању, чак и без помоћи вештачке интилигенције,  послуже такозваном „копи-пејст“ методом.

Наставак полемике

Због тога је изгледало да је читав случај архивиран, по могућству са што мање медијске буке. А онда се, сасвим неочекивано, у Политици појавио наставак ове полемике из пера професора Владимира Вулетића. Обзиром да је реч о човеку који је социолог и који је ванредни професор на Филозофском факултету у Београду, било је за очекивати да ће се полемика наставити у духу философског или теолошког, јер је Кустуричин текст, понављамо, превасходно тако писан.

Уместо тога, из пера Владимира Вулетића могли смо да прочитамо штиво које је, и поред извесног меандрирања, у основи политичко. Због тога је упитна покретачка намера аутора, односно упитан је основни разлог због кога спушта расправу на ниво политичког.

И сам аутор констатује у тексту да је Жељко Митровић најрањивија карика у режимском ланцу, односно „готово идеална мета“, из много разлога. Омражен је и код прозападне и код патриотске опозиције; сматра се да је његова „ријалити култура“ значајно допринела банализацији српског јавног простора; учествовао је заједно са најнепопуларнијим и најнепрофесионалнијим амбасадором у историји Србије – Кристофером Хилом – у приземној кампањи културног „преумљења“ грађана Србије према Западу; његова телевизија се често радикално ставља на страну власти уз отворене увреде према опзицији; и слично.

На крају је дошао и „дедињски замак“, у чијем врту једно маслиново дрво које је увезено из Европе (по визуелном запису самог Жељка Митровића), вреди као кварт куће у просечној српској паланци. Дакле, ако се полемика у јавности спусти на ниво политичког (како је то урадио Вулетић), онда Жељко Митровић као симбол режима постаје лака мета, поготово за истакнутог стрелца. Пошто је већ констатовано да овакве занатске грешке актуелна власт ретко чини, стиче се утисак да је Владимир Вулетић у полемику није ушао у име власти, али свакако јесте са позиција власти.

Основна теза Вулетића је да је Емир Кустурица написао овај текст као производ спољне индукције, односно да је текст циљано написан као политичко оружје у борби против актуелног режима где је Жељко Митровић одабран као најлакша мета која симболише режим.

Намере аутора текста – Емира Кустурице, увек су његова лична замисао, али сам садржај текста превазилази сваки педаљ личног, и постаје предмет колективног права на анализу написаног. Дакле, какви год да су били лични мотиви аутора било ког текста – па и овог Кустуричиног – мериће се само оно што је записано као релевантни путоказ према намерама аутора.

И одмах се поставља логично питање: да је Кустурица првенствено имао мотив политичког у писању текста, зашто би га превасходно писао као философски текст?! Да ли је неопходан овакав, обичном гласачу тешко разумљив текст (који је у стању да прочита само политички бескорисна мањина учених људи у Србији!), и да га још објави на приватном порталу ограниченог утицаја?! Да би се у јавности напао Жекс, да ли је продуктивна употреба термина „квантни скокови“, „гравитација“ или „демистификовани бог“, или је много ефикасније написати да је, рецимо, Жекс „лопов“ или „зависник“?!

Много је уочљивије да је Кустурица само колатерално користио Жељка Митровића као метафору за дух времена у коме живимо, а где актуелни режим има значајан удео. Када је хтео да директно прозове режим, без увијања и без философскох наратива, Кустурица је изрекао речи о погубности копања литијума по Србији. И те јасне и прецизне речи против намера власти одјекнуле су много даље и снажније по Србији. И код њих се не поставља питање шта је песник тиме хтео да каже.

Поред ове основне фабричке грешке у погледу на ствари, постоје и друге непрецизности (или бар потенцијалне нелогичности) у Вулетићевој колумни, на које би требало бацити трачак светлости. Вулетић каже да Кустурица „замера Митровићу што је упловио у сценаристичке и редитељске воде“, што не исходује из Кустуричиног текста.

Сам Кустурица је полихистор, односно особа која се успешно креће кроз више креативних и међусобно различитих делатности: режија, литература, музика, архитектура, бизнис… Такође, Жељко Митровић се успешно потврдио поред бизниса и тв-продукције, и у рок музици, учешћем у култном београдском бенду „Октобар 1864“.

Зато, биће да је посреди нешто друго. Кустурица није замерио Жељку Митровићу право да плива кроз сценаристичке и режисерске воде, већ му је замерио на приземном и бласфемичном стилу у овом покушају. Сваки нови уметнички пројекат у Митровићевом театру биће подвргнут опсервацији „од нуле“, односно независно од претходне историје. Вулетић, такође пише да се Кустурица „неприпремљен нашао у водама у којима тешко пливају и психолози и социолози којима је то посао“.

Ако смо већ констатовали да је Кустурица несумњиви полихистор, односно „ренесансни човек“ како је учесталије, и да се креће кроз креативне делатности у којима се „хвата“ дух времена и где се спушта у дно човекове природе, онда је несхватљиво прогласити га „неприпремљеним“ у стручном смислу.

Или можда Вулетић сматра да се човековом природом могу бавити само професионални лекари, а друштвом само професионални социолози?! Онда, вероватно да романе требају да пишу само дипломирани студенти књижевности? Да ли ово узрокује да се виталним друштвеним темама могу бавити само „уски“ стручњаци, а никако људи најширег образовања или уметници великог талента?!

Кустурица и корпорације

Вулетић пише како Кустурица има храбрости да пише о Жексу, али да за исто не би имао куражи када су питању корпорације, попут Закербергове или Илона Маска, „које су још пре више од пола века осмислиле ријалити програме“. По Вулетићу, Кустурица се боји да учини овакав корак у правцу напада на Закерберга или Илона Маска, јер би га вероватно“ њихови адвокати натерали да прода сваки педаљ Дрвенграда и Каменграда“, а онда би Кустурица морао да „до судњег дана вуцара оно камење из Млечног пута, не би ли себи саградио цркву покајницу“.

Ако се неко код нас и по Европи борио против утицаја корпорација, и ако је неко критиковао њихов дериват – „корпорацијски комунизам“, свакако је то био Емир Кустурица. Свако написано слово, свака филмска сцена, свака изговорена мисао, све то је код Кустурице увек уперено против „либералних демократија“ и корпорација које њима владају.

Још је „тања“ теза да би Кустурицу гонили адвокати корпорација, ако би написао сличан текст овом о Жексу, против корпорацијских интереса. Бар до сада, они нису гонили никога због философских теза и метафора. Ипак, можда је Владимир Вулетић у праву када тако мисли. Можда он боље осећа долазећи злодух са Колективног запада, у коме ће се и мисли цензурисати, као у Орвеловим делима.

Остаје нејасно, на основу Вулетићеве колумне, да ли је за овог професора хуманистичких наука такво доба људска апокалипса или прихватљива нужност. Нарочито боде очи Вулетићева компарација у којој би Кустурица градио себи цркву покајницу, након што би га корпорацијски адвокати сатрли на суду. Због чега би градио ту цркву? Због изгубљених материјалних вредности?

Оваква компарација је у апсолутном несагласју са идејом грађења било које покајнице у историји. Оне се подижу само онда када се неко покаје због греха, који никада није био материјална, већ увек духовна ствар. Или ће Кустурица можда подићи цркву зато што се покајао због сопствене критике корпорација?! Можда ће схватити како је био у заблуди када је писао против корпорација?!

Парадокс је још већи када се сетимо да је управо Кустурица имао „отворена сва врата овог света“, само да је своју уметност жртвовао највећој корпорацији – Холивуду, или да је у јеку ратних дејстава на Балкану прихватио „живот на високој нози“ у замену за сатанизацију српског народа, што би му, као особи која је названа по Курану, знатно подигло цену на Колективном западу.

Уместо тога, Емир је одлучио супротно: да се изјасни као Србин и да Српској православној цркви подари дрвени храм Светог Саве на Мокрој Гори. Можда би му све остало што је радио у плодоносном животу некако опростили, али овај његов дар за божји аманет, интелектуалци титоистичке провинијенције му никада не могу  опростити.

Вулетић у тексту подвлачи елементарну истину када пише да Жељко Митровић „има право да троши свој новац онако како жели, ма колико то неукусно изгледало“. Али, пошто Вулетић пише са становишта политичког, онда се ова чињеница дешифрује управо као политичка, онако како је доживљава просечни гласач. А тај гласач чује како му актуелни министар у Влади Србије поручује да су му довољна 22 динара за квалитетан оброк (цена два јајета!), и он види како Жекс – кога просечан гласач у Србији доживљава као власт – увози из ЕУ дрво маслине које кошта неколико стотина хиљада евра! Ту се рађају плодови гнева, без обзира што ће се и два јаја и маслина платити „сопственим“ новцем.

Владимир Вулетић у својој колумни наглашава да Жекс донира велика средства незбринутој деци. Ово је похвална и племенита истина, коју увек треба додати као контрапункт свакој критици власника „Пинка“. Све оне који кажу да је Жексу лако да даје јер много има, треба подсетити на болну чињеницу да постоји велики број оних који су се обогатили, па не дарују ништа сиротињи и немоћнима.

Поглед на фикцију

На крају, подсетићемо се да је Вулетић у неколико наврата користио у тексту сцене из драме Балкански шпијун коју је написао Душан Ковачевић, позивајући се на различита тумачења идеје главног јунака Илије Чворовића, насталих због промене парадигме у Србији.

Кустурица се у његовом тексту пожалио како смо дошли „до тога да нам главни поглед на фикцију не буде ниједан велики писац“. Добро је да смо, ипак, остали на пољу литературе. Можда би тај поглед на фикцију могло да нам буде дело Душана Ковачевића, али са једном опаском.

Када је још као студент академије написао Радована и Маратонце, са интуитивном имагинацијом и без великог животног искуства, Душан Ковачевић је предвидео дух времена у коме данас живимо. Када је у зрелим годинама писао Балканског шпијуна – равнајући се са вектором времена у коме је дело настало – изјављивао је да се плаши како ће стварност једнога дана превазићи све фикције његових литералних јунака. Опет је погодио: стиче се утисак да је Џорџ, главни јунак тв-новеле коју Радован Трећи опсесивно гледа, у поређењу са данашњим “ ријалити“ звездама са „Пинка“ – Клинт Иствуд.

Илија Чворовић је надживео све парадигме времена и политике и постао „полихисторски објекат“: можете га опсервирати кроз више креативних равни. Можете га посматрати и као „оличење опсесивне параноје коју је у људима подстицао тоталитарни режим“ – како је навео Владимир Вулетић. Али га можете читати и као очајног човека који покушава да побегне од сопствене судбине, пошто му је друштво наменило улогу „сувишног човека“ (феномен настао у руској литератури у делу Пушкина, Љермонтова, Гончарова, Чехова, Тургењева и других).

Неко ће у Илији Чворовићу психолошки видети генерацију сопствених очева са свим њиховим врлинама и заблудама, док ће за неке ће он бити српски Хари Калахан који је одлучио да узме правду у сопствене руке, јер је умислио да је систем капитулирао. Други ће ово дело поредити са Камијевим Сизифом, рођеним у философији апсурдизма. За оне који политички гледају на ову драму, Илија Чворовић ће вероватно бити први српски антиглобалиста.

Једно је сигурно, сви они ће се сложити где је родно место Илије Чворовића. Велика литература.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија:  IMAGO/Tatiana Bolari/Eurokinis