ИГОР ИВАНОВИЋ: Незаслужена морална арбитража Горана Марковића

Када је пре извесног времена Загорска улица у Земуну преименована у улицу Благоја Јововића, наивно сам поверовао да око овог потеза градских власти неће бити никаквих спорова у јавности. Иако потичем из породице која је страдала у време Титове страховласти, и иако сам доста изучавао и писао о титоизму као владајућем стању свести у постброзовско доба, реакција једног дела јавности ме је шокирала. Помислио сам да, када је реч о Благоју Јововићу, нема шта да буде спорно: самовољно је извршио атентат на човека чија држава је побила милион Срба, Јевреја и Рома у незапамћеним мукама. Али титоистима је чак и такав херојски чин сметао, као да је пуцањ у Павелића за њих био пуцањ у Тита.

Да подсетим, по професору Ломпару „титоизам је идеологија која је антисрпска на унутрашњем и антируска на спољном плану“. Како су се само поклопиле карте када је реч о најављеном споменику Стефану Немањи, чије постављање је отпочело на београдском тргу близу Саве: титоисти свих генерација, професија и навика ујединили су се у осуди као да се подиже споменик самом ђаволу: јер подиже се споменик српском владару а потписује га руски вајар! И то је суштина овог проблема, управо онако како га је идеолошки поставио Ломпар. Све примедбе које се износе против споменика (неке од њих су збиља сувисле и аргументоване!) падају у воду пред тежином следеће чињенице: они се буне јер осећају да Стефан Немања као оснивач српске државе узима централно место на београдском тргу Јосипу Брозу Титу!

СУМЊИВИ МОРАЛНИ АРБИТАР
Најбољи пример овакве школе мишљења могао се пронаћи у јавном позиву који је истакнути режисер Горан Марковић упутио великом режисеру Емиру Кустурици поводом избора споменичког решења. Марковић је несумњиво успешан уметник у својој струци и образован човек. Поседује полихисторски таленат, односно способност да се стваралачки креће кроз више различитих области у култури. Режирао је гледане филмове који су оставили трага у многим генерацијама. Без обзира да ли је таквом шармантном естетиком – која је кокетирала са површинским животним дилемама – на тај начин посредно помогао комунистичком режиму да скрајне режисере (и полихисторе!) попут Живојина Павловића чији су се филмови спуштали у дубину људске природе и у мрак људског друштва, Горан Марковић је несумњиво оставио вредан траг и поред чињенице да се није супротстављао Титовом режиму. Убеђен сам да дело Горана Марковића нико суштински не негира, већ у складу са сопственим укусом и уверењима многи желе само да га прецизније рангирају. Зато Горан Марковић завређује изузетност у односу на огромну већину „другосрбијанаца“, који су уметници без дела, политичари без странака и подршке, философи без књига, новинари без образовања и карактера.

Проблем настаје оног тренутка када Горан Марковић на себе преузима терет моралног арбитра опште праксе, и то не због саме природе аргумената које износи по многим актуелним друштвено-политичким питањима, већ по претходећој неразјашњеној дилеми: чиме је он заслужио такав статус? Да би се у срединама које поштују макар и најнижи поредак дошло до такве привилегије, неопходно је или много веће дело од Горановог, или биографија која завређује веће поштовање. Далеко од тога да је Горан Марковић приватно неморалан човек или да је непоштен, али јавна мисија коју је себи наменио ипак захтева значајнију биографију. Можда је он, кад је реч о биографијама, у јаловој конкуренцији „другосрбијанаца“ најбољи избор (уз рецимо Латинку Перовић или Филипа Давида, који су себе трајно дисквалификовали потписом поменутог Апела 88). Али Марковић би морао бити свестан да када потегне моралне аргументе највишег реда у туђим биографијама – онда мора бити спреман да одговори на исти тип аргумената у вези са сопственом биографијом.

И тада постаје важно да ли су његови филмови (и филмови његових другова са класе!) послужили титоистичком режиму да се угуши „црни талас“ југословенске кинематографије, који је, за разлику од његове уметности, због снажног критичког израза био „друштвено-политички неподобан“ по режим. И тада постаје важно зашто су он и његова породица деценијама ћутали пред многим срамотама и неправдама титоизма, уживајући у његовом заводљивом комфору. И тада постаје важно да је снимио промотивни филм о псу рата Бернар-Анрију Левију, „највишем ЦИА агенту од утицаја“, због чега је оправдано поставити питање да ли се том приликом руководио чисто уметничким мотивима. Да није себи доделио улогу мисионара који „попује“ другима, могло би да се прећути скоро све о чему говоримо, уз разумљиву људску али неславну опаску: „такво је било време, ваљда… ваљало је преживети“…

Да је Горан Марковић имао намеру да уметничко-естетске замерке стави на прво место у свом јавном обраћању Емиру Кустурици, не би читаву причу употребио као облик политичке борбе. Овако се на први поглед види да је злоупотребио њихово вишедеценијско пријатељство у сврху добијања поена у делу јавности којој се Горан обраћа. То се у оном грађанском и београдском свету коме Горан Марковић тежи да припада никако не ради, јер управо припадност таквом сталежу обавезује на господско опхођење. Зато је Горан Марковић својим ниским стилом – колико год звучало парадоксално – значајно умањио тежину оправданих дилема које би се могле изрећи на рачун оваквог споменичког решења.

Рецимо, није ли оваква монументалност ипак претерана у несумњиво широком простору на коме се поставља? Или: шта би требало да ради један народ као што је наш, који је пропустио да постави монументалне споменике фигуративног типа личностима које то недвојбено заслужују, како би исправио сопствену грешку? Да поштује дух модерних времена у спомеништву или да „врати време уназад“? Уместо тога, Горан Марковић износи следеће квалификације: да је због оваквог споменика „заувек унакажен град у коме је рођен и у коме живи“, да је овакав споменик „гомила бесмислено изливеног гвожђа у висини од 23 метара“, да је реч о „мегаломанској потреби за подизањем споменика“ и да су, уопштено говорећи, на делу „поплава кича и споменички шунд“.

ПРЕЋУТАНО УНАКАЖАВАЊЕ БЕОГРАДА
Интелектуалац попут Горана Марковића би морао да зна и да види да је наша престоница заувек унакажена много раније, управо у титоизму у коме је он привилеговано стасавао и у коме се комфорно обликовао. Нпр. када је уклоњена и уништена чувена „Теразијска фонтана“ да би туда прошла партизанска парада. Или рецимо када су подизани сиви и једнолични блокови зграда из периода социјалистичког реализма, који су чак и тада били ругло престонице. Или када је главна улица названа по „највећем сину наших народа и народности“, коме је касније у престоници изграђен маузолеј на најскупљем и отетом земљишту. Док се све то догађало, Горан се бешумно кретао улицама које су „по кључу“ носиле назив по друговима лажоборцима и друговима лажореволуционарима, а неке од њих чак и по масовним убицама српског народа.

Ако је Горан Марковић већ помињао мегаломанску потребу за подизањем споменика, да ли се икада осврнуо на исту такву мегаломанију коју је на сваком кораку затицао у престоници током Титове владавине?! С том разликом – у односу на Стефана Немању који је утемељио средњевековну српску државу – што је мегаломанија из времена Титове владавине била базирана на идеолошкој представи историје у којој су другови попут Сеље, Курјака или Пинкија некритички постајали свеци „новог доба“. Нико не негира њихове личне трагедије или идеализам, али њихове биографије и допринос држави су ипак знатно скромнији од многих других који су прецртани и прећутани. Има ли већег примера мегаломаније него да се један значајан град у Војводини који је носио име по краљу Петру преименује у Зрењанин, по презимену скромног и трагично преминулог сеоског учитеља који је био предратни секретар Покрајинског комитета КПЈ?! И који нема практично никакве значајне везе са тим градом, јер је рођен у Избишту код Вршца, а погинуо је у Павлишу, такође код Вршца.

Какав је пример мегаломаније споменик Стјепану Филиповићу – Хрвату југословенске оријентације – који је био браварски радник и који се јуначки држао током вешања – на брду Видрак одмах изнад Ваљева?! Ако је овај споменик висок 16 метара без постамента, колики би онда требало да буду ваљевски споменици кнезу Алекси Ненадовићу, проти Матији Ненадовићу, Илији Бирчанину или војводи Живојину Мишићу?! А колики би тек требало да буде споменик у Лозници потпуковнику Веселину Мисити који је херојски погинуо 31. августа 1941. године као командант четничког одреда који је ослободио први град у Европи од нацистичке окупације?! Да смо сваком јуначки страдалом Србину подизали споменике као Стјепану Филиповићу, не би нам остало бетона да изградимо ниједну једину стамбену зграду у Србији.

„ГОМИЛА БЕСМИСЛЕНОГ ГВОЖЂА“
Када Горан Марковић помиње „гомилу бесмислено изливеног гвожђа“ мислећи на фигуру Стефана Немање, о чему он заправо говори? О естетском решењу иза кога стоји Рукавишњиков, један од најбољих руских вајара који је постављао скулптуре и по западним државама – и који је поштено победио на конкурсу? Ако се Горану не допада победничко решење, немогуће је да је у целости бесмислено, јер и у најгорим уметничким делима постоје запажени искази и изрази. Неспорно је да је Рукавишњиков осмислио „његовог Немању“ најдиректније према фрескама које га приказују. Горан Марковић је подсвесно ипак изрекао нешто друго: њему је бесмислена уметност која је изворно српска и православна. Њему је бесмислено оно што је многим православним хришћанима и многим Србима свето: он је једноставно идеолошки титоиста. Он источног, православног и националног човека не жели и не може да разуме.

Говорећи о „поплави кича и споменичком шунду“, Марковић примењује психолошку компензацију којом се деценијама храни сујета „круга двојке“: што више горчине и негације да се затрпа сопствена стваралачка рупа. Када каже да ће споменик заклонити „вредну и стилски занимљиву грађевину, бившу главну железничку станицу“ мора да зна да је управо у време њему драгог титоизма та грађевина девастирана и омаловажена, а читав амбијент око ње је подсећао на градску клоаку.

На крају, подсетио бих Горана Марковића да бити интелектуалац – поред знања и дела – подразумева и поседовање несавитљивог карактера. Зато врло често прави интелектуалци плаћају скупу цену, јер у трагању за истином губе тешко стечене привилегије. Њихово судбинско одредиште је усамљеност. Похвално је што Горан Марковић критикује актуелну власт, толико колико није похвално што је некада ћутао. Али ако већ критикује, није јасно зашто тај посао не обавља и на неким другим, снажнијим темама: зашто не критикује Бриселски споразум којим је прекршен Устав? Или рецимо доношење Закона о НАТО [чије пуно име гласи „Закон о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и организације НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке“] у тренутку када Српско-руски хуманитарни центар у Нишу нема чак ни елементарни дипломатски статус.

Има још много сличних тема. Оваквим критичким ставовима Горан Марковић би сигурно нарушио свој углед у очима Запада, можда и сопствену егзистенцију, али би зато показао да има нешто без чега интелектуалац заправо и не постоји – карактер.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Catena mundi, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.