Игор Ивановић: Нова сазнања о Дражином гробу?

Телефон је позвонио са нерегистрованог броја у мом апарату и ја сам се јавио, очекујући неки сасвим другачији позив техничке природе. Човек са друге стране бежичне везе се одмах представио и рекао да се лично не познајемо, али да игром случаја имамо заједничке пријатеље који су му дали број мог телефона. Рекао је да се зове Бобан Глигоријевић, али прво што сам запамтио било је да живи у Нишу.

Ускоро се допунио тако што ми је саопштио да му је право име Небојша, али да га сви одувек зову Бобан. Позвао ме је зато што прати моје наступе и колумне које пишем за Нови Стандард. Хтео би да се видимо првом приликом кад дође у Београд, има нешто да ми саопшти везано за четнички покрет, посебно му је важно што смо земљаци са Јужне пруге. Плус-минус још која реченица, овако је отприлике изгледао наш први разговор.

Ја увек прихватим разговор и виђење са неким ко долази са југа Србије, посебно ако је Нишлија, без обзира што ништа не морам да знам о њему. Мој отац је рођен 1936. године баш у Нишу, иако није живео тамо. Касније су моји родитељи купили на кредит стан на Маргеру у Нишу, са намером да се у њега преселимо, када као средњошколски професори добију премештај из Куршумлије у Ниш. И да мој отац није написао Црвеног краља, та намера би била остварена.

После те књиге, сва врата на југу Србије су била за њега затворена, и ми смо морали 1972. године да бежимо за Београд. Тако је Ниш остао моја ускраћена судбина. Због тога се увек радо виђам са Нишлијама. Ова договорена кафа са Нишлијом Бобаном ће морати мало да сачека, није најбољег здравља и не зна када ће за Београд, иако му ћерка и унука живе у престоници.

И да, умало да заборавим, чини ми се да је Нишлија Бобан у нашем првом разговору поменуо неку госпођу Гордану. Ношен баналним токовима свакодневнице који поништавају сваку дубоку мисао, убрзо сам заборавио на овај разговор. Све док ми после двадесетак дана није поново зазвонио телефон…

Успомене на Дражу

Са Нишлијом сам се видео у кафани у Белом Потоку, подно Авале, једног јануарског јутра 2025. године. Он је одабрао кафану „Цека“, мени прилично непознату, пошто му ћерка живи недалеко од места нашег сусрета. Још од почетка разговора, загледан кроз стакло у сунчану панораму Бубањ-потока и честице иња које светлуцају кроз прохладни зимски ваздух на сунчаним зрацима, ћаскајући о неким општим темама осетио сам да овај Нишлија жели нешто да ми саопшти.

У једном тренутку, кад се точак учтивих тема окренуо неколико пута и када је већ почела да ме хвата блага нервоза од седења на дрвеној столици, Нишлија ми саопштава да би желео нешто да ми покаже. Наравно, све што пожели, рекох му рутински, већ смо прешли на „ти“ на његову молбу. Каже, ту смо негде, генерација, иако је старији од мене шест година, односно рођен је 1959.

Потом вади кожну војничку карту већег формата савијену у ролну, претежно у браон-наранџастим нијансама. Да ли могу да претпоставим чија је то карта – пита ме. Искрено, појма немам, прошле су четири деценије откако сам завршио војни рок, а нисам сигуран да сам и тада видео нешто слично. Ово је лична војна карта ђенерала Драже Михаиловића – каже ми. По реакцији мојих радозналих и збуњених очију, не чекајући моје логично питање, одмах додаје да је ову карту у аманет добио лично од Дражине ћерке – Гордане Михаиловић.

Практично само то је од материјалних предмета покупила из њихове бивше, опљачкане куће, као успомену на оца. Откуд да Гордана нашем Нишлији повери ову успомену, пошто је познато да је била усамљена и веома резервисана жена, без мужа и без деце, а у једном периоду и без контакта са најближом родбином?!

Познато је да су скоро сви који су покушали да ступе у контакт са њом бивали одбијани, пошто је важила за особењака. Нишлија ми, пре објашњења у каквим је односима био са Дражином ћерком током њеног живота, показује још неке доказе њиховог контакта, попут старог телефонског именика са уписаним њеним кућним бројем, затим још старијег телефонског именика његове покојне мајке у коме је латиничним словима написано Горданино име и презиме (наравно и телефонски број), као и још неке сличне ствари.

Затим ми показује фотографију из 2004. године, коју је он ручно направио са свога апарата, а на њој Гордана седи са орденом „Легије заслужних“, који је председник Труман постхумно доделио њеном оцу и који је деценијама стајао у некој бирократској америчкој фиоци, због зле политике и злих људи.

Сетио сам се како ми је Војислав Воја Михаиловић, унук ђенерала Драже, причао да су приликом доделе овог ордена контактирали и њега и да су му саопштили како су постојале велике притужбе из Босне и Хрватске због тог чина. Иако знају да је историјска истина неоспорна у вези акције „Халијард“, захтевали су од Стејт департмента да се „због мира у региону“ овај чин изведе без медијске помпе, што су амерички званичници прихватили.

На тој фотографији изнад Гордане стоје петорица америчких војних ветерана, неки од њих спашени у операцији „Халијард“, а други чланови из штаба ђенерала Михаиловића који су дошли да јој у име покојног оца уруче овај орден, додуше са закашњењем од 56 година (Горданин најстарији брат Бранко, отац Војислава Воје Михаиловића, био је мртав већ девет година).

Практично само ту карту је од материјалних предмета покупила из њихове бивше, опљачкане куће, као успомену на оца

Гордана је дан пре уручења у паници позвала Нишлију као најближег пријатеља да јој помогне око спремања стана, као и да буде са њом у том деликатном тренутку. Нишлија је стигао пар сати пре њихове посете и потпуно спремио стан, мењајући чак и распоред.

Стрпљиви читалац, да би му ствари биле јасније, мора бити упознат са чињеницом да је Гордана живела у гарсоњери на осмом спрату у солитеру на Хаџипоповцу, код „Новог гробља“ у Београду. Да би сви гости могли да стану у овај скучени простор, требало је многе ствари избацити, препаковати, одложити, преместити.

Историчар др Бојан Димитријевић (члан Државне комисије) био је у посети код Гордане заједно са овом петочланом делегацијом ветерана и са замеником америчког амбасадора Родериком Муром, али дан након ове прве посете коју је фотографијом овековечио наш Нишлија (види се по промењеној гардероби ових пет ветерана, како се ове две посете нису обавиле истога дана).

Бојан се сећа да су имали доста бојазни да ли ће Гордана бити уопште вољна да било кога прими, јер када је једном, само једном, пристала да прими особу из новинарског еснафа, сматрала је да је била злоупотребњена. Пре и после тога, скоро да није имала никакве контакте. Лепо, баш лепо, кажем Нишлији, гануо си ме. А како си уопште постао тако близак са Дражином ћерком, питам га, пошто је разлика у годинама велика? Јесте ли неки даљи род?!

Путеви судбине

Нисмо никакав род, одговори Нишлија, нисмо чак ни из истог завичаја. Спојили су нас путеви судбине. И тако, у опису догађаја његовог првог сусрета са госпођом Горданом Михаиловић, ова прича добија нови временски рукавац, враћајући нас на 1986. годину (ово је период када већ стидљиво креће рушење комунистичког наратива у опхођењу међу људима, те је стога упутно испред Горданиног имена додати префикс „госпођа“).

Дакле, сам почетак летње сезоне 1986. године, епоха Брозове Југославије и сунчани Дубровник, када нашем Нишлији звони телефон на рецепцији виле „Рашица“, где је он запослен од 1982. године у оквиру предузећа „Генекс хотели“ (са завршеном „Вишом угоститељском школом“). Његов отац Ранко је такође званично запослен у истом, престижном и елитном предузећу СФР Југославије, а од 1964. године до 1978. године био је Брозов лични кувар!

Ранко се пензионисао 2002. године, а упокојио се 2021. године. Дакле, све је почело тога дана када је зазвонио телефон на рецепцији нашем Нишлији Бобану, на почетку летње сезоне 1986. године, у вили „Рашица“ у Дубровнику. Са друге стране се чуо глас његове пријатељице Јасмине, медицинске сестре из дечије болнице у Београду смештене испод Богословије (данас „Др Олга Дедијер“, вероватно да се и тада идентично звала), коју је упознао током неких од летњих сезона управо у Дубровнику.

Замолила га је, ако је икако могуће с обзиром на велику потражњу, да некако резервише собу за две докторке, колегинице из њене болнице – много би јој значило. Нишлија убрзо успева да пронађе на острву Лопуд, преко пута Дубровника, смештај у хотелу „Лафодија“. Након тога, Нишлија не виђа особе којима је резерисао смештај, не прати како и чиме су пристигле на море.

Међутим, након непуних седам дана, њему поново звони телефон. Опет чује Јасминин глас, овога пута уз пратеће панику и страх. Јасмина му каже да је једна од ове две докторке поломила кук, да је у тешком стању и моли га да је некако прихвати, смести код себе и хитно убаци у први авион за Београд. Велика је срећа да је наш Нишлија радио у туризму, да је познавао читав град и сва околна места, па је и тесно сарађивао са особама запосленим у сектору саобраћаја.

Тако организује њихов прихват у луци „Груж“ где су стигле бродом са Лопуда, затим их смешта у хотел код себе до поласка првог слободног авиона према Београду. Сећа се њихових имена, још откад им је завршавао резервацију смештаја: Нада и Гордана. Јасмина му је рекла да је Гордана поломила кук. Чини му се да је рекла да се ради о обновљеној повреди.

Чекајући авион у хотелу где је запослен Нишлија Бобан, докторка Нада одлази заједно са њеним сестрићем Владимиром у шетњу градом, а докторка Гордана остаје да лежи у кревету. Делимично разговара са Нишлијом, практично је у тим околностима почело њихово познанство, које ће кроз мистичне бујице времена и пред непредвидљивим струјама живота прерасти у заветно пријатељство између ћерке четничког команданта и сина маршаловог кувара.

Гордана, лежећи на кревету, када Нишлија мора да се врати на радно место, прекраћује време до лета, читајући књигу. У пролазу, онако успутно и овлаш, Нишлија је на корицама књиге уочио наслов: Књига о Милутину. Можемо слободно рећи, госпођа Гордана Михаиловић је тада, читајући роман о судбини обичног српског сељака-домаћина, написан из пера Данка Поповића, читала књигу о судбини њеног оца, као и судбини свих наших очева и дедова.

Данас, из ове перспективе, после толико вода које су протекле Нишавом, Бобан Глигоријевић се куне како га је старија жена која је лежала повређеног кука у хотелу где је он радио неодољиво подсећала на некога кога је гледао током живота. Колико год покушавао да се присети, није успевао, а Гордана Михаиловић му тада није рекла ко је њен отац.

Уосталом, није му ни било важно, после шест-седам сати одвезао их је на аеродром у Чилипима крај Дубровника, одакле су одлетеле за Београд. Особе које су запослене у туризму, а поготову оне које раде у познатим летовалиштима, срећу много људи који кроз њихов живот пролазе брзо као јужни ветар и нагло испаравају из сећања, попут летњег пљуска.

Почетак заветног пријатељства

Непуних годину дана после овог догађаја, нашем Нишлији је зазвонио телефон. Са друге стране је била докторка Гордана, која је звала да се захвали што ју је спасао, јер је ситуација са поломљеним куком била опасна по живот. Тада га је питала да ли дозвољава да га понекада позове телефоном, на шта је Нишлија куртоазно одговорио: наравно да може.

Недуго након тога, Нишлија се чује са пријатељицом Јасмином. У разговору, онако више у шали, пребаци јој да му више „не товари бабе на врат“, мало му је обавеза и фрке у животу. Тада му је Јасмина рекла да тако говори зато што је магарац, који не зна о коме је реч. Тако је Бобан Глигоријевић из Ниша сазнао да је госпођа којој је помогао када се нашла у великој здравственој опасности, докторка Гордана Михаиловић, ћерка ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Тако је Бобан Глигоријевић из Ниша сазнао да је госпођа којој је помогао када се нашла у великој здравственој опасности, докторка Гордана Михаиловић, ћерка ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића

У том тренутку је повезао на кога га је Гордана тако упечатљиво подсећала све време, још од њиховог сусрета у Дубровнику. И све би се завршило на овом телефонском разговору и сазнању које је добио наш Нишлија из садржаја ове конверзације да понорни токови судбине нису поново испливали на непознату површину, бујично носећи Нишлију право до самртног вртлога. У Будви, где је тада радио, доживео је тежак инфаркт 1988. године. Срећом по њега, преживео је и пребачен је на лечење у Београд. Присећа се како је лежао у постељи на „ВМА“, прикачен на стотину цеви и апарата.

Тадашњи начелник кардиологије на „ВМА“, Слободан Милојковић, добар пријатељ Бобановог оца Ранка и Брозов лични лекар, побринуо се да Нишлији Бобану спаси живот. Бобан је лежао дуго времена у овој болници, али се добро сећа једнога дана када му у собу улази висока делегација на челу са генералом Синишом Каменицом, чувеним лекаром и професором.

Дошао је специјално да посети Нишлију и да се увери како тече његов опоравак. У читавој болници је подигнута узбуна. Не долази генерал Каменица сваки дан! Након посете, начелник Милојковић долази до Нишлијине постеље и пита га шта се дешава, откуд да му „на ноге“ дође Синиша Каменица, чудећи се у маниру: „Ко си ти, синко, у ствари?“.

Нишлија је збуњен више од начелника, каже му да појма нема ни ко је човек, ни зашто је дошао да га посети. Није прошло ни 15 минута од овог разговора, а до Нишлије стиже главна сестра на кардиологији и каже му да има отворен телефонски позив у њиховој соби. Он је збуњено узео слушалицу, а са друге стране се зачуо глас госпође Гордане Михаиловић, која га пита да ли му је у посети био Синиша Каменица.

Између Гордане и Синише Каменице је постојала снажна животна веза још са ратишта, зачета крајем Другог светског рата, када је од стране партизана Гордана присилно мобилисана на Сремски фронт и тамо рањена. Нишлија је још више збуњен, али му Гордана објашњава како је дошло до ове посете. Позвала је хотел „Алет“ у Бечићима покрај Будве, где је Бобан тада радио, чисто да би се чула с њим.

Иако јој нису директно саопштили о каквој се недаћи ради, било јој је јасно да је Нишлија животно угрожен. Тада се одлучила да позове његову мајку Милику чији број је добила из хотела. Од ње добија информацију да је Бобан имао веома тежак инфаркт, као и да је хитно пребачен на „ВМА“ у Београд. Од тог момента почиње и пријатељство између ове две жене, Гордане Михаиловић којој се Миликин син Бобан нашао кад је била животно угрожена и Милике Глигоријевић, чијем сину се Гордана нашла када је он био животно угрожен.

Ова веза, која ће бити много више од обичног пријатељства, трајаће све до смрти. Први сусрет са госпођом Горданом родитељи Нишлије Бобана Глигоријевића имаће недуго након 2000. године, у њеној гарсоњери на осмом спрату, у солитеру на Хаџипоповцу у Београду. Од тада, њихове посете ће бити учестале, практично кад год би Бобанови родитељи били у могућности да дођу у Београд долазили би у посету Гордани.

Бобан је много пута посећивао Гордану у њеном стану, готово увек када би долазио за Београд, а чинио је то чешће од његових родитеља. Једном приликом је у посету дошао заједно са докторком Биљаном Стевановић из Ниша, која је имала част да у руци држи Труманов орден ђенералу Дражи.

Пријатељске везе

Бобан Глигоријевић се и данас добро сећа сваког детаља из Горданине гарсоњере: џепног сата марке „Лонжин“ који је стајао у керамичкој посуди на сточићу – Де Голов поклон Дражи, слика Цуце Сокић и Аралице на зиду, кожног албума са фотографијама испод сточића, књига на полицама. Сећа се и да је Гордана возила плаву „бубу“ коју је касније поклонила једном раднику из њене болнице.

Најбоља пријатељица јој је била педијатар Нада Милованов (која је са њом била у Лопуду оне године када је Бобан први пут видео), са којом је путовала на одморе све док је могла. Између Нишлије Бобана Глигоријевића и његових родитеља успостављена је нека врста телепатске везе са усамљеном и веома резервисаном дечјом докторком-ренгенологом Горданом Михаиловић, ћерком ђенерала Драже.

Гордана је саможртвено одабрала да носи сопствени крст. Била је веома неповерљива према непознатим људима, тешко је ступала у контакте и клонила се света. У каснијем периоду није имала добре односе чак ни са блиском родбином. Нишлије Глигоријевићи су били једни од веома ретких људи са којима је имала присан однос све до смрти.

Разумљива је потреба Гордане Михаиловић да успостави пријатељске везе са породицом Глигоријевећа, а посебно са Бобаном који јој је помогао у тешком животном тренутку. Кад је наишла на честите и племените људе, осетила је потребу да пробије опну усамљености и дистанце према људима. Живела је скоро читавог живота у свету који ју је називао ћерком највећег злочинца и издајника. Касније јој је приписано да је и сама у раној младости прихватила овај наратив, што је била лаж која ју је додатно погодила.

на је само хтела да је посматрају људски, без икаквих окова прошлости и без наслеђа историје. Желела је да живи са људима у свету где неће бити повређена и манипулисана. У нишкој породици Глигоријевић је пронашла ту људскост за којом је читавога живота тежила. У разговорима између њих веома ретко се причало о ђенералу; поред сазнања и поштовања које су  Нишлија Бобан и његови родитељи имали према Горданином пореклу, разговор на било коју тему о Дражи би се водио само на њену иницијативу.

До краја живота су били пријатељи, а њихову повезаност је још једном додатно утврдио чудесни прст судбине: Бобанова мајка Милика и Гордана Михаиловић упокојиле су се у Господу истога дана, 25. фебруара 2014. године. Пошто је Милика пар месеци пре смрти била потпуно дезоријентисана због болести, Бобан је био веома заузет око мајчиног третмана, као и даноноћног надзора над њом. Затим је дошла мајчина сахрана, тако да је Бобан сазнао за Горданину смрт тек након неколико дана, када му је отац саопштио да је поред мајке изгубио и Гордану.

Неколико месеци пре него што се упокојила, крајем 2013. године, Гордана је замолила Бобана Глигоријевића да што пре дође из Ниша до њеног стана, јер би хтела нешто важно да му саопшти. У том периоду Гордана се већ веома тешко кретала и све слабије је видела. Врло брзо, Бобан је кренуо према Београду у намери да послуша породичну пријатељицу, ћерку ђенерала Драже Михаиловића.

Фактор Карађорђевић

Пре него што се дотакнем самог тока њиховог разговора који ми је тога дана у кафани „Цека“, у Белом Потоку под Авалом, пренео Нишлија Бобан Глигоријевић, хтео бих са стрпљивим читаоцем да поделим моје размишљање о привржености породице Глигоријевић према ђенераловој ћерки, можда неочекиваној за многе.

Одиста, постојали би и неки оправдани аргументи у прилог оваквом  чуђењу. Бобанов отац је служио директно код Броза као кувар (иако никада није био члан Савеза комуниста!), на веома поверљивом послу који се додељује само одабраним људима. Вероватно је и његов син био васпитаван у сличном наративу. Због привржености Дражиној ћерки, било би много логичније да су Глигоријевићи четничког порекла, односно да су њихови преци били равногорци.

Ипак, постојала је једна посредна и помало мистична веза између породица Глигоријевић и Михаиловић, која се огледала у одсјају двора Карађорђевића. Дража је био министар војни у ратној влади монархије ове династије, а Бобанов деда Радивије из Горње Топонице, где Глигоријевићи и данас поседују породичну кућу, био је болничар у познатој психијатријској болници у овом нишком селу, који је бринуо о принцу Ђорђу Карађорђевићу!

У породичном предању, поред ове тестаментарне приче, остао им је у аманет и собни часовник који је принц даривао деди Радивоју. Тај исти принц Ђорђе Карађорђевић, који је пре него што је одведен у психијатријску болницу у Горњој Топоници служио у пуку у Топчидеру, у јединици где је командат био Јеврем Бранковић, деда по мајци Гордане Михаиловић!

Међутим, сасвим је сигурно да Глигоријевиће према Гордани није привукла превасходно њихова заједничка судбина или повезаност њихових предака, већ некаква тајанствена, нагонска спознаја, која почива у домену несвесног дела психе. Они нису у Гордани Михаиловић видели никакву познату личност, чак ни ћерку историјске личности; они су у њој видели онај део себе који су некада несвесно изгубили.

Ради се о генерацијама које су натеране да напусте обале традиције, њихов живот је протекао у интуитивном лутању, да би се, попут Одисеја, вратиле у родну Итаку: онде где би се поново успели на висинску српску коту, где би се свако од њих вратио на сопствени Кајмакчалан. Мислим да бих овај психолошки феномен најбоље могао да објасним поређењем са догађајима из београдских биоскопа негде на самом почетку седамдесетих година прошлога века.

Неколико месеци пре него што се упокојила, крајем 2013. године, Гордана је замолила Бобана да што пре дође из Ниша до њеног стана, јер би хтела нешто важно да му саопшти

Ђаци основних и средњих школа, васпитавани у крутом идеолошком дискурсу НОБ-а и учени култу „друга Тита“, вођени су колективно у биоскопе како би им „покретне слике“ још више учврстиле уверења убризгавана у школама. Нико од њих, буквално нико, појма није имао каква је историјска истина о четничком покрету. И сви су пошли у биоскопе са истим наративом о четницима као нечем страном, нечем што служи окупатору. Дакле, са наративом којим су, кроз васпитне програме, вакцинисани још од обданишта.

И све је бивало управо тако како је било замишљено, док се у једној сцени филма на коњима и у колони, нису појавили четници који певају и машу црним заставама са мртвачким главама. Док је биоскопима са звучника одзвањала песма „Спрем’те се спрем’те“, београдска деца су почела гласно да певају и да аплаудирају.

Они су, симболично речено, путем „колективног несвесног“ препознали своје дедове, које нису имали за живота, чак и када су биолошки постојали у њиховим животима. Гледајући четнике – тенденциозно осликане као масне, прљаве, брадате и бахате – београдска деца су по биоскопима видела себе кроз унутрашње око, чак и поред такве накарадне естетике. Једноставно, они су у четницима интуитивно препознали нешто своје, као што су Глигоријевићи у Гордани Михаиловић такође видели нешто своје.

Тајна ђенераловог укопа

Тако, поштовани и надасве стрпљиви читаоче, дође време у тексту за опис разговора између ђенералове ћерке Гордане и Нишлије Бобана, вођен „у четири ока“ у њеној гарсоњери на Хаџипоповцу, неколико месеци пре њеног упокојења. Гордана се много пута видела са нашим Нишлијом, али је само овом разговору придала такав заветни, готово тестаментарни карактер.

Рекла му је дословце да су је пре само неколико дана посетила два старија господина. Иако је природно неповерљива, прихватила је да их прими. Каже да су вероватно били старији и од ње и да су се обојица представила као некадашњи припадници „Озне“. Морали су да дођу код ње јер желе да оду на онај свет чиста срца, како због сопствене савести, тако и због страха да њихово потомство не доживи проклетство.

Нису били никакви официри, већ обични – али поверљиви – припадници „Озне“. Као такви, добили су задатак да уклоне тело убијеног ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Они су преузели Дражин леш одмах након ликвидације, одвезли колима мртвог ђенерала у мрклој ноћи, путовали око пола сата и закопали га на Авали, од подножја према врху, негде на средини ове планине.

Гордана је била јако збуњена, није се снашла да постави многа питања, чак ни да узме њихове податке. Видевши је ћутљиву због збуњености, ова двојица су то схватили као да су задатак савести испунили и убрзо су отишли из њене гарсоњере. Као жена која је била лекар и поседовала по професији велико искуство у комуникацији са народом, Гордана је била сасвим сигурна да су два старија господина говорила истину!

Није пренела Бобану са које позиције су ова двојица „ознаша“ преузела ђенералов леш, можда јој нису ни саопштили, а можда је пречула. Ипак, по свим логичким законима, преузели су мртвог ђенерала негде око Белог Двора (било да се ради о Лисичјем Потоку, било да се ради о Топчидеру), а затим га возили до Авале око пола сата кроз мркли мрак – што у потпуности одговара просторној размери – да би га закопали пре свитања.

Нико више никада није сазнао да су овај задатак обавили њих двојица, осим онога ко им је издао наређење. Када је завршила излагање, Гордана је заветовала Нишлију да 10 година после њене смрти ову тајну никоме, ни под којим условима, не пренесе! Када прођуе десет година, слободан је да ради са овом тајном шта му је воља, може да је обелодани, а може да је понесе у гроб са собом! Толико од ње.

Они су преузели Дражин леш одмах након ликвидације, одвезли колима мртвог ђенерала у мрклој ноћи, путовали око пола сата и закопали га на Авали

Прошле, 2024. године, истекло је десет година од Горданиног упокојења у Господу и Нишлија Бобан Глигоријевић се нашао, већ од почетка марта месеца, у великој дилеми како да поступи. И сам слабога здравља, прилично ровит са осам стентова и пејс-мејкером у телу (вероватно је по овоме рекордер у Србији), пожурио је у намери да ова прича на време добије новог ризничара.

Није хитао да је пренесе било коме, а никако директно медијима, бирао је некога по интуицији и уверењима, али му се журило да га крхко здравље не изда. После неколико месеци потраге одабрао је – ни кривог ни дужног – моју маленкост! Када ми је изустио последње речи из његове исповести, док су му очи бивале влажне од заветних суза које су се сливале низ трепавице и док му је глас све више дрхтао – мислим да никада у свом животу нисам видео некога ко је осетио такво животно олакшање.

Рекао ми је нешто у стилу, „сада могу и да умрем“. Ја се не сећам добро где сам ментално одлутао након његове исповести, ни да ли сам седео на дрвеној столици у кафани „Цека“ или сам лебдео кроз бесконачни етар; памтим само моје горко, суво и немушто грло, и стегнуте очи. Када сам мало дошао себи, након неког времена заједничког ћутања и одсутности, поставио сам Нишлији два логична питања. Зашто је одабрао баш мене? И шта сада очекује од мене у вези ове приче?

Трагови сећања

Одабрао ме је више интуитивно него логично, на основу мојих наступа у јавности и текстова на ову тему, али првенствено због биографије. Знао је да сам припадник треће генерације равногораца која у јавном животу носи кокарду: деда – Дражин командант, отац – „четнички писац“, и моја маленкост – на стазама двоструке равногорске телемахије. И што је још битније, ми смо земљаци којима је Ниш заједничка судбина уписана у генотип. За нас јужњаке сви путеви воде у Ниш.

Почаствован сам, кажем му, немам речи како да искажем захвалност. Али, шта сада? Која је моја улога у овоме? Сам одреди, каже ми Нишлија, ја сам заветован да ову тајну пренесем после најмање десет година откако сам је примио у аманет. Ја сам своје испунио – каже ми гласом увереног човека.

За мене је све ово велики шок – одговарам му пошто сам мало прибрао мисли – најбоље је да све ово још неко време „остане између нас“, да мало размислим па да се поново видимо ускоро. Али, шта год да предложим – кажем му – морамо се сложити обојица. Растали смо се као пријатељи, иако је то био наш први сусрет у животу. Отишли смо свако на своју страну, он видно растерећен, а ја хаотично замишљен.

После непуне три седмице пили смо кафу на истој локацији. Рекао сам му да имамо, у најмању руку, моралну одговорност да ову причу изнесемо у јавност. Сложио се са мојим ставом; уосталом, зато ме је и контактирао. Али, мишљења сам да не смемо изаћи у јавни простор помпезно или са уверењем да смо једини у праву – кажем му – већ опрезно и искључиво путем писане речи.

Онако како каже Свето писмо на путу за Емаус, нека буде како је записано, да би неко коме је горело срце видео истину. Књига и писана реч су спори, у данашње време технолошки застарели, али су и даље камен на коме вечно остаје уписани траг, док је видео наступ само прашина коју очас посла одува београдска кошава.

Нишлија се одмах и око овога сложио. Тако је, поштовани и стрпљиви читаоче, настало ово штиво, које у форми есеја плива по историјским и психолошким дубинама, покушавајући да осветли неке мрачне, изгубљене ходнике сећања. Без икакве намере да буде било какав историјски арбитар или ронилац који ће из морских дубина изнети на површину сакривено благо, настало је једино са жељом да буде литература, заснована на апсолутној искрености јунака ове валовите приче. Искрености која је клесана на њиховим чврстим карактерима, вајана на племенитим уверењима и обликована у судњим часовима пред лицем Творца. Макар и ово, није мало.

Ова прича је текла кроз време попут мистичне реке обасјане, понекад сабласним, а понекад племенитим сјајем месечине, спајајући у својим засенченим рукавцима судбине три сасвим различите српске породице – Карађорђевића, Михаиловића и Глигоријевића. У вртлозима времена, у његовим невидљивим и заборављеним понорницама – као што је писао Вилијем Фокнер у приповетки Ружа за Емилију – када се време помеша са његовом математичком прогресијом онда „сва прошлост није пут који се губи у даљини, већ уместо тога огромна ливада коју зима никад сасвим не ошине“.

И са тих „неошинутих“ и сачуваних трагова сећања долазе наша надања у коначну истину о последњим овоземаљским часовима живота ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, као и у спознају о месту његовог укопа. Снажне, површинске струје Брозове државе сакриле су сваки траг истине, остаје нам да се надамо да ће, уз Божју помоћ, аркадијске понорнице избацити истину на површину. Ипак, све што је до сада објављено, као и уз нова сазнања која постоје, заслужује да се уз помоћ здраве логике сва сведочења и сва сећања са тих „неошинутих“ делова ливаде, још једном сложе у мозаик могуће истине.