Игор Ивановић: Нова сазнања о Дражином гробу? (КРАЈ)

Напомена редакције: Ово је трећи део троделног есеја „Нова сазнања о Дражином гробу”. Први део можете прочитати ОВДЕ, а други ОВДЕ.

За анализу менталног склопа организатора егзекуције и каснијег укопа тела ђенарала Драже, неопходан је покушај реконструкције духа времена у коме се овај догађај одвијао. Подсећања ради, средином 1946. године прошло је око годину и по дана од краја рата. Тада се већ успоставио светски поредак, Брозова Југославија је међународно призната држава, која је 11. новембра 1945. године обавила „слободне“ изборе, који су одлучили о статусу и друштвеном уређењу те државе у складу са закључцима АВНОЈ-а.

Без обзира што су ови избори по свим параметрима били намештени, без трунке права на слободно мишљење и без трунке права на другачију политику, они су добили међународни легитимитет. Тако је југословенско руководство постало легално, међународно признато, а друштвени систем Брозове државе се уденуо у совјетску половину света.

Дакле, суђење Дражи Михаиловићу није могло бити опредељујуће за опстанак режима у социјалистичкој Југославији, која више није имала никакве озбиљне проблеме у унутрашњој и спољној конституцији. Она је имала економских и инфраструктурних потешкоћа, али је као тоталитарна држава већ била стабилна. За ову државу, а посебно за српске комунисте на власти, случај ђенерала Михаиловића је био „каменчић у ципели“, а не судбоносно питање.

Равногорски покрет је већ био увелико поражен, а српска демократска идеја је нестала са дневног реда, тако да је комунистички режим већ успоставио стабилну власт. Они су били уверени да долази век њихове владавине, да је структурно друштвено питање решено њиховим одлукама са АВНОЈ-а, да су све идеје са „Равногорског конгреса“ из села Ба постале ствар назадне и неповратне прошлости.

Зато је њихов поглед на суђење Дражи био превасходно политички: политички су употребили суђење за унутрашу употребу, па је ђенерал морао бити проглашен издајником; политички су организовали процес због учвршћивања њиховог легитимитета према споља; политички су вагали међународни однос снага и њихову позицију током 45 дана колико је трајао процес; политички су потврдили своју првобитну намеру о егзекуцији ђенерала када су се уверили да неће бити пресудног притиска; политички су у најкраћем року обавили егзекуцију и укоп леша.

Елементи зверства и злочинаштва попут оних у „Ужичкој републици“, као и окултно-ритуална убиства попут оних која су произвела  тзв. „Пасја гробља“ у Тарином Лугу код Колашина, којима је партизанско-комунистичко руководство било склоно током читавог постојања, увек се морају размотрити и укалкулисати у свакој озбиљној анализи њихових недела.

Политичко и ритуално

Ипак, стиче се утисак да је у случају убиства ђенерала Михаиловића политичко надмашило ритуално. Гледали су како да што прагматичније избаце тај каменчић из ципеле, и да се више не осврћу за њим. Сличу тезу заступа и др Бојан Димитријевић, који се у истраживањима пуно бавио историјском улогом српских комунистичких руководилаца, посебно након рата. Они су се сматрали победницима у сваком погледу, а на Дражу нису гледали само као на војнички пораженог противника, већ и као на историјског губитника.

Бојан Димитријевић такође заступа тезу да је југословенски комунистички врх, а посебно његов српски део, презирао Дражу као припадника традиционалног хришћанског света, потпуно заосталог у односу на њихов нови, атеистички и прогресивистички свет. Они у Дражи нису видели ништа заветно нити узвишено, ништа чега ће се плашити као симбола, ништа што би могло да им замрачи пут према светлој будућности. Они су хтели да ефикасно реше текући проблем коначне судбине ђенерала Драже Михаиловића, и да за њих та ствар буде архивирана.

Чак су многи из југословенског државног врха, који нису били пореклом из Србије, предлагали да Дража не буде осуђен, сведочи др Бојан Димитријевић, јер су проценили да је политички безопасан као реликт неповратне прошлости. Можда су имали трунку осећаја за политичку равнотежу, јер су у исто време многи „несрпски“ противници комунистичке државе били безбрижни и на слободи, а њихову кривицу нису сматрали упитном.

Међутим, српски комунисти нису показивали претерану вољу за привођењем Павелића било којој врсти правде, ову мисију је самовољно извршила група бивших равногораца са Благојем Јововићем као егзекутором. Српски комунистички врх је био најзаслужнији за Дражино погубљење. Они су од почетка имали јасан план да се коначно обрачунају са ђенералом Дражом и да заврше ту епизоду, не допуштајући могућност да се ова страница у историјској читанци поново отвори.

Ако га прогласе за ратног злочинца и осуде на смрт стрељањем, онда чак немају ни обавезу укопа његовог тела на обележеном гробном месту. Зато нису реална мишљења да су деценијама касније преносили Дражино тело или његове откинуте делове, да су их бацали или укопавали по различитим локацијама. Много је извесније да се Дражини посмртни остаци налазе тамо где су положени у ноћ 17. јула 1946. године, одмах након убиства.

Евентуално су могли још једном пренети Дражин леш на безбеднију локацију, врло брзо након погубљења са места „привременог“ укопа. И такође је извесно да је веома мали број људи знао за место укопа Дражиног тела, као и да је нешто шири број присутних сведочио Дражином убиству. Дух политичког времена у периоду суђења Дражи указује се као период у коме комунистички врх, широм отворених ушију и очију, ослушкује спољне сигнале у коначном уверењу да је та ствар „легла“.

Као што смо рекли, за њих је Дража на унутрашњем плану био политички мртав, а знају и да на Западу на њега нико не рачуна као на реал-политичку чињеницу, већ више као на моралну обавезу. Кад су се коначно уверили да ће им намере проћи без великих последица – како се и догодило – онда брзо обављају крвави посао. Затварају ову страницу у историји са намером да се више никада не осврну уназад по овом питању: галопом „хитају у светлу будућност“.

За њих је Дража на унутрашњем плану био политички мртав, а знају и да на Западу на њега нико не рачуна као на реал-политичку чињеницу

Заједно са Дражом убијају те ноћи још деветорицу осуђеника (постоје тумачења да је Драги Јовановић ипак тајно поштеђен на самом стрељању, али нема материјалних доказа за ову тврдњу). Према никоме од њих нису показали било какво страхопоштовање, већ само мржњу и презир.

Ипак, у односу на остале суђене и касније погубљене, Дража има посебан статус. То показује и чињеница да је његова ћелија у Топчидеру, где је држан током суђења (у жаргону су тај простор називали „соба“ током процеса или „пећина“ касније), била издвојенија од других ћелија; као и то што је све осумњичене током процеса чувала обична војна полиција, а само Дражу су пазили официри „Озне“.

И сам „Београдски процес“, који је осим Драже обухватао још 23 осумњичене особе, правнички је конципиран према Дражиној оптужници као локомотиви читавог кривичног вагона. Зато постоји логична претпоставка да је и место Дражиног укопа изузето из масовне гробнице, где су побацана сва остала тела побијених те ноћи. Готово је сигурно да се режим није заверенички бавио ситним детаљима око Дражиног укопа, јер у њега није учитавао превелики симболички или митски знак.

Митска димензија

За нас, деценијама касније придошле генерације, ово мистично обележје је добило српску митску идентификацију, неку врсту психолошког ходочашћа потомака поражених и жељних правде. Извесно је да је одлуку о начину Дражиног укопа донео ужи круг српског обавештајно-политичког врха, у најширој теоријској верзији састављен од Александра Леке Ранковића, Слободана Крцуна Пенезића, можда Светислава Ћеће Стефановића, Владана Бојанића или Јова Капе Капичића.

У логичнијој ужој верзији, одлуку је донео један човек по функцији, српски министар полиције Слободан Пенезић. Сигурно да је детаље могао знати и савезни министар полиције Александар Ранковић, али га вероватно нису претерано интересовали. То је за све њих био само непријатан посао, о којем се неће више причати једном када буде завршен. Са оваквих психолошких позиција је обављено Дражино погубљење и накнадно уклањање његовог обамрлог тела.

Ипак, касније су постојала два периода када су се бивши припадници српског обавештајног сектора узнемирили због страха од духа нових епоха. Они су тек временом схватили магичну моћ Дражиног неоткривеног гроба, када су преко ноћи испред очију видели нове генерације са четничким симболима, са Дражиним именом на уснама, коме се кличе на трибинама и митинзима.

Тада се рушио читав њихов свет, када је на самом почетку деведесетих година прошлог века у Југославију, као и у Србију, стигао вишестраначки систем. У том периоду, 1991. године, Коча Поповић даје интервју за италијанску Републику, где дословце каже: „Рођен сам у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас командују наследеници четника против којих смо се борили током целог рата“.

Ипак, бивши „удбаши“ су се врло брзо  уверили да ће Слободан Милошевић, иако је срушио њихове „авнојевске“ границе, сачувати њихове петокраке. Други пут су се успаничили одмах после пада Слободана Милошевића са власти, крајем 2000. године. Управо у ова два периода, на почетку последње деценије прошлог века и на самом почетку новог миленијума, долази највише спинова пензионисаних удбаша.

У искривљеној свести неких од њих, још увек су замишљали да играју улоге обавештајаца из серијала „Отписани“, иако историјска наука није забележила ове подвиге као њихове, већ као операције тајног омладинског Равногорског штаба „501“.

Свињарије и измишљотине које су неки од њих износили у јавност у тим периодима биле су њихово морално наслеђе, које нису исповедали пред Богом, него пред Службом. Други од њих, попут Љубета Лазаревског, прошли су катарзу и нису хтели да оду са проклетством на онај свет. Ови други,  код којих се види воља за покајањем и у чије морално превредновање нема сумњи, битан су путоказ на путу коначне истине.

Фотографија мртвог Драже

Дакле, након приказа политичке ситуације из периода Дражиног погубљења, као и након покушаја реконструкције психологије власти тога доба, време је да се поштовани читалац уведе у причу око фотографије мртвог Драже, која је већ помињана у уводном делу овог штива.

Уколико је она аутентична, онда Дражина брада на фотографији (стиче се утисак и да му је одсечена рука), донекле негирају верзију Љубета Лазаревског која сведочи да је Дража пре стрељања одведен у затвор у Ђушиној улици у Београду, где је уредно обријан и ошишан, пре него што је одвезен на место егзекуције.

Али, постоји више сведочења да је током процеса постојао Дражин двојник, који је редовно вожен у затвор у Ђушиној улици, док је прави Дража боравио у ћелији поред Дома Гарде у Топчидеру. Милослав Самарџић, свакако најбољи и најмарљивији познавалац равногорске историје, сматра вероватнијим тумачење да је у Ђушину улицу са осталим затвореницима одвезен Дражин двојник, док је ђенерал Дража ликвидиран брзо после пресуде, на лицу места у топчидерској ћелији.

Ову верзију потврђује и адвокат из Ивањице Петар Мићић, који је био цимер на студијама права са судијом Миком Ђорђевићем. Тврди да му је лично Мика ово саопштио, током њихових послератних кафанских дружења. Ова верзија би можда могла да оправда тврђење Милоша Минића да није био присутан као тужилац на погубљењу ђенерала Драже.

Такође, ова верзија никако не искључује верзију Љубета Лазаревског, само уместо правог Драже уводи у причу његовог двојника. Скоро сви су сложни да је Лазаревски искрен и да преноси оно што је видео, односно оно што је делимично могао да претпостави да је видео. Ово ограничење долази већим делом под утицајем суженог прозора у марици где је седео, а можда делимично и под утицајем „мешања времена са његовом математичком прогресијом“.

Скоро је сигурно да би данас, када би се прекопао багрењак о коме је говорио Лазаревски и на који је одвео новинаре, биле ископане кости осуђеника које су комунисти стрељали те ноћи, 17. јула 1946. године. И сигурно је да би биле пронађене три велике раке где су бачена њихова тела. Али, да ли би на том месту пронашли и посмртне остатке ђенерала Драже, чак и уз потврђивање целокупног садржаја сведочења Љубета Лазаревског? Дакле, уз претпоставку да је фотографија убијеног Драже са брадом – лажна.

Историчар из Ниша Александар Динчић сматра да Дража сигурно није бачен у колективну раку у Лисичјем потоку. И Динчић сматра, попут Самарџића, да је Дража експресно ликвидиран још у ћелији у Топчидеру. Овај нишки историчар је успео да дође у посед мапе, коју му је ручно нацртао бивши гардиста, такође Нишлија, који је у оквиру дворишта Белог Двора од 1955. до 1957. године чувао одређене објекте.

На стражарској стази редовно је пролазио на раздаљини од око 30 до 50 метара, поред једног мистичног гробног места. Ово гробно место се по мапи налази у ували одмах испод краљевске капеле Светог Андреја Првозваног, низбрдо кроз Лисичји поток, близу зида дворске ограде која дели овај крајолик на два дела.

Овај сведок-гардиста потврђује да је кроз усмено предање међу војницима чуо о том месту као о Дражином гробу, који је био оивичен камењем ишараним маховином. Изнад гроба се налазило рачвасто листопадно дрво, вероватно платан, а около је био травњак кроз који је водила стаза којом су гардисти ишли до ограде.

Сличну верзију износи и Милослав Самарџић у тексту објављеном 2012. године у чикашкој Слободи, где тврди да се са вероватноћом већом од 90 одсто место Дражиног укопа налази унутар дворишта Белог двора, на основу сазнања Петра Ристовића (бившег председника Скупштине општине Ужице), који се позива на сведочење Симе Тошића, пензионисаног машинбравара из Ужица.

Тошић каже да је од учитеља Боривоја Драшковића, сина београдског адвоката Добривоја Драшковића (који је био кућни пријатељ Милоша Минића), чуо верзију о Дражином стрељању у парку испод Белог двора и укопу његовог леша уз сами зид Двора. По овој верзији, Милош Минић се поверио његовој супруги Милки Минић, а ова је пренела информацију својој кућној пријатељици Љубици Драшковић (супрузи адвоката Добривоја Драшковића), која је касније пренела сину Боривоју.

Разлика између сведочења бившег гардисте из Ниша (који је желео да остане анониман за јавност) и верзије Симе Тошића, уочљива је у томе што први тврди да је Дража укопан близу зида дворске ограде, а други да је укопан уз сами зид Двора. Самарџић закључује да је веродостојнија тврдња гардисте, јер је „логичније да су Дражу сахранили поред ограде, него поред прозора“.

„Решена ствар“

Самарџић се у прилог овој верзији поново враћа на фотографију мртвог Драже, потврђујући постојање издужених јутарњих сенки на њој, уз констатацију да је снимљена поред самог места укопа. Тиме би била елиминисана верзија укопа поред великог објекта као што је Двор, који би спречио простирање светлосних сенки.

Ипак, питање аутентичности фотографије мртвог Драже не искључује тврдње Љубета Лазаревског, у случају постојања Дражиног двојника – који је готово извесно коришћен од стране комунистичких власти. Али, ова фотографија је много више од чињеничних истина или циљаних обмана, она у себи носи читав нови рукавац историје, повезан са током наше целокупне приче.

Ова мистична фотографија је у руке Милослава Самарџића доспела 1992. године преко Загорке Васић, са циљем да је публикује као уредник Погледа. Загорка Васић је била „историја за себе“, жена која је имала веома буран живот: њена биографија увелико одудара од животних прича многих њених вршњакиња.

Пре Другог светског рата радила је као секретарица код председника Владе Краљевине Југославије Драгише Цветковића. Одмах након рата остала је у Београду као четнички обавештајац. Она је пренела Самарџићу да је у том периоду постојала илегалана равногорска организација под командом генерала Миодрага Дамјановића, састављена углавном од младих људи, која је планирала да током суђења ослободи Дражу Михаиловића!

Загорка је била један од чланова ове дружине. Сада постаје много јасније увођење „лажног“ Драже у игру, односно двојника ђенерала Михаиловића. Комунистичке власти су сигурно имале дојаву о постојању планова за Дражину отмицу, зато су по граду возили његовог двојника. Ако би план отмице евентуално успео, четнички илегалци би грешком ослободили погрешну особу.

У периоду пре заробљавања ђенерала Драже, Загорка Васић обавља веома деликатну улогу курирске везе између генерала Миодрага Дамјановића, Живка Топаловића и Драже Михаиловића. Миодраг Дамјановић је био командант логора у Еболију где су, између многих заробљених припадника „Равногорског покрета“, боравиле и војводе Момчило Ђујић и Доброслав Јевђевић.

У јануару 1946. године, генерал Дамјановић шаље Загорку Васић да на терену пронађе ђенерала Дражу, са намером да га убеди у његово извлачење ван граница Југославије. Загорка успева да дође до Драже на десној обали Дрине, негде између Крупња и Бајине Баште, али не разговара директно са њим, већ поруку преноси Дражином изасланику „Воденичару“. Изасланик се ускоро враћа и саопштава Загорки да је Дража одбио извлачење, јер „остаје са народом до краја“. Овај догађај потврђује и Живко Топаловић.

Равногорска илегална организација је успела да, још 1946 године, дође до фотографије мртвог Драже и пусти је у емигрантску штампу у Италији. До оне фотографије коју је 1992. године Загорка Васић предала Милославу Самарџићу. Већ је речено да су постојале сумње у њену аутентичност, па је са таквим опрезом Самарџић однео фотографију пуковнику ЈНА Бранку Латасу, који је као историчар докторирао са дисертацијом „Међународни положај четничког покрета“.

Међутим, уместо да одбаци фотографију као лажну како је Самарџић очекивао, Латас му је потврдио да је ова фотографија изазвала велику буру у врху комунистичке државе када се појавила, као и да су постојала само три њена примерка (један за Леку Ранковића, један за Крцуна и један за Ћећу Стефановића), а да је негатив уништен. Загорка Васић је такође изјавила да су четнички илегалци имали непосредно после Дражиног погубљења информацију да је ђенерал убијен на једној чистини у Лисичјем потоку, удаљеној неколико стотина метара од Белог Двора.

Латас му је потврдио да је фотографија изазвала велику буру у врху комунистичке државе када се појавила, као и да су постојала само три њена примерка, а да је негатив уништен

Она је ускоро после Дражиног погубљења емигрирала у САД, где је живела у Калифорнији, све док није средином деведесетих година прошлога века одлучила да се врати у Србију. Продала је „салон лепоте“ који је поседовала тамо, а онда имовину завештала Масастиру Жича, где се замонашила. Финансирала је изградњу чесме поред Дражиног споменика у Ивањици. Упокојила се у Господу 2004. године и сахрањена је на манастирском гробљу у Жичи.

Након овог догађаја из 1946. године, када је фотографија убијеног ђенерала Драже Михаиловића изазвала бурне реакције, аркадијске понорнице историје нас воде до почетка седамдесетих година, право у задимљени амбијент ресторана хотела „Мажестик“ у Београду, где се окупљају почишћени припадници обавештајних служби.

Тамо, у паузи између описа Џајиног дриблинга, у кафани где зидови имају укопане металне уши, пензионисани обавештајац „ранковићевац“ каже познатом писцу како је једна, само једна, особа добила задатак да реши ту „ствар око Драже“, и да ту особу више нису виђали. Толико. Слична сведочења су кроз деценије дошла са још пар страна. Уклапају се у логику читавог случаја, која каже да је најужи круг комунистичких функционера – а можда и само једна особа – донео одлуку како да се отераси Дражиног леша (најлогичније Крцун Пенезић, уз знање Леке Ранковића).

Затим је тај „најужи круг“ овластио једну особу да реши проблем, која је могла ангажовати само једног помоћника, јер су тај посао морале обавити бар две особе: ношење, превоз, изношење, укоп, затрпавање и слично. И што је најважније, овај неформални „удбашки наратив“ показује – вољно или невољно – битну чињеницу: Дражин леш је имао посебан статус у односу на лешеве осталих осуђених и стрељаних. Самим тим је Дражино место укопа изузето од осталих необележених рака.

У прилог „авалској верзији“

Тврдити да је верзија у којој је ђенерал Дража укопан на Авали коначна и једина веродостојна, било би неозбиљно, као и некоректно према сведоцима и истраживачима других верзија. Уосталом, у овој „авалској“ верзији више нема примарних сведока. Али, ако се помогнемо здравим разумом и ако употребимо очигледност, онда „авалска верзија“ добија снажне аргументе у прилог истини.

Она се поклапа са духом времена у коме се одиграла ова трагедија. Прво, у сагласју је са политичком ситуацијом из које комунистички врх доноси политичку одлуку: организовати темељни и транспарентни симулакрум од процеса, због укључених сензора према међународној заједници, а онда се решити „каменчића у ципели“ брзо и без даљих окретања у том правцу.

Друго, иако је за њих „Дражино питање“ заувек политички и морално решено, прагматично су водили рачуна о дискрецији читаве ствари након егзекуције. Треће, логично су изузели Дражин леш од места укопа осталих убијених, јер за укоп осталих осуђеника мора постојати бар двадесетак сведока: судије, тужиоци, лекар,  возачи, стражари, стрељачки строј, војници који закопавају раке и слично.

Четврто, логично су одредили најмањи могући број особа које су одлучиле о судбини Дражиног леша, као и најмањи могући број особа које су реализовале ту одлуку. Пето, склоњене су од било каквог ширег погледа особе које су директно уклониле и закопале мртвог Дражу, а кроз партију и службу се пренео наратив да их више нико никада није видео.

Шесто, забрањено је освртање на овај проблем, иако место Дражиног укопа за тадашње власти нема заветни потенцијал, ипак нису желели ништа да ризикују откривањем ове локације. Поред ових психолошких, политичких и идеолошких сагласја „авалске верзије“ са духом времена, постоје и просторне подударности. Пошто је највероватнија могућност да је Дража ликвидиран на широј територији Белог Двора, било да се ради о Лисичјем потоку или о Топчидеру, онда је време од око пола сата вожње до Авале врло реално.

Довољно дугачко да се посао обави безбедно пре свитања, а довољно кратко да се брзо стигне пустим друмом, који је постојао још пре рата. Ова верзија трпи проверу истинитости и у случају да је Дражин двојник постојао, и у случају да није. Трпи проверу истиности и у случају да је Дражино тело премештено врло брзо након „привременог “ укопа.

Сасвим је сигурно да се разговор између госпође Гордане Михаиловић и Нишлије Бобана Глигоријевића обавио крајем 2013. године у њеној гарсоњери, који је Нишлија пренео аутору ових редова. Сасвим је сигурно и да су Гордану посетила непосредно пре тога двојица бивших „ознаша“, примарних сведока који су пренели и укопали Дражино тело.

Сасвим је сигурно да им је Гордана поверовала, на основу много искуствених параметара. Кључно питање је следеће: да ли се ради о катарзи двојице бивших „ознаша“ или се ради о новом „удбашком“ спину? Одговор на ову дилему би могао бити прави путоказ према месту укопа ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Двојица веома старих људи долазе у посету Гордани Михаиловић крајем 2013. године, у периоду када нема више великих потреба за спиновањем (независно од овог догађаја, Воја Михаиловић је мишљења да ће „удбаши“ увек поседовати нагон ка упућивању на лажне трагове као део њиховог погледа на свет, без обзира на тренутну друштвену ситуацију). У то време је питање места Дражиног укопа архивирано у јавности као пасивно питање, Државна комисија је давно расформирана необављеног посла, не постоје више никаква таласања у медијима на ову тему.

Ако је било ко желео, из било којих разлога, да хитно скрене истрагу у погрешном смеру, није имао ниједан разлог за ту радњу, јер буквално никаква истрага није постојала. Напротив, чак би актуелизовао ову тематику, у тренутку када су све активности увелико замрле. Ни на видику није био потенцијални траг који би водио према месту укопа ђенерала. Зато је изузетно мала вероватноћа да би било ко одабрао период с краја 2013. године као време за спиновање, изношење кривих трагова или преусмеравање неке истраге у погрешном смеру.

Двојицу људи који су је посетили, Гордана је описала као веома старе, вероватно старије и од ње саме, а она је приликом њихове посете имала најмање 85 година. Дакле, њихова посета је у форми посете „самртне исповести“, када се не лаже, како уче психолози. Разлог њихове посете је врло логичан, и сасвим у складу са људском природом: они не желе да оду на онај свет са тајном која може донети проклетство њиховом потомству.

Они знају да им се крај ближи – њихове крштенице говоре у прилог тој тврдњи – и желе да олакшају душу пре него што дођу „Богу на истину“. Потпуно људски, чак и ако су још увек атеисти, како су их учили као младиће у партији. Зашто се други „ознаши“, „удбаши“, или комунисти нису покајали? Зашто је, рецимо, најдаровитији од њих, Добрица Ћосић, могао да се обрачуна са комунистичком идеологијом, али никада није могао да се измири са равногорцима?!

Партијске перипетије

Неки од њих су се покајали, али веома мало њих на православни начин. У овом конкретном случају, ретко ко од њих је могао да се хришћански покаје, тиме што би изнео ову мрачну тајну у јавност. Зато што је ретко ко знао где је место Дражиног укопа! Можда би Пенезић Крцун да је поживео, једнога дана открио тајну, обзиром да је он био међу партизанским командантима – у оштрој конкуренцији – на самом врху по почињеним злочинима: имао је превише разлога за покајање!

Остао је још Ранковић, али је Лека имао психологију Слободана Уче Крстића: друг Стари (или Служба) није у праву што ме отерао, али ја нећу њему и партији чинити штету, све док једнога дана не схвате да сам био у праву и да сам био лојалан! А онда ће Стари схватити ко му је радио о глави! Њихово кајање, ако га је уопште могло бити, није било хришћанске природе, већ последица унутар-партијских обрачуна.

Бојан Димитријевић сведочи да су рукопис Слободана Уче Крстића за књигу Како сам хватао Дражу Михаиловића објављену 1988. године, пронашли као чланови Државне комисије у полицијским архивима, написан још 1964. године! Уча је стрпљиво чекао преко 24 године да му се објави рукопис, што је вероватно било најдуже чекање у историји издаваштва у СФРЈ!

Зато што је партија тако сматрала, а он је био партијски дисидент, али само унутар њених граница. Споља, ван партије, имали су идентичне заједничке непријатеље. Сигурно је могао да потражи издавача негде у иностранству, неког приватника нашег порекла, али Уча је био човек једнопартијске државе за коју увек био спреман да положи живот и живео је у складу са максимом: „једном удбаш – увек удбаш“. Због тога, Милослав Самарџић изражава скепсу према сваком бившем „удбашу“, он им једноставно не верује ни по једном питању, ни у једној животној ситуацији.

Ако није имао ко од високих комунистичких и удбашких функционера да се покаје у смислу откривања места Дражиног укопа – јер су само максимално двојица могла знати локацију, онај ко је сигурно знао је прерано погинуо у сумњивој саобраћајној несрећи још давне 1964. године – остају нам само непосредни извршиоци уклањања Дражиног обамрлог тела. А они су, по свему дусећи, дошли тога дана крајем 2013. године у стан код Гордане Михаиловић да спасу душу.

Да су имали подле намере, да су хтели поново да укажу на криви траг, да ли би избор пао на Гордану Михаиловић?! Да ли би баш преко Гордане покушали да опет удаље јавност од истине о месту Дражиног укопа?! Мирног ума, чистог разума, на основу свих познатих параметра, може се извести логички закључак да би београдска госпођа Гордана Михаиловић била последња особа на овом свету преко које би неко пуштао лажне информације!

И поред чињенице да је била ћерка ђенерала Драже, она је доследно избегавала јавност, бежала је од било каквог помињања њеног имена у медијима, није говорила о своме оцу чак ни са познаницима и пријатељима. Последњих година живота је и са родбином прекинула односе.

Једини „интервју“

Већ на самом почетку деведесетих година прошлога века кренуло је велико медијско интересовање за судбину ђенерала Михаиловића. Од тада до Горданиног упокојења прошле су 24 године, скоро четврт века. Током овог времена, Гордна Михаиловић се никада и нигде није појавила у јавности. Њен старији рођени брат Бранко, који се упокојио 1995. године, наступао је у јавности у пар наврата по питању судбине њиховог оца Драже.

Његов син, а Дражин унук, Војислав Воја Михаиловић, који носи име по стрицу страдалом у четничком покрету крајем маја 1945. године у селу Булози у Босни, јавна је личност и актуелни политички лидер једне странке у Србији. Госпођа Гордана Михаиловић, не само да није била позната у јавности, него је ултимативно избегавала сваки могући додир са медијима или јавним простором. Њен карактер је био такав да би избор њене личности у циљу преношења било какве дезинформације био контрапродуктиван.

Постојало је бар десетак погоднијих јавних личности за ову операцију у којој би се махало „лажном заставом“, који долазе из следећих друштвених категорија: родбина, историчари, новинари, политичари, писци, публицисти… Ако би неко желео да му спин који преноси буде ефикасан, сигурно не би изабрао Гордану, него некога из ових друштвених категорија.

У крајњем случају и сама Гордана је одлучила да тајна коју је сазнала тога дана крајем 2013. године у њеној гарсењери на Хаџипоповцу од двојице бивших „ознаша“, буде пренета самом једном једином човеку, а који ће морати да је чува бар десет година! Такав је био карактер Гордане Михаиловић. Ко је њу имало познавао, извео би исти закључак о њеној принципијелности. Значи, Горданин карактер је творац одлуке да се са истином о месту укопа њеног оца ђенерала Драже, сачека бар десет година од њеног упокојења (игром случаја скоро 12 година од дана када је сазнала ову тајну).

Гордана ни по коју цену, није желела да види себе у јавности како износи на видело тајну из мрачне ноћи ђенераловог убиства. Она је била рањена још у младости од стране људи и власти, њихових поруга, сплетки и пакости. Одлучила је да за њеног живота ова тема буде мртва за њу саму. И још се обезебедила са деценијом приде.

Да ли би ико ко жели да његове дезинформације буде делотворне, изабрао овакву особу да их пренесе, као што је Гордана Михаиловић?! Особу која је сама додатно затворила проток нових информација, продужујући рок за још најмање једну деценију?! Особу, која се клонила медија и јавности, више од било кога познатог у Србији?! Ипак, испало је иронијом случаја да се госпођа Гордана Михаиловић појавила једном у медијима, ни крива ни дужна.

Било је то на самом почеку деведесетих година, када је новинарка недељника Дуга Душка Јованић, дошла у посету код Гордане на Хаџипоповцу, преко пута „Новог гробља“. Вероватно да је новинарка дошла из радозналости да упозна особу за коју се знало у јавности да постоји, али о којој нико није знао ништа више од тога. Вероватно да је код новинарке превладао професионални инстинкт, осетила је потребу да пријатељски разговор са њом претвори у Горданину животну исповест.

Нејасно је да ли је Гордана била свесна да, причајући о свему, у суштини даје интервју за недељник, или је новинарка злоупотребила њихову учтиву конверзацију. Гордану је веома заболео део у тексту где пише како је она изјавила да нема право да суди о мртвом оцу, пошто га се одрекла у раном периоду живота. Илузија која је постојала у јавности је базирана на давној комунистчкој пропаганди како се српски народ одрекао Драже, јер су се чак и његова деца одрекла сопственог оца.

Ратна судбина

Гордана је један део рата провела као затвореник у Бањичком логору, где је била у ћелији са Слободом Трајковић, вереницом Иве Лоле Рибара. Слободу Трајковић, пореклом из Врњачке Бање – по којој носи име актуелна српска глумица Слобода Мићаловић – немачки окупатор је одвео на стрељање, а Гордана је имала среће да преживи логор. Гордана се са тугом и сетом сећала Слободе, њене крхке фигуре и плаве косе које се завијорила на ветру у дану када су је водили на стрељање.

Гордана и Бранко су заробљени у септембру 1944. године у околини Косјерића од стране партизана, након чега 31. октобра 1944. године београдски дневни лист Политика објављује чланак са насловом „Деца Драже Михаиловића се одричу свога недостојног оца“, уз фотографију њих двоје како потписују изјаве.

Тешко је данас, када је већ прошла прва четвртина првог столећа новог миленијума, побројати све медијско-пропагандне лажи које су објављене преко Политике, усмерене у славу југотитоистичког наратива, а против српских интереса. Као да се у овај дневни лист из престонице, некада власништво породице Рибникар, трајно уселио дух оног броја Пролетера из 1932. године, када у свом гласилу југословенска Комунистичка партија позива своје присталице на помоћ усташком покрету у борби против српских монархиста и српске војске.

Гордану је веома заболео део у тексту где пише како је она изјавила да нема право да суди о мртвом оцу, пошто га се одрекла у раном периоду живота

Након заробљавања, комунисти мобилишу Гордану Михаиловић и шаљу је на Сремски фронт, где је рањена. Није се још ни опоравила од последица рањавања, као студенкињу медицине је хапсе комунистичке власти јер није хтела да јавно осуди и денунцира колегу са факултета. Шаљу је у затвор на оствру Свети Гргур (женска варијанта Голог отока, које се налазила непосредно поред овог злогласног оствра), где проводи пуне две године.

Гордана је имала веома тежак живот у коме је више била загушена унутрашњом боли него спољашњим тегобама. Није имала деце, већи део живота је живела сама, може се рећи да је усамљеност била њен животни сапутник. Сасвим сигурно можемо рећи, на основу реконструкције свих каснијих Горданиних животних ставова изречених у најужем кругу веома ретких пријатеља, да се она никада није одрекла сопственог оца.

Она је само касно схватила да је њен отац Драгољуб Дража Михаиловић био велики човек, велики родољуб и велики мученик. Али га се никада није одрекла. Зато је била веома погођена када је објављен текст у Дуги. Толико је ова тврдња из београдског недељника о одрицању од сопственог оца оставила на њу болан траг да је чак размишљала о самоубиству. Када се прибрала, чврсто је одлучила да никада више у животу неће имати никакав живи разговор са неким из медија.

Када човек данас, са ове дистанце, прочита текст Душке Јованић, тешко се може рећи да је она имала лоше намере. Напротив, ако изузмемо предаторски инстинкт ове новинарке, пре би се могло рећи да је Душка написала топао, људски текст (иако данас међу равногорским симпатизерима постоји значајно мишљење да је написан са „нео-удбашких“ позиција, како би се опет дискредитовао ђенерал Дража!). Мислим да је новинарка Душка Јованић написала штиво о вечитим људским трагањима за прецима, непрегладним лутањима за сопственим идентитетом и поновним генерацијским заблудама.

Гордана је приказана као рањива и неутешна особа, ограничена у „некомформном гету успомена“, коју је судбина заробила још у раној младости. Душка Јованић приказује несрећу читаве породице Михаиловић пишући и о томе, како су чак и Горданину тетку Јелицу Блечко, која је била једна од првих српских жена архитеката, убили негде код Ваљева партизани. Пише како је Горданина мајка Јелица добила у затвору од Драже парче папира на коме је била скицирана локација погибије њиховог сина Војислава…

После свега, ако изузмемо лични договор који су имале Гордана и Душка, као и чињеницу да се Гордана осећала изневереном из разлога који су наведени, ипак, може се закључити како ауторка текста није имала задње намере. У том периоду, све од краја Другог светског рата, сваки објављени редак у српској штампи је морао бити написан са „левих“ позиција, било да су „морално-политичке“, било да су „историјско-удбашке“. Тек са појавом крагујевачких Погледа, Србија ће прогледати и на „десно“ око. Тек тада ће повратити свој вид, деценијама замагљен лажима и обманама.

Светац и демонски дух

Један од највећих људи и теолога које смо имали као народ, благопочивши митрополит Амфилохије Радовић, био је предводник групе мислећих људи која је имала намеру да истражи коначну истину о месту ђенераловог погубљења и каснијег укопа. Божјом промисли, митроплит Амфилохије је одабран да народу пренесе неке друге значајне истине. Тако је, лично њему, 1999. године, на једном од најсветијих српских места, у манастиру Острог, један човек по први пут у сопственом животу, исповедајући се, изговорио тајну коју је деценијама скривао у себи.

Био је то, главом и брадом, Благоје Јововић, бивши равногорац из јединице пуковника Баја Станишића, који је исповедио митрополиту да је лично он пуцао 1957. године, у далеком Ломас де Паламору – предграђу Буенос Аиреса – у зликовца Анту Павелића. Тек када је изашао из исповедаонице, на наговор митрополита, Благоје је рекао истину жени и деци.

Други пут је лично митрополит Амфилохије био одабран да сазна место где су биле сакривени посмртни остаци тог истог равногорског пуковника Баје Станишића и његова три синовца, које су партизани убили на превару у октобру 1943. године, баш у манастиру Острог. До тада је владало уверење да су посмртни остаци Баја Станишића изгубљени јер су их партизани бацили низ острошку литицу. Један искушеник, који је тек постао млади монах, нашао их је, покупио и сакрио, чувајући ову тајну деценијама.

Када је касније напредовао у манастриској хијерархији до врха, Божја промисао га је довела до митрополита Амфилохија, коме је исповедио ову тајну. Тако је митополит Амфилохије опет народу обзнанио нову истину, поново сакривену између смрти и вечног живота.

Са таквим уверењима, сазнањима и животним искуством кренуо је митрополит Амфилохије – како сведочи, између осталих, и Воја Михаиловић – једнога касног августовског дана 2003. године у београдску болницу, где је на самрти лежао Милош Минић. Митрополит је имао племениту намеру да му се обрати док Минић лежи на самртној постељи, верујући да ће некадашњи војни тужилац, у таквим околностима, најзад проговорити.

И док је прилазио постељи Милоша Минића, у потрази за коначном истином, митрополит је угледао ужарене очи које га посматрају и које је касније описао: „као да су у поскока“. Окренуо се, и отишао без иједног постављеног питања. Шта је митрополит Амфилохије видео у очима Милоша Минића? Шта је могао видети у тим очима што га је одвратило од потраге за толико жељеном истином?

Иако није говорио о томе у јавности, сасвим је сигурно да је митрополит видео нешто нечастиво, нешто демонско, нешто страно људској природи. Свети и богоугодни људи, животно посвећени Христу и молитви, могу у туђем погледу да препознају оностране димензије, које су нама – обичним смртницима – сакривене и невидљиве. Лично сам био сведок када је Гликерија Јањић, игуманија манастира „Ћелије“ код Ваљева (у коме је Ава Јустин подизао своју духовну децу, од којих је један био и Амфилохије Радовић, поред Артемија Радосављевића, Атанасија Јевтића и Иринеја Буловића), у очима мога пријатеља, одмах пошто га је угледала и без изговорене речи пре тога, видела како није крштен.

Митрополит Амфилохије се испред болничке постеље Милоша Минића само окренуо и вратио назад, није могао или није желео ни једну једину реч да прозбори са њим. Шта је у тим тренуцима могао митрополит Амфилохије да опази у очима бившег војног тужиоца? Можда Христа у пустињи када одбија нагодбу са Сотоном?

Где је истина?

И после свега изреченог и написаног, где је истина, поштовани читаоче, и шта је истина?! Ово питање постављамо себи још од оне злокобне ноћи од 17. јула 1946. године. Ми трагамо само за обичном, материјалном чињеницом коју комунисти деценијама подло сакривају. Не говоримо о метафизичким истинама, нити тражимо дубљи смисао философије истине, за који је чувени дански физичар Нилс Бор имао обичај да каже: „Супротност неког тачног тврђења јесте погрешно тврђење. Али супротност неке дубоке истине може да буде опет нека дубока истина.“

Сигуран сам да поред Споменика незнаном јунаку на Авали могу да видим и гроб једног великог мученог јунака, „српског Чиче“

Ниједног тренутка нам не пада на ум да негирамо те туђе дубоке истине, на некој вишој и нама несазнајној димензији често сродне са нашим истинама, а толико различите на земљи, где делују људи „од крви и меса“. Ми смо жедни само просте, елементарне истине о месту укопа неумрлог ђенерала. Не помињемо ни релативну истину, када Онај који је дошао да преузме наше грехе каже Понтију Пилату „сваки који је од истине слуша мој глас“, а намесник Пилат замишљено одговора: „Шта је истина?“

Не придајемо нашој неизреченој истини никакву философску или теолошку дубину, јер ћемо је сами створити у заветним ризницама нашег срца; ми само тражимо од комунистичких моћника и њихових крвних и идеолошких потомака елементарно право на чињеничну истину и ништа више. Имамо ли право да истину тражимо од оних који у Христу нису видели истину?

Достојевски је писао да би, када би спознао да је „Христос ван истине“, односно „када би истина искључивала Христа“, онда он остао са Христом, а не са истином! У нашем случају потраге за истином о месту укопа ђенерала, ми се сусрећемо са обезбоженим синовима петокраке, за које је истина само прах и пепео од циљно запаљених докумената из архива. Како пролазе деценије, тако имамо утисак да се увек изнова враћамо према мрачном, затрованом извору из ноћи погубљења ђенерала.

Можда смо најзад начинили прави корак према бистрим и лековитим водама националне истине онога дана када су двојица старих „ознаша“ посетили београдску госпођу Гордану Михаиловић, у њеној гарсоњери на Хаџипоповцу? Не могу да тврдим да је ово једини сигуран пут према истини, са оном одлучношћу којом је ђенерал Михаиловић одбио капитулацију тога априлског јутра 1941. године, говорећи како та реч не постоји у српском језику. Али слутим, а слутити још једино знам – како је певао Дис – да света и тајновита планина Авала, поред многих ранијих, крије и једну нову тајну: место укопа бесмртног ђенерала Драже.

Не знам како се Вама све ово чини, поштовани читаоче, како гледате на сва ова наша трагања за истином, односно како би се искрено запитао чврсти човек Илија Чворовић: „И колико дуго све ово наше траје?“. Ево, стрела времена још мало ће се померити напред, и проћи ће читав век од ноћи укопа ђенерала. Да ли ће и тада под срамотом живети неко ново наше покољење у престоници без ђенераловог гроба, а са Брозовим маузолејем на Дедињу?

Не знам како други, али ја лично, после свега, сигурно знам да сам богатији за један нови осећај у животу. Откако ми је поменути Нишлија, тога сунчаног и прохладног јануарског јутра, испричао причу коју је читаву деценију носио закопану у себи, ја другим очима гледам на „плаву Авалу“. Сигуран сам да поред Споменика незнаном јунаку тамо могу да видим, када год подигнем поглед према блиставом и сунчаном небу, и гроб једног великог мученог јунака, „српског Чиче“.

 

КРАЈ

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Bettmann/Contributor/Getty