Игор Ивановић: Нова сазнања о Дражином гробу?

Ова прича почиње, поштовани читаоче, у строго техничком смислу од средине децембра прошле, 2024. године. Али у егзистенцијалном смислу она почиње оне злокобне ноћи 17. јула 1946. године, када је у строгој тајности стрељан генерал Драгољуб Дража Михаиловић. Убијен је на непознатој локацији од стране комунистичких власти, а до данашњег дана није пронађено место његовог укопа.

Не могу да напишем „гробно место“, јер за нас православне хришћане упокојеном човеку нема гроба без опела. И од тада, од када је почела та „тужна несрећна ноћ“, тече, попут речног корита изливеног у стотине меандара и рукаваца, потрага за истином о месту ђенераловог укопа. Некада би струје истине подигле таласе према нама у нади да ће нас прочистити, а онда би изненада нестале у вировима понорница.

Некада би наша жудња за истином заспала под окриљем оног истог мрклог мрака као и у ноћи ђенераловог убиства, а некада би светлуцаво засијала пред нашим очима, на варљивом путу до коначне спознаје. Ипак, и поред свих илузија које у човеку буде брзе воде које се крећу утврђене обалама, као и поред свег спокоја који човек осећа када посматра како се благо таласају широке и наизглед безобалне површине; данас се налазимо далеко од ушћа наших истина о месту ђенераловог укопа. Како време пролази, чини се да се токови истине нису много померили од мрачног, затрованог извора из те злокобне ноћи убиства.

Сигурно да највећа заслуга за ово мучно и уклето стање постоји због комунистичког завета ћутања о месту где су укопали Дражино мртво тело. Од тада, после безмало осам деценија, мало знамо о овом догађају, а некима се чини да не знамо ништа. И то мало што знамо, знамо од света са маргине тадашње друштвене лествице: како од двојице-тројице бивших припадника комунистичких јавних и тајних полиција, тако и од једног бившег политичког затвореника из комунистичког казамата.

Поред две верзије о месту и начину убиства ђенерала Драже Михаиловића – које су најпознатије у јавности и међусобно противречне – постоји још једна, прилично стидљива верзија о томе како је „српски Чича“ скончао овоземаљски живот. И ова трећа верзија је противречна са претходне две – међусобно поништавајуће. Усвајање било које од њих у целости искључује остале две верзије. Ипак, можемо са извесном вероватноћом рећи, како иза ових верзија – о којима ће бити више речи у наредном тексту – претежно стоје добре намере очевидаца, који су, иако су били периферни у друштвеној хијерархији, могли бити примарни сведоци догађаја.

Завет ћутања

Сличне добре намере се никако не могу приписати и високим комунистичким функционерима тадашњег режима, који су по функцији морали били задужени за реализацију овог убиства, као и за евентуално чување тајне места Дражиног укопа. О овоме нису оставили никакво усмено или писмено сведочанство тадашњи савезни министар унутрашњих послова ФНР Југославије – Александар Ранковић, тадашњи републички министар унутрашњих послова – Слободан Пенезић Крцун и његов помоћник Владан Бојанић, као ни тадашњи помоћник савезног министра унутрашњих послова ФНРЈ – Јово Капичић.

Рецимо, Јово Капичић у новинском чланку из 2009. године негира да је имао икакве везе са Дражиним погубљењем, али у исто време бахато тврди да и када би знао ову тајну сигурно је не би одао. Само наивни су поверовали да би Јово „Капа“ – сурови управник Голог отока – можда, у позним годинама, могао показати потребу за покајањем. Такође, ништа о месту Дражиног убиства и каснијег укопа није написао ни пуковник Михаило Мика Ђорђевић, који је био председник Војног већа, односно главни судија на процесу против Драже.

Некада би струје истине подигле таласе према нама у нади да ће нас прочистити, а онда би, изненада, нестале у вировима понорница

Никакав траг није оставио ни Милош Минић, тужилац Војног суда на суђењу Драгољубу Михаиловићу, који је по функцији морао бити упућен у сваки детаљ. Посебно је логично да је управо наречени Чачанин Минић морао бити присутан приликом извршења смрте казне, а вероватно и упознат са даљим процесом уклањања ђенераловог тела. Сведоци кажу да је лаконски изјавио како је извесно да није био присутан на Дражином стрељању, јер да је био присутан „онда би се тога и сећао“.

После свега, тешко да се за Милоша Минића може рећи било шта лепо. О њему врло лоше мишљење имају и његови саборци и колеге који су као народни посланици почетком седамдесетих година прошлог века долазили код њега као потпредседника Скупштине СР Србије, у покушају да му представе страдања Срба на Космету, а овај их је љутито одбијао.

Само је такав човек, без емпатије и без српског осећаја, као и без икакве вере у свет виших димензија, могао отићи на онај свет без покајања. Супруга Милоша Минића која се звала Милка (девојачко Јанковић) – такође  родом из Чачка и такође као и њен супруг учесник НОБ-а – имала је рођеног брата Милана Бату Јанковића, за кога би било непрецизно и неправедно да се означи, једино и само, као злочинац.

Током 1941. године, после повлачења окупаторке војске, у подрумима Катастарске управе, Соколског дома и Среског начелства у Чачку, пронађени су обезглављени лешеви, извађене очи и просути мозгови. Ове српске домаћине и службенике побио је маљем и секиром Бата Јанковић, који је током убистава симболично носио на левој руци црвену рукавицу без прстију. Дакле, злочин је био конституција Минићевог живота, његова црна пратећа сенка и његов први „јунговски“ сусед.

Ипак, и поред многих надања у савест овога идеолошког безбожника, није било реално да овакав човек пред Богом олакша душу, пре него што је испусти. У годинама пред Минићево упокојење (умро је 2003. у Београду), чаршијом су колале приче да је после упокојења његове супруге Милке 2000. године често посећивао манастире СПЦ, као и да је у једном од њих чак постао искушеник!

Други су тврдили да је посећивао сестру (или рођаку) која је постала монахиња. За сада је нејасно да ли има икаквих основа да се поверује у некакву катарзу коју је услед Божје промисли доживео Милош Минић, или се ради о чаршијским легендама, насталим због вечне народне вере у победу правде.

Сведочење судије

Судбина главног судије са процеса против Драже – Мике Ђорђевића, била је другачија од судбине тужиоца Минића. Мика Ђорђевић или „Мика Ћора“, како је био познат око Каленић-пијаце где је живео, напустио је привилеговане положаје председника разних судова и постао адвокат. Податке из овога дела његовог живота дугујемо писцу и историчару филма Божидару Зечевићу.

Божидар, такође Врачарац, друговао је почетком студија, шездесетих година прошлога века, са извесним Мишом Јовановићем, чији је отац Драгиша, такође адвокат, био велики пријатељ са Миком Ћором. Мика је живео сам, није имао деце и био је велики боем. Омиљена кафана му је била „Топлица“, која је била више од његовог другог дома, јер је тамо проводио више времена него код куће.

Кафана је била позната по чувеној башти у дебелој хладовини, а касније је преименована у „Влтава“, по чему је памте млађе генерације. У тој чубурској кафани, у боемском диму и задаху алкохола, почиње дружење бившег војног судије Мике Ђорђевића и студента „Академије за позориште, филм, радио и телевизију“ Божидара Зечевића, аутора који ће касније задужити нашу културу на више поља. И једном згодом у тим дружењима, под видним утицајем алкохола, Мика Ђорђевић исповеда Божидару две ствари из његовог живота везане за Дражу Михаиловића. Све то у време када Божидар још увек није спознао праву историјску истину о ђенералу.

Мика Ћора признаје да је по функцији судије присуствовао месту убиства ђенерала Драже, што аутоматски упућује да је присутан морао бити и тужилац Милош Минић. Мика потврђује и другу ствар, да је у неком периоду пре самог суђења, као и током суђења, Дража Михаиловић држан у ћелији која се налазила на крају тајног подземног ходника који је водио узбрдо скоро до самог Белог двора.

Дражина ћелија је била, заједно са још неколико сличних притворних одељења, на оном крају дугачког ходника који је био удаљен свега тридесетак метара од „Дома гарде“ (на месту где пада Топчидерско брдо) и где се одржавало суђење. Овај ходник је ископан још за време краља Александра као комуникација за безбедну евакуацију и директну везу са војском.

Тако судија Мика Ђорђевић потврђује верзију да Дража није био смештен, пре и током судског процеса, унутар зграде данашњег „Рударско-геолошког факултета“ у Ђушиној улици, као и да није био смештен у данашњој згради „Завода за интелектуалну својину“ (преко пута седишта „Црвеног крста“), на углу Симине улице и Улице кнегиње Љубице.

Бивши официр „Озне“ Мићић, поверљив човек Пенезића Крцуна, записао је да су тада подметнули Дражиног двојника, кога су свакога дана возили у затвор у Ђушиној улици у Београду и потврдио је следеће: „Прави Дража је за то време био смештен непосредно поред ‘Дома гарде’ у Топчидеру, где је било суђење“.

Дакле, било би пожељно да на овом месту поштовани читалац запамти како „ознашки“ сведоци изнутра потврђују постојање „лажног“ Драже. Убрзо Мика Ђорђевић умире од неуредног, боемског начина живота, а Божидар Зечевић у реминисценцији на њега са ове временске дистанце има утисак да се онај део Микиног живота који је упознао, проведен у неконтролисаном алкохолисању, можда могао сматрати неком врстом покајања.

Тајне Топчидера

Божидар Зечевић је запамтио ове речи о Дражи већ одавно упокојеног судије Ђорђевића, али су оне пуни значај у његовом животу добиле тек три деценије касније, када увелико припрема серијал „Југославија у рату 1941 – 1945“, у трајању од 26 епизода. Том приликом одлази у Лондон у потрази за архивском грађом и живим сведоцима и тамо упознаје Дражиног команданта Миломира Коларевића.

Преко њега долази у Бирмингмен до професора Стевана Павловића, који му даје обиље литературе о Равногорском покрету, а посебно о току суђења Драгољубу Дражи Михаиловићу, односно о процесу који ће постати професионална опсесија Божидара Зечевића. Тако Зечевић почиње да истражује дословно све што постоји на свету о овом суђењу. Крајем деведесетих година, Зечевић добија дозволу да посети војни комплекс у Топчидеру где се налази место суђења ђенералу – „Дом гарде“.

Стрела времена је однела, попут бујичних поплава, све потенцијалне сведоке ђенераловог убиства

Пошто је из студенских разговора са судијом Миком Ђорђевићем запамтио како изгледа простор који му је предмет интересовања, Божидар убрзо проналази ћелију где је током суђења био смештен ђенерал Дража. Мика Ђорђевић му је испричао како је лично Броз инсистирао да се овај процес одржи у некој војној установи која ће бити посебно безбедна. Претходни процеси равногорцима Ђури Ђуровићу, Војиславу Лукачевићу и Драгутину Кесеровићу, одржани на Правном факултету у Београду, задали су много стреса комунистичким властима, јер је простор био неадекватан са безбедоносног становишта.

И у овим процесима је, очекивано, тужилац био Милош Минић. Други Брозов услов за избор места суђења ђенералу Дражи била је могућност да он или његов најповерљивији изасланик могу неопажено да посматрају ток процеса.

Ово је Зечевићу потврдио Фицрој Меклејн, Черчилов специјалац, Брозов ратни савезник и каснији аутор мемоара, који је позитивно писао о Брозу. Лично је Меклејн дао Брозу ову идеју, јер је као аташе Британске амбасаде 1938. године присуствовао суђењу Бухарину у Москви, када је као искусни обавештајац уочио са балкона „скривено око“ на једној соцреалистичкој фресци, одакле је Стаљин непримећен посматрао суђење (у мемоарима Меклејн пишо о овом догађају).

Обзиром да се суђење Дражи одвијало у периоду када је Брозова држава била под патронатом СССР-а, са лабавим везама са Великом Британијом, вероватно је да се ова комуникација одигравала путем телефонске везе или заштићене поште. Зечевић је касније, после детаљне и студиозне претраге, успео да пронађе слично „скривено око“ са процеса Дражи Михаиловићу одакле су Броз или његов најповерљивији изасланик могли непримећени да посматрају суђење, што је готово сигурно чињено.

Они су неопажено долазили до „Дома гарде“ тим истим тајним подземним ходником на чијем се крају налазила Дражина ћелија. Све ове просторе је обишао Божидар Зечевић, и на његово чуђење, многи су остали непромењени, изузев трага „зуба времена“ на њима. Све је било тако до НАТО агресије на Србију (СР Југославију) из 1999. године.

Из непознатих разлога ова ратна машинерија је бомбардовала гребен на Топчидерском брду, испод кога се протезао тајни подземни ходник, тако да је данас све урушено и затрпано. Божидар Зечевић је можда био последња особа која је видела Дражину ћелију из које је ђенерал одведен директно у смрт.

Поштовани читаоче, стрела времена је однела, попут бујичних поплава, све потенцијалне сведоке ђенераловог убиства. Нико ко је био примарни сведок овог злодела, више не може бити жив.  Тако је са историјске и животне позорнице, неславно отишла ова генерација црвених Срба и црвених анти-Срба, вољно оставивши ову страницу српске историје празном.

Понекад ухватим себе како размишљам колико само мора бити племенит Бог да би неке од њих у судњем часу када све постаје истина, попут Јова Капичића или Крцуна Пенезића, прихватио да прими чак и у пакао…

Верзије Дражиног погубљења

Прва верзија Дражиног убиства и укопа публикована је 1988. године од стране Слободана Крстића Уче, који је у књизи Како сам хватао Дражу Михаиловића, описао како је као шеф обезбеђења, присуствовао стрељању ђенерала у испражњеном затвору на Ади Циганлији. По њему, егзекуција је извршена по свим прописима у овом затворском дворишту. Присутни су били судија Мика Ђорђевић, тужилац Милош Минић, као и савезни југословенски тужилац Јосип Хрнчевић.

После егзекуције, лешеви побијених су били закопани у затворском дворишту, а касније премештени на непознату адресу. Уча Крстић не помиње ту адресу, на којој су накнадно пребачени посмртни остаци ђенерала. Међутим, у мемоарима Јосипа Хрнчевића се нигде не помиње његово присуство овом догађају, што је прилично необично, обзиром на све остале догађаје из живота којима аутор Хрнчевић придаје пажњу.

Подсетимо се, управо је Јосип Хрнчевић – иако хрватски партизан и комуниста – раскринкао лажи које су пласирале његове партијске колеге из Србије о тобожњим Дражиним писмима Анти Павелићу и Алојзију Степинцу, сматрајући да се ради о злонамерном фалсификату. Зато ова верзија Уче Крстића има огромну логичку флеку. Међутим, 2001. године, у нашој држави је штампана књига Михаила Шашкијевича која потврђује да је Ада Циганлија место убиства ђенерала Драже.

Аутор је током рата био добровољац у „Југословенској војсци у отаџбини“ (четник, равногорац), а након рата је био затвореник у затвору на Ади Циганлији у Београду. Током ноћи Дражиног убиства, по сведочењу Михаила Шашкијевича – аутора књиге Злочиначко убиство ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, он је у затвору сазнао од неких затвореника, као и од мобилисаних чувара затвора (који су били из околине Лесковца), да се убиство генерала Драже одиграло управо у оквиру затворског круга.

Они су сведочили да су те ноћи у затвор пристигли официри, што је било крајње неуобичајено. Исти сведоче и да је Дражин леш касније бачен у септичку јаму која је ископана у затворском кругу поред већ постојеће нужничке јаме. Заправо, како пише Шашкијевич, Дражи и осталим затвореницима је прво сломљена кичма пре доласка на Аду Циганлију, да не би покушали бекство. Затим су у неколико тура превежени моторним чамцем са Чукарице, преко рукавца (затвореници сведоче како су чули звуке мотора).

Подсећања ради, у том периоду није постојао земљани насип који је спајао чукаричку обалу са Адом Циганлијом. Тако пребијених кичми, носили су их по двојица војника до септичких јама, где су их докрајичили мецима у потиљак. Онда су те јаме затрпали кречом. Шашкијевич сматра да је овој злочин учињен ритуално и циљно да сведоци виде пониженог ђенерала, беченог у измет сопствене војске.

У прилог овој верзији, која лоцира Аду Циганлију као место убиства и укопа ђенерала иде и вештачење дипломираног инжењера грађевине мр Јураја Панића, који је радни век провео у јавном предузећу „Београдски водовод и канализација“. Он је на Ади Циганлији, десно од улаза преко насипа према ресторану „Вериге“, пронашао  остатке великог бетонског базена. Као неко ко је до детаља познавао систем водоснабдевања и његову инфраструктуру, стручно тврди да овај базен није имао никакву функцију за послове београдског комуналног предузећа које се бави водоснабдевањем.

У време његовог вештачења, базен је већ деценијама био испуњен атмосферским отпадом и наносима. Панић износи мишљење да је базен послужио како би се све кости и сви посмртни остаци побијених политичких противника касније пренели у њега. А после тога, залили дебелим бетонским слојем, и онда оставили да их земља, блато и грање постепено напуне. Базен се данас једва уочава, он је потпуно у равни са околином, једино се некако разазнају оронули врхови његових бетонских зидова.

Основни проблем верзије по којој је Дража убијен и покопан на Ади лежи у чињеници да он пре тога није боравио у затвору на овом острву. Зашто би био тамо доведен ноћу, у чамцу по мрклом мраку, заједно са другим осуђеницима на смрт?! Да ли је воља комуниста да га до краја понизе пред сведоцима и убију мучки довољно јак аргумент? Постојали су ризици да Дража буде отет и спашен, увек је амбијент отворене воде тежак за чување оних који се превозе у чамцу, посебно по мрклом мраку.

Комунисти су имали уверење да је Дража политички мртав, односно да је њихов режим међународно признат као победнички: нису имали страхова политичке природе. Али су имали сазнања да су још увек у том периоду постојале неке илегалне формације њихових непријатеља, које су имале вољу и моћ да делују као командоси (о чему ће бити више речи у наредном тексту). Због тога су журили, да посао обаве што брже и тајновитије, и да се више не осврћу у том правцу.

Смрт у Лисичјем потоку

Друга верзија Дражиног убиства се појавила средином деведестих година прошлог века, а обелоданио је Љубе Лазаревски, пензионисани припадник КНОЈ-а. Лазаревски је пореклом из Северне Македоније, из села Филиповци покрај Кратова, а мобилисан је у партизане као осамнаестогодишњак на самом крају рата, у мају 1944. године. Био је припадник Првог самосталног батаљона КНОЈ-а, углавном је обезбеђивао затворе, а једно време је био чувар кабинета министра Александра Ранковића.

Првог јуна 1946. године одређен је за пратиоца на великом суђењу, колоквијално названом „Београдски процес“, где је суђено већем броју људи од којих је један био Дража Михаиловић. Током  45 дана колико је трајао овај процес у Топчидеру, Љубе Лазаревски је као чувар био стално присутан поред некога од осумњичених током њихових боравака у „собама“ у паузи суђења. Љубе наводи да је само Дража имао посебан статус, јер су једино са њим време у ћелији („соби“) проводили официри „Озне“.

Друге осумњичене су чували обични припадници КНОЈ-а, попут Лазаревског. Овај део Љубетовог сведочења се поклапа са свиме што је истражио Божидар Зечевић, везано за место смештаја ђенерала током трајања судског процеса. Љубе Лазаревски је први пут проговорио у јавности после пола века, како сам каже, под притиском савести. Иако је рођен у Северној Македонији, читав живот је провео у Србији где се оженио и добио децу, а где се на крају и упокојио.

Ћерка му је извршила самоубиство као тек пунолетна девојка, а син му је имао тежак инфаркт у годинама када се такве ствари веома ретко дешавају. Љубе се сломио у једном тренутку, верујући да га прати проклетство због сакривања мрачне тајне из ноћи ђенераловог убиства и да се то проклетство преноси на његове потомке.

Прво се поверио жени, за њу сасвим неочекивано, непосредно пре него што се обратио јавности. Његова супруга сведочи како јој је једнога дана, када су стајали на пространој тераси „Ортопедске клинике“ на Бањици у Београду (у посети неком пријатељу који се тамо опорављао), показао прстом у правцу неког подручја у Лисичјем потоку. Тада јој се саопштио тајну коју је носио у себи пола века, рекавши да је тамо где показује његов испружени прст, погубљен ђенерал Дража, као и да је био присутан том приликом.

Након тога, Љубе Лазаревски се обратио јавности у више наврата, потврђујући увек исту причу. Упокојени новинар Политике, Драган Влаховић, је први направио репортажу са Љубетом на ову тему за „Глас јавности“, којом приликом су посетили место где би, по Љубетовом сећању и по логици ствари, могли да се нађу посмртни остаци ђенерала.

Шта је Љубе Лазаревски, бивши припадник КНОЈ-а, рекао за јавност као примарни сведок убиства из ноћи 17. јула 1946. године? Љубе потврђује да су након изрицања смртне пресуде десеторици осуђених, међу којима је био и Дража Михаиловић, сви добили наредбе да пишу жалбе Президијуму Народне скупштине, као другостепеном органу. Званична верзија каже да је следећег дана Президијум одбио њихове жалбе, али са великом сигурношћу можемо рећи, седница Президијума на којој би се расправљало о жалбама, није се догодила.

Не постоји записник са такве седнице, њено одржавање није потврдио члан Президијума – професор универзитета др Драгољуб Јовановић. Напротив, у много наврата је потврдио да таква седница није заказана, као ни одржана тога дана. Одмах након тога, сви осуђени на смрт су одведени у затвор у Ђушину улицу у Београду, где су обријани, ошишани и где су пресвучени у бели веш.

Око сат времена после поноћи, потрпани су у три возила-марице, у којима су били и полицијски чувари и спроведени на непознату локацију. У једној од те три марице, седео је преко пута осуђеника и чувар Љубе Лазаревски. Сведочи да су у возилу са њим били осуђеници Драгомир Драги Јовановић – управник града Београда за време окупације, Танасије Динић – министар у Недићевој влади, и Коста Мушицки – командант „Српског добровољачког корпуса“.

Лазаревски је већ упознао Београд, јер је неко време после рата живео у престоници Југославије. Зато је препознавао кроз прозор марице призоре поред којих се возило кретало. Посебно је препознао капију и ограду Белог двора, на којој је стражарио у марту 1946. године када је Енвер Хоџа посетио Јосипа Броза. Лазаревски наводи како су прошли кроз капију Белог двора и скренули улево око сто метара, а онда још око 50 до 100 метара кроз искрчени пут, наниже кроз шуму.

Љубе наводи да је само Дража имао посебан статус, јер су једино са њим време у ћелији („соби“) проводили официри „Озне“

Тако су дошли до платоа величине око једног-два ара који је био искрчен, осветљен рефлекторима и на коме су већ биле ископане три веће раке (Радован Калабић сведочи, како му је Брана Црнчевић причао да је чуо од „удбашког“ врха са којим је играо покер, да је Броз гледао овај чин са неке позиције у оквиру Белог двора, природно висински издигнуте изнад овог осветљеног терена).

Лазаревски није излазио из возила, могао је кроз мали прозор марице да види шта се догађа, као и да чује звуке. Каже да је владала гробна тишина, сећа се да је видео 15-20 официра „Озне“, тужиоца Милоша Минића и једног лекара на лицу места (лекар мора по службеној дужности да констатује смрт оптужених). Лазаревски тврди да није био присутан судија Мика Ђорђевић, односно да га он није видео: наводно се причало да је био болестан.

На почетку процеса извршења смртне казне, Лазаревски је чуо како је возачима марица саопштено да је њихова улога завршена, као и да се због тога врате у базу. Међутим, код њих је људска радозналост победила полицијску дисциплину, правили су се да су невешти у окретању возила. Тако су добили још минут-два, отприлике онолико времена колико је било потребно за извршење смртне казне. Ово су били последњи кадрови које је кроз прозор марице видео примарни сведок Љубе Лазаревски.

Каснија сведочења Лазаревског о овом догађају била су идентична и увек је говорио како је спреман да их у свакој прилици и пред свима понови. Сам је одвео новинара Драгана Влаховића на багрењак који се налази око две стотине метара ниже од Белог двора. Конфигурација терена се много променила, много шуме је раскрчено због формирања улица у данашњем елитном стамбеном делу Дедиња, названом „Лисичји поток“ (управо какав је био стари назив овог крајолика); подигнуте су луксузне зграде и отворена силна градилишта.

Ипак, некако по сећању, Лазаревски је после пола века, реконструисао подручје убиства и укопа оптужених. Лазаревски је несумњиво био припадник батаљона КНОЈ-а који је био задужен за обезбеђивање објеката и људства. Несумњиво је био присутан током читавог просеца суђења ђенералу, сећа се да је Дражу на процесу његова породица посетила само првог дана суђења. Наводи и да су двојица осуђених на смрт била недоступна комунистичким органима; додуше на једном месту каже да је Младен Жујовић био један од стрељаних, а Жујовић је био један од двојице недоступних (други је генерал Петар Живковић).

Касније, Лазаревски исправља ову омашку и прецизно се присећа да су двојица са процеса осуђена на доживотну робију, наводећи да је др Коста Кумануди један од њих. Најпроблематичније у сведочењу Лазаревског могу бити две његове тврдње: прва да судија Мика Ђорђевић није био присутан на месту егзекуције и друга да је Дража био обријан у ноћи убиства. Међутим, и сам Лазаревски наводи да му је један део пропланка из ноћи убиства био невидљив, због контраста мрака и јаких рефлектора.

Тако није уочио никога из стрељачког строја – који је логично сигурно био стациониран на том платоу – претпостављајући да се налазе у тој мрачној празнини, где је могао бити и Мика Ђорђевић. Што се тиче друге проблематичне тврдње из Љубетовог сведочења, наводна фотограгфија мртвог Драже показује да је он имао браду накох убиства. Аутентичност ове фотографије није доказана, мишљења су остала подељена, посебно ако имамо у виду писано сведочење „ознаша“ Мићића о постојању Дражиног двојника!

У сваком случају, замолићу поштованог читаоца, да упамти помињање фотографије мртвог Драже са брадом (и вероватно без пола руке), јер ће у коначној анализи на крају овог штива, историјат ове фотографије бити саставни део целокупног закључка. Руку на срце, не види се мотив Љуба Лазаревског да износи нове неистине око места Дражиног убиства и укопа, поготово што се одважио да проговори средином деведесетих година прошлога века – када се политичка клима у држави темељно променила, у сваком погледу.

Љубе је био сасвим обичан човек већи део живота, поготово како се рано пензионисао. У случају старог ознашког официра Слободана Уче Крстића, чије сведочење излази у књизи 1988. године – дакле у време комунистичке владавине режима названог „И после Тита – Тито“! – ствари стоје другачије.

Он је до краја живота остао веран „служби“ као њен најрођенији син, иако је касније ушао у сукобе са врхом службе. После рата је био виђен за првог управника логора „Голи оток“, али је морао да одустане од ове функције због болести у породици. Овакав противречан однос према „служби“ – у исто време и њени дисиденти и њени верни поданици – имали су многи удбаши, посебно „ранковићевци“. Никада нисте могли бити начисто да ли нешто раде да би раскринкали лажи „службе“ или да би их учврстили. Не може се тврдити да је Уча Крстић тенденциозно износио неистине, али се са сигурношћу може тврдити да је имао такав карактерни мотив.

Трећа верзија

Одлазак Љуба Лазаревског на багрењак удаљен око две стотине метра низбрдо од Белог двора, заједно са благопочившим новинаром Драганом Влаховићем, био би поштовани читаоче, непристојан тренутак да се у причу уведе и моја маленкост. Али само на кратко, замолио бих поштованог читаоца, за мало стрпљења. Пре тога би било поштено у пар реченица рећи нешто и о трећој верзији ђенералове смрти.

Пажљиви читалац ће у овом случају сигурно уочити употребу речи „смрт“, а не речи „убиство“, када говоримо о судбини Драгољуба Драже Михаиловића. Ова верзија, најновија од све три, каже да је ђенерал Дража успео да преживи стрељање због притиска врха Совјетског Савеза на Брозову власт. Односно, да фактички није стрељан, а да је формално издато саопштење о његовом погубљењу.

Непостојање званичног обавештења о месту ђенераловог „гроба“ било је у складу са тадашњим законом, који је обавезивао на овакву праксу да се осуђени ратни злочинци сахрањују на непознатим локацијама и без личног имена. Тумачи ове верзије, између осталог, позивају се на лаконску изјаву војног тужиоца Милоша Минића који је рекао: „Готово је сигурно да нисам присуствовао Дражином стрељању, јер да сам био тамо сигурно бих се сетио“.

Један други официр ОЗНЕ, а касније и обавештајни кадар УБДЕ, Миодраг Николић у ауторком издању пише да су Совјети тражили да им се Дража жив уступи, због његових заслуга према њима. По овој верзији, Дража је умро 1960. године природном смрћу у Москви. Ова верзија је проблематична јер не постоји ниједан примарни сведок у њој, као ни било какав писани документ.

Такође, не постоји никакво гробно место у Москви, које би наводно могло да буде Дражин гроб. Ипак, највећи недостатак ове верзије лежи у чињеници да се сукобљава са очигледношћу политике Јосипа Броза и његових „српских“ сарадника. Ова верзија Дражине смрти би сигурно у великој мери поништила његов мит, а комунисти су увек користили сваку прилику да дискредитују Дражу. Нема њихове значајне улоге у пласману ове верзије у јавности, сем усамљених егзибициониста. Историчари одбацују ову верзију Дражине судбине као неутемељену.

Постоји још једна верзија места погубљења ђенерала Драже, али она се просторно не разликује много од локалитета Лисичјег потока. Обе ове верзије би могли означити као једну верзију, односно као ширу „теритирију Белог двора“. И багрењак у Лисичјем потоку потпада под тадашњу територију Белог двора, јер се хектарима около тада простирала само шума, без објеката за становање. Ова верзија као место убиства лоцира Топчидер, односно ћелију где је Дража држан током трајања судског процеса, о чему ће више речи бити у завршним закључцима овог штива.

Влада Републике Србије је 2009. године формирала Државну комисију за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба Драже Михаиловића (даље: Државна комисија), која је расписала јавни позив да се јави свако ко има било какву информацију о овом догађају, а која би могла да помогну у расветљавању ове мрачне тајне (са становишта историјске науке која се бави Равногорским покретом најкомпетентнији међу њима је био др Бојан Димитријевић).

Рачуница је била да би позивом преко државе, сви страхови могли нестати, као и да сви претходни завети ћутања у име те исте државе, више немају смисла. Нико се није јавио. Тако је посао комисије остао необављен и она је расформирана.

Истраживање историје

А сада би, поштовани читаоче, био погодан моменат у нашој причи за повратак на багрењак у Лисичјем потоку, удаљен низбрдо око две стотине метара од Белог двора. Моменат који уводи у причу и моју маленкост, упркос свом ризику да се оваквом персонализацијом начини непристојни гест у самој причи. Ипак, није могуће избећи личну улогу и поред сазнања да свако лично уплитање може умањити објективност у интерпретацији овог, веома сложеног и национално значајног догађаја.

На тај багрењак одлазим недуго после сведочења Лазаревског заједно са Александром Павићем – данас народним послаником – у потрази за Дражиним костима. Павић је већ ступио у контакт са новинаром Драганом Влаховићем, који га је одвео на ово место за које је Лазаревски тврдио да је поприште трагедије из ноћи 17. јула 1946. године. Ускоро упознајем и Драгана Влаховића, који нам показује кућу на Дедињу у којој је одрастао и која се протеже вертикално изнад овог багрењака у Лисичјем потоку.

Можда нису историјски потврђени сви детаљи из Косовског мита, али је постојање овог мита произвело више догађаја него било које чињенице у српској националној и културној баштини

Драган је био син високог обавештајног комунистичког функционера, отуда је живео на овој престижној локацији. Као мали, често је гледао стражаре на парцели багрењака, за које се није знало шта чувају. Исту причу је у једном каснијем разговору за медије потврдио и Љубе Лазаревски, кога је после откривања верзије о Дражином убиству контактирао бивши колега из полиције. Тај колега, иначе официр, рекао је да је дуго после рата на месту стрељања даноноћно стајала наоружана стража, а да никоме није било јасно шта би могли да чувају.

Александар Павић и моја маленкост, и поред наивних и добрих намера, нисмо успели ништа да ископамо на парцели багрењака. Можда зато што је професор Миомир Мишко Кораћ, главни археолог у Виминацијуму, одбио да нам позајми скенер за откривање костију. А можда и зато што смо себи некритички доделили историјску улогу, чији витешки терет нисмо могли да изнесемо на нашим нејаким леђима.

Била је то нека врста рециклаже „дон-кихотовске“ авантуре структуиране на вечној дилеми: да ли реалност побеђује фикцију, или фикција побеђује реалност (у конкретном случају се подразумева да је витешка улога савременог Дон Кихота додељена Александру Павићу, док се моја маленкост задовољила улогом Санча Пансе).

Да ли можемо променити свет, или ће свет променити нас? Да ли мит подстиче стварање историје, јер се деценијама и вековима кује у умовима људи, надахњујући их идејама врлина и подвига? Да ли би уоште постојала историја ако би се свела само на материјалне догађаје, настале као производ пуке случајности, неодређеног и хаотичног кретања материје у универзуму?

Можда нису историјски потврђени сви детаљи из Косовског мита, али је постојање овог мита произвело више догађаја него било које чињенице у српској националној и културној баштини. Ниједна материјална чињеница није толико утицала на српски дух као што су јунаци Косовског завета. Да ли је, рецимо, у философско-теолошком светоназору, битно постојање доказа да је бивши равногорац Благоје Јововић, пореклом из српског племена Бјелопавлићи, тога априлског дана 1957. године у Буенос Аиресу, извршио подвиг пуцајући у Анту Павелића?

Било да се ради о митској или историјској категорији, шта би било да је Благоје-материја или Благоје-дух, поверовао да постоји само диктатура реалности, као и да је витештво нестало и да је подвиг бесмислен: онда сигурно небеска правда никада не би никла на земљи као плод. Уместо тога, поништавајући реалност, донео је одлуку да се супротстави представи о свету без воље и без подвига: узео је правду у сопствене руке и хицима из пиштоља погодио директно у сотону, због чега је Анте Павелић касније издахнуо.

На овај подвиг у режији „службе“, наводно се спремао и обавештајац Уча Крстић, како наводи у неким писаним документима, али је план повучен из непознатих разлога: још једна сумњива, кукавичка лаж из дугачког, непрегледног низа изречена из уста и пера „српских“ комуниста!

Такав сличан подвиг, али са супротних оностраних димензија, видео сам онога дана када сам упознао упокојеног новинара и „удбашког“ сина Драгана Влаховића и његову ћерку. Након обиласка багрењака, на кафи у оближњем ресторану, извинио се на тренутак што ће устати од стола, јер треба на кратко да сачека ћерку. И тада сам видео младу монахињу наше цркве! На њеној судбини, могла су се видети сва наша породична лутања и страдања, од круне до петокраке, па назад до крста.

Није моја авантура са Александром Павићем, а није ни моје породично стабло једино што ме квалификује да напишем ове редове. Постоји и догађај за који сам у уводној реченици овог штива рекао да је „у строго техничком смислу“ почео средином децембра прошле године.

Породична прича

Пре тога, замолићу поштованог читаоца за само неколико реченица стрпљења, да појасним судбинску везу моје породичне биографије и покрета ђенерала Драже Михаиловића. Мој деда по оцу, Божидар Божа Ивановић, завршио је Војну академију у Краљевини Југославији, добивши стипендију као син палог борца у Топличком устанку 1917. године. По чину капетан на почетку Другог светског рата, а на крају мајор, био је припадник „Југословенске војске у отаџбини“, као командант Друге топличке бригаде, и члан штаба Топличког корпуса по функцији, а по неким записима и члан штаба Нишког корпуса.

Нестао је 13. маја 1945. године у беспућима Зеленгоре, након чега је његова судбина остала непозната: не зна му се место смрти ни место укопа, попут његовог врховног команданта ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. Топлички удбаши су временом пуштали неколико различитих гласина о његовој даљој судбини, пошто је наводно преживео рат: рецимо, виђен је у малом граду у Аустралији, или, рецимо, живи у Лондону на одређеној адреси…

Потпуно иста методологија као у случају разних верзија Дражине судбине. Удовица мога деде Божидара (мајка мога оца Ивана), Миља Ивановић, била је сеоска учитељица која се упокојила у фебруару 2000. године. Сахрањена је у родном селу Житни Поток, где је као народни учитељ читавога живота предавала у основној школи (иначе, ово сеоско гробље се простире недалеко од родне куће великог српског сликара Боже Илића).

Потичем из породице која никада није престала да слуша „глас крви“, који је долазио преко равногорских планина, да би је обасјао светлошћу

У њен ковчег, по последњој жељи коју је изнела, положена су писма која јој је из рата слао супруг Божа, као и фотографија ђенерала Драже. Мој отац Иван Ивановић је страдао као писац, једино и само зато што је био син равногорског команданта Боже Ивановића. Осуђен је на две године затвора у суду у Прокупљу због романа Црвени краљ, чију радњу чини фиктивна исповест познатог фудбалера, који је пореклом из четничке породице.

Топлички првоборци и топлички комунисти, никако нису могли да прихвате да четнички син може постати познат писац. Наша Топлица је мистична река, њени немирни и вретенасти валови су на историјску сцену донели легендарни „Гвоздени пук“, али су често са муљевитог дна избацивали и гвоздену мржњу.

Дакле, потичем из породице која никада није престала да слуша „глас крви“, који је долазио преко равногорских планина, да би је обасјао светлошћу. Можда сам управо због тога део свога живота посветио потрази за равногорском истином, а можда ме тим путем повео месечев одсјај изнад немирних брзака наше Топлице, који су нас играјући се својом светлуцавим, изломљеним одразом у води, довели до тога децембраског јутра са краја прошле године, када ми је зазвонио мобилни телефон са непознатог броја.

И тада, поштовани читаоче, баш тада почиње ова прича која можда доноси нешто ново и до сада неизречено, а можда се ради само о фантазији. Јер, све претходно написано у овом штиву, све је заинтересованој јавности, мање-више било познато.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Keystone/Stringer