Игор Ивановић: Новак и нови непријатељи

Када је највећи тенисер у историји човечанства и један од неколико најзначајнијх Срба у нашем националном памћењу, Новак Ђоковић, током Мундијала у Русији изјавио да ће навијати за Хрватску, а против Русије, изазвао је прилично бурне реакције. С једне стране, подршку за ово емотивно опредељење је добио од многих „другосрбијанаца“ попут спортског коментатора Милојка Пантића, водитеља Ивана Ивановића, бившег председника Бориса Тадића, глумаца Светозара Цветковића и Сергеја Трифуновића, као и политичара-номада Чедомира Јовановића.

Неки од побројаних – који су само репрезенти таквог (другосрбијанског) политичког мишљења – бранили су у јавности сопствену подршку „Ватренима“ уверењем да спорт мора бити одвојен од политике, као и да лепота игре има универзалне вредности које се уздижу над политичким рововима. Други међу њима су ишли чак толико далеко да су за предстојећи фудбалски окршај између Хрвата и Руса рекли како ће „грађанска Србија навијати за Хрватску, а клерофашистичка за Русију“ (?!).

Новак Ђоковић је вероватно имао и личних мотива када се определио за кога ће навијати у овом мечу: друговао је са неким хрватским репрезентативцима, а и мајка му води порекло из тих крајева. Већинска Србија се није слагала са овим Новаковим избором, посебно ако се узме у обзир њена традиционална сродност са руским народом, али је ћутала у знак поштовања према Новаку, који је као Божји дар сишао са небеса у тешка времена да јој поврати национално самопоуздање.

Ћутала је и власт, јер је само ћутање по овом деликатном питању давало изгледе да не направи грешку због потенцијалног изјашњавања, која би се рефлектовала на будуће опредељење гласача. Ипак, један од тадашњих народних посланика из редова СНС, адвокат Владимир Ђукановић, оштро је реаговао на Новаков избор да подржи хрватску репрезентацију, али и на избор многих наших познатих суграђана који су упутили јавни позив да се летује на Хрватском приморју.

Нови напади

Очигледно је да се радило о индивидуалној реакцији неког из власти. Тада сам сматрао, као што сматрам и данас, да су сви аргументи које је изнео народни посланик Ђукановић били исправни, посебно ако се узме у обзир да се критика Новака Ђоковића односила само на ову изјаву, а никако на његова целокупна уверења. Подржао сам Ђукановића и по питању критике Новаковог избора да навија за Хрвате против Руса (и поред чињенице да се ради о личном укусу), као и по питању промоције хрватског туризма од стране српске естраде, посебно што се њихова скупа летовања поклапају са датумом обележавања операције масовног прогона српског народа у Хрватској – назване „Олуја“.

Иако је Ђукановић био оштро нападан од стране једног дела јавности, већ после непуне две седмице се показало колико је био у праву. На вишедневној прослави освојеног другог места на Мундијалу, уз Марка Перковића Томпсона као централну фигуру, могли смо јасно да закључимо како Хрвати не славе фудбалске победе над Русијом, Аргентином или Енглеском, већ једино и само политичку победу над Србијом! Наравно уз целокупни арсенал усташких порука и иконографије.

Данас у Хрватској не само да нема супротних тенденција, већ ствари стоје још радикалније. Показао нам је то скорашњи концерт Томпсона у Загребу, где се уз традиционално слављење усташког покрета окупило рекордних пола милиона људи са купљеним улазницама!

Али зато у Србији има промена, бар када се ради о јавном наративу актуелне власти према Новаку. Ако је раније постојала усамљена и разумљива критика од стране једног посланика СНС-а, данас је Ђоковић изложен срамним нападима многих јавних личности из напредњачког табора.

Након гестикулације којом је након победа у мечевима на Вимблдону Новак подржавао чин пумпања, кренуле су бедне оптужбе на Новаков рачун у намери да га облате свеобухватно, као личност. Једино што му још признају је чињеница да се ради о изврсном спортисти – и ништа друго. Отворено говоре како не навијају за њега на овом тениском турниру, дакле, не сматрају га више својим.

Веровали или не, за перјаницу ниских напада на Новака Ђоковића одабрана је бивша вишемандатна министарка Зорана Михајловић

Очигледно је да је за напредњачку власт примарна одлука у јавном третману нечије личности показатељ да ли их она подржава или критикује. Ако их подржава, онда таква личност добија некултурно велики простор у медијима и не постоје етички лимити у њеном обраћању. Тада ове личности могу да говоре шта год хоће о политичким противницима, без икакве културолошке границе испод које се не сме ићи у медијима.

Ако их нека јавна личност не подржава – без обзира на личне успехе и углед у професији – онда она постаје непријатељ, где такође не постоје границе у њеном блаћењу. Што је још горе, не постоји ни доња граница избора кадрова који ће нападати такву јавну личност у медијима. Као да постоји принцип: што нижи и прљавији носилац јавних напада – то бољи успех! На примеру скорашњих напада на Новака Ђоковића најбоље смо могли да уочимо ову законитост.

Лицемерне оптужбе

Веровали или не, за перјаницу ниских напада на Новака Ђоковића одабрана је бивша вишемандатна министарка Зорана Михајловић, одбегли повратник у напредњачко јато. Оптужила је Новака да се ставио на страну „оних који хоће независно Косово“, подсећајући да његова породица води порекло са ових српских простора. Могло би се рећи да је постала шампион прљавих напада на некога у историји домаћег медијског простора и то у оштрој конкуренцији, посебно ако се узме у обзир да ова плавуша никада није устала против Бриселског споразума, као и свих његових анекса.

Никада није рекла ни реч о неславој чињеници да је, захваљујући влади у којој је седела, данас на Космету све предато косовским Албанцима: правосуђе, полиција, школство, здравство, саобраћајне таблице, пасоши, валута, позивни број, пошта, банке, електро-мрежа, енергетски ресурси и још много тога. Какав неко мора да буде човек да оптужи Новака Ђоковића у вези издаје Космета, после свих година и мандата проведених у кабинетима српских влада под којима се десио овај дебакл „косовске политике“?

У разним наступима углавном пред ружичастим камерама, подржана од карикатуралних „независних аналитичара“ без стручних књига, али са прикривеним партијским књижицама, ова наша плавуша је чак оптужила Ђоковића да плаћа порез у другој држави, иако, забога, тамо живи са породицом. Тешко да су нешто глупље и бедније могли да смисле.

Новак Ђоковић је буквално сваки долар зарадио на основу личног умећа и у зноју сопственог лица, и сваки је зарадио у иностранству. Када је био даровити клинац и обратио се српској држави за неопходно спонзорство да би могао наставити каријеру, иста држава није у њему препознала вредност и одбила је да му помогне. Уследила је милионска понуда од Британаца да узме њихово држављанство и игра под њиховом империјалном заставом.

Иако је била егзистенцијално угрожена, породица Ђоковић је одбила ову понуду из патриотских побуда. Новак је велики део личне зараде проследио у српску државу, помажући најугроженијима преко сопствене фондације. Његово име је подигло српску заставу на све јарболе по планети. Одбио је и да се вакцинише по сценарију „секте богаташа“ и сумњивим вакцинама њихових корпорација, спреман да иде у затвор, чак и да због забране трајно окачи рекет на зид.

И онда, након свега, морамо да гледамо плавушу која читавога живота служи тим истим корпорацијама и која је јавно као српска министарка подржала Резолуцију о Сребреници, како дели моралне лекције. Када сам истраживао тему копања литијума у долини Јадра и пословне намере корпорације „Рио Тинто“, изненадило ме је колико сам од свих учесника и сведока чуо лоших ствари о улози Зоране Михајловић.

Сви тврде како се нашим властима и овој британско-аустралијској мега корпорацији отворено препоручује да стане на чело новоформиране компаније „Рио Сава“ – ћерке „Рио Тинта“ која треба да послује у долини Јадра. Након тога не би била само обична плавуша, добила би престижну британску титулу „блонди“. Као што би „Рио Сава“ иза себе оставила само јаловину и пустош у Србији, тако су изгледала и министарства након одласка Зоране Михајловић са њихових чела.

Медијска искључивост

Колико је само низак ниво критичара из напредњачког серкла који нападају Новака зато што је одабрао да живи у некој страној држави, где плаћа порез? Посебно ако је очигледно да су забили главе у песак у случајевима неких њихових страначких колега, попут Небојше Стефановића или Славише Кокезе. Управо по тврдњи медија које су склоне властима у Србији, дознали смо да је овај напредњачки двојац проневерио десетине (стотине) милиона евра које је изнео из Србије и пласирао у стране државе.

И ова поразна истина не боде много очи Зорани Михаиловић, већ јој смета Новак Ђоковић који супротно од овог двојца уноси новац у Србију. Наравно, мора се подвући и очигледна чињеница: сваки зарађени Новаков долар је поштен и има јавно покриће, док за Стефановића и Кокезу тешко да има покриће и сваки стоти зарађени евро.

После овог прљавог напада на Новака Ђоковића изгледа да не постоји адреса на коју нису спремни да пошаљу отровне стреле

У ниском нападу на Новака поред плавуше и аналитичара, придружио се и водитељ ружичастог програма који се упитао, притом са пежоративним набојем, о каквој се породици ради, обзиром да сви Ђоковићи немају идентично политичко и навијачко опредељење. Чак је помињан и Новаков малолетни син, практично дете. Ради се о истом водитељу који је са правом интервенисао у јавности када су други помињали децу српског председника.

Изгледа да је напредњацима у крви да нападају велики свет у Србији када им се учини да се не слаже са њима по неким политичким питањима. Макар и када само гестикулира радњу пумпања као Новак Ђоковић. Сетићемо се само прљаве кампање од пре неколико година против благопочившег митрополита Амфилохија Радовића коју су водили исти напредњачки кругови. Исте телевизије, исти водитељи, исти (или слични) аналитичари, исти вокабулар, исте подлости, али и иста плавуша!

Само што се приликом напада на митрополита Амфилохија посебно истакао Марко Ђурић, данашњи српски министар спољних послова. Допринос митрополита Амфилохија светској теолошкој баштини није била за њих никаква препрека за ниске нападе, што је можда и разумљиво. Ипак је митрополит Амфилохије индивидуално написао више књига него што су они скупа прочитали у животу. Сетимо се само улоге митрополита Амфилохија у његовој родној Црној Гори, у којој су комунисти током Другог светског рата убили 114 свештенослужитеља СПЦ, укључујући и његовог претходника митрополита Јоаникија Липовца.

Када је Амфилохије дошао у „српску Спарту“, државу која је некада дословно изникла из цркве, шта је затекао? Безбожни народ, срушене цркве, празне манастире, престоницу – родни град Стефана Немање која се на латиничном писму звала по надимку Јосипа Броза. Онда је уз Божју помоћ изградио 652 црквена здања и храм у Подгорици (која више није била Титоград), напунио цркве и манастире, да би на концу успео у одбрани светиња и Цркве од авнојевског режима Мила Ђукановића.

Подвиг какав није забележен у новијој историји на европском тлу, као што је и Новаков подвиг незабележен у тениској историји човечанства. Пре извесног времена  морали су кроз шпалир истог „медијског зеца“ да пролазе и Кустурица и Ломпар (мора се признати да су позиције напада у овим случајевима биле више рангиране), људи који су такође постигли значајне подвиге у браншама којима су се бавили. И увек би се као по команди нападачи распоредили у медијске стрелце, и увек би изгледало да говоре унапред припремљен текст.

Несхватљива је потреба актуелне власти у Србији да без стила и фронтално напада свакога ко јој искаже критику у јавности. Углавном се ради о најнижим дисквалификацијама, често о отвореним увредама. После овог прљавог напада на Новака Ђоковића изгледа да не постоји адреса на коју нису спремни да пошаљу отровне стреле.

Ако су били спремни да кидишу као хијене на највећег живог српског теолога у том тренутку, на највећег савременог српског режисера и на највећег актуелног српског теоретичара књижевности, као и на највећег српског спортисту свих времена – шта може очекивати обичан човек који није њихов присталица?! Свима полако постаје јасно о каквој се искључивости и острашћености ради: и плавуше су укапирале!

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Getty/Rob Newell – CameraSport/Contributor