Игор Ивановић: Немачко питање и европски рат

Фридрих Мерц (Фото: Маја Хитиј/Getty Images)

Из кога год угла да посматрате украјински сукоб, као и сва друга жаришта по свету, намеће се закључак да је са европског становишта кључно немачко питање. Зато што свака европска будућност, било унијатска било партикуларна, највише зависи од немачког избора. Немачки избор првенствено се мора пратити кроз уски простор слагања вектора потребе за сувереном политиком и вектора обавеза према атлантистичком хегемону. Дакле, између пустих жеља и реалних могућности, са констатацијом да се на многим путањама ова два вектора поклапају.

Посебно је уочљива њихова програмска подударност према источно-православним народима (Руси, Белоруси, Срби и сл.). Избегавајући непотребне еуфемизме, здружену англо-германску политику према овим народима можемо крстити као непријатељску. У тактичкој равни би понекад та политика била увијена у масивну амбалажу, на којој би биле исписане фразеолошке поруке сарадње и поштовања, но стратешки правац се увек пружао једино и само према окупационим и колонијалним намерама.

Након Другог светског рата и злочиначке улоге немачке државе у њему, код неких германских интелектуалаца и научника родила се потреба за формулисањем стратегије у којој би немачка будућност заувек била без црвеног нуклеарног дугмета. По сведочењу атомског физичара и нобеловца, Вернера Хајзенберга, у књизи која је код нас преведена под насловом Физика и метафизика, немачки канцелар Конрад Аденауер је био присталица идеје да његова држава отпочне производњу атомског оружја.

Хајзенберг пише: „А онда је Аденауер у једном јавном говору рекао да атомско оружје у суштини представља само побољшање и појачање артиљерије, да је, дакле, у односу на конвенционално наоружање у питању само разлика у степену. Такво излагање, учинило нам се, далеко је превазишло сваку подношљиву меру“.

Стара идеја

Након тога, група водећих научника (касније названа „Осамнаесторица из Гетингена“) срочила је заједнички документ и објавила га 16. априла 1957. године, у коме су подвукли два основна циља. Први се тицао упозорења о правој природи атомског оружја, а Хајзенберг пише да „немачко становништво мора бити потпуно обавештено о дејству атомског оружја; сваки покушај ублажавања или улепшавања морао се спречити“.

Други циљ је морао зауставити тежње немачке владе за поседовањем атомског оружја, где Хајзенберг каже „ми смо сасвим јасно морали рећи да поседовање атомског оружја не би за Савезну Републику значило појачање безбедности, него њено угрожавање“. У наставку текста, Хајзенберг још додаје: „Јер ужасавање због поступака наших земљака у годинама рата било је још сувише распрострањено да би допустило да се атомско оружје нађе у немачким рукама“.

Друго је питање да ли би атлантистички хегемон дозволио Немачкој да произведе нуклеарно оружје, али је очигледна била намера код немачких политичара – као што постоји и данас – да дођу у посед „оружја судњег дана“. Не би смели да имамо било каквих илузија по овом питању.

Упућени истраживачи говоре како је Немачка у деценијама након пораза у Другом светском рату развила тростепену стратегију која гласи: „1. европска Немачка, 2. немачка Европа, 3. немачка Евро-Азија“. Све до одласка Ангеле Меркел чинило се да се ова стратегија упорно и скоро неприметно реализује: Немачка је полако стављала европски континент под сопствену економску доминацију и отварала је стратешке енергетске руте према евроазијским степама.

Већ након што су испаљене прве гранате у Украјини, ова стратегија је постала примарна мета у сукобу. У комбинацији насилних, медијских и моралних притисака, Немачка се одрекла сопствене енергетске будућности и пристала на економску стагнацију. Тако је поништила елементе из треће тачке њене неформалне тростепене стратегије, а затим је изгубила и дејство друге тачке. Данас се у најбољем случају налази на првој тачки – што је политичка заоставштина канцелара Олафа Шолца.

Мерц себе види као новог великог вођу наоружане нације спремне за ратове

Међутим, иако је Шолцу са правом замерено много тога, стиче се утисак да је он док је невољно попуштао на плану немачког стратешког правца, разумео у исто време где би се требали простирати вектори немачке будућности. Друга је ствар што је био немоћан да се пружи према том хоризонту. У случају његовог наследника на месту немачког канцелара, Фридриха Мерца који је пристигао из редова „ЦДУ“, тешко да би се могла подвући иста тврдња.

Оно што је Шолц тешком муком покушавао да задржи, данас Мерц са одушевљењем поклања. Мерц у свом политичком карактеру манифестује одлучност „давоског“ ученика из клупа Клауса Шваба и неподношљиву склоност ка упрошћеном тумачењу најсложенијих светско-историјских процеса, наслеђену из управних одбора највећих финансијских корпорација.

Мерцова владајућа коалиција за ово кратко време колико је на челу државе, гори ратним пламеном, не показујући назнаке пацифистичког приступа који су после ратне катастрофе доследно заговарали Хајзенберг и његове колеге. Мерц себе види као новог великог вођу наоружане нације спремне за ратове. Одлучио је да почне из Украјине и његове одлуке везане за ово вруће ратиште неодољиво упућују на нову и снажнију ескалацију рата на европском континенту.

Циклична путања

Немачка власт на челу са канцеларом Мерцом искрено верује како би испорука ракета дугог домета „таурус“ Кијеву, постала тачка преокрета на којој би украјинска победа изникла из ратног пепела. Храбре себе и убеђују германску јавност да само Немачка (наравно уз САД) поседује магично и непобедиво оружје, попут митског мача краља Артура. Пре „тауруса“ су то били тенкови „леопард“, али прича са њима се није завршила баш најсрећније по немачку војну индустрију.

Ништа боље нису прошли ни амерички авиони „Ф-16“, односно нису донели преокрет на ратишту. Некако све подсећа на историјске догађаје из Другог светског рата када је Трећи Рајх грозничаву наду у промену ратног исхода полагао у ракетни програм „ФАУ-2“. „Таурус“ је сигурно веома озбиљна ракета, али су веома озбиљни и ризици по Немачку од њене испоруке украјинском политичком и војном врху.

Да ли ће „таурус“ постати кап која је прелила чашу руског стрпљења? Да ли би тада, најзад, услед претеране растегљивости пукле „црвене границе“ руске уздржаности? Многи у Немачкој су сигурни у потврдне одговоре и са правом су уплашени. Убеђени су да би наког употребе „тауруса“ руске ракете посетиле немачко тло.

Чак и да се ово не деси – што није реално – изражавају бојазан да „тауруси“ не би ништа значајно променили у смислу руског тријумфа. Само би се Немачка – снажно инволвирана у рат преко ових напредних ракета којима би само немачки официри могли да управљају – опет нашла на страни губитника у рату. А Берлин више не сме себи дозволити такав сценарио.

Немачка историја као да се увек вртела на затвореним елипсастим путањама, где би се на тачкама прелома немачка политика нагло мењала из мирнодопске у ратноосвајачку. Као да су успешни и просперитетни периоди у којима је до изражаја долазила генетска предодређеност германког народа за савршену организацију и тврди рад, били само историјски предаси у припреми за нове освајачке походе. А онда би се после болних пораза поглед немачког човека усмеравао само према сопственом дворишту, када би се сетио да га на полицама кућне библиотеке чекају романи Томаса Мана и Ремарка.

Можда је велики мислилац Фридрих Ниче подсвесно баш на овој цикличној путањи немачке историје, шетајући се једнога августовског дана 1881. године шумом покрај швајцарског језера Силваплана, породио покрај каменог блока у облику пирамиде мисао о „вечном враћању истог“?!

Мисао о органском карактеру цивилизација које се историјски врте у круг. Парадоксално је да је Трећи Рајх користио Ничеово дело као алиби за формулисање теорије о сопственој расној супремацији и оправдање за холокауст, а да је сам Ниче – иако етнички Немац – више ценио јеврејски народ од сопственог: „Увек сам сматрао да су Јевреји занимљивији од Немаца“. Ниче је наслутио да се рађају весници великих, крвавих ратова из његове Немачке.

У корист атлантизма

Актуелни немачки канцелар Мерц не крије да је захваћен борбеним пламеном, али док лупа у ратне бубњеве као да не жели да се сети елипсасте путање немачке трагичне историје. Он само види Бундесвер као будућу највећу армију у Европи, без обзира на цену коју би Немачка материјално и психолошки морала да плати.

Он планира повећање броја активних немачких војника на 200.000 и формирање резервног састава од такође 200.000 припадника, правдајући се преузетим обавезама у оквиру НАТО алијансе. Објашњава да би ова структура формално остала у оквиру Члана 3 „Споразума о коначном уређењу у вези са Немачком“ из 1990. године, у коме је предвиђен максимални број од 370.000 припадника немачких оружаних снага.

Међутим, многи отворено показују да би овај Мерцов план био покушај заобилажења уговорних ограничења око броја немачких војника, преко трансфера резервог корпуса према активном саставу војске. Онда би под лупу дошла правна обавеза Немачке произашла из међународних споразума.

Уколико канцелар Мерц оствари своје војне планове путем оваквог тумачења потписаних споразума, многи у свету би разумели овај потез као кршење међународних обавеза, што би додатно нарушило поверење у Немачку као партнера. Тада би многи у свету поново чули буњеве рата чији потмули тутањ стиже преко баварских планина и пруских равница и многи би се, широм планете сетили како је некада све почињало управо немачким кршењем или заобилажењем међународних споразума, и како се увек завршавало библијским трагедијама.

Мерц само види Бундесвер као будућу највећу армију у Европи, без обзира на цену коју би Немачка материјално и психолошки морала да плати

Када је сличне намере имао канцелар Конрад Аденауер, без обзира на историјску осетљивост према питању немачког наоружавања, на повесну сцену су крочила „Осамнаесторица из Гетингена“. Има ли Немачка данас такве људе?

Због свега претходног, немачко питање је кључно за европску безбедносну будућност. Ако Немачка крене путем новог милитаристичког циклуса, она себе види само као супер-освајача. Да ли остатак европских народа има жељу да им се придружи у новој крвавој авантури, као што су масовно подржали Адолфа Хитлера у његовом походу на сибирска пространства?

Да ли су заборавили како су њихови билошки и идеолошки преци  прошли у операцији „Барбароса“? Много је страхова око европске безбедносне политике са оваквим евро-бриселским лидерима, много је и отворених питања. У случају Немачке историја нас учи да је једно сигурно: ако страдају и због њих страдају други – биће сигурно у интересу атлантистичке агенде.