Игор Ивановић: Немачка, Европа и нови нацизам

Sean Gallup/Getty Images

Јасно је да у епохи Вилија Бранта не би била могућа ситуација у којој Шолцова Немачка намигује украјинским екстремистима који отворено величају нацистичке колаборационисте, док се Мерцова влада спрема да им развуче још шири осмех подршке

Да је Адолф Хитлер, уместо што је извршио самоубиство у берлинском бункеру, одлучио да побегне у Аргентину – као што појединци тврде – могао би са висоравни Патагонских Анда, загледан у модре таласасте воде планинског језера Нахуел Хуапи, у грозничавим мислима да наслути како се распада његов „хиљадугодишњи“ Трећи Рајх.

И да је након рата тај „пребегли и преживели“ Хитлер добио ћерку Урсулу са Евом Браун – како тврде британски истраживачи Данстан и Вилијамс, као и аргентински писац Басти – могао би као изоловани и скрајнути старац да се сећа како је некада био највећа узданица читавог западног света, а како је тада, док би му се мисли хаотично одбијале од потиљка, био принуђен да замени голи живот за доживотни изгон препун ћутања и ништавила.

А да се онда, та „мигранска и досељеничка“ ћерка Урслула названа из милоште „Уши“, када се касније са мајком преселила у највећи патагонски град Неукен, удала као аргентиска држављанка и добила децу – како такође тврде исти истраживачи – могла би док подиже Хитлерову и Евину унучад, да гледа како поново оживљава велики сан њеног оца о уједињеној Европи.

И на крају би се круг затворио, Ушина деца – рођени Аргентинци – могла би са океанских даљина да спознају како се на европском континенту рађа Четврти рајх, само што се овога пута не би звао „национал-социјализмом“, већ „либералном демократијом“. Вероватно би помислили, док слушају европског комесара на матерњем језику како говори о „уређеној европској башти и џунгли ван њених граница“, како њихов деда није живео узалуд, и како је његова идеја о расној и културној супремацији европског човека преживела све историјске оркане, и опет постала поклич уједињене Европе.

Ратне заставе

А како би тек били поносни на савремену Немачку, која поново маше ратним заставама и шаље тенкове „Леопард“ на фронт у Украјину, као некада њихов деда Адолф, да пуцају на Русе. Можда би на ствари гледали другим, „неевропским“ и „ненемачким“ очима, осећајући кроз историјски етар смрад трулих лешева из Стаљинградске и Курске битке, као и опори мирис гарежи и рушевина у Берлину – одакле је њихов деда Адолф, наводно, побегао пред саму капитулацију?

Вероватно би морали да помисле како се лично сам ђаво поиграо са судбином њиховог деде „фирера“, када су га Европљани и западњаци наоружали славом и гранатама да освоји те непрегледне руске степе – сличне овим њиховим родним у пространој Патагонији – и када су га касније ти исти презрели и одбацили, након што се заледио у руској зими.

Није протекло много повесних вода европским континентом да би се вратила немачка идеја о сродности европских нацизама

Да је Адолф Хитлер извршио самоубиство у берлинском бункеру те 1945. године – како каже званична историјска наука – да ли би тиме и идеја о данашњој Европској унији као Четвртом рајху била само обична уобразиља и заблуда, као што су, вероватно, погрешна и новија истраживања која тврде да је Адолф Хитлер преживео рат и одселио у Аргентину?

Нажалост, није тако. Не морате бити потенцијални крвни наследник некадашњег фирера Трећег Рајха и не морате веровати да је он преживео Други светски рат бекством у Јужну Америку, да бисте видели како данас у Европској унији директни потомци некадашњих следбеника Адолфа Хитлера оживљавају делове нацистичког погледа на свет.

За разлику од њихових биолошких и идеолошких предака – нациста, чија идеологија је била задојена слепом мржњом према Јеврејима и првославним Словенима (посебно Русима) због које су сурово побили неколико десетина милиона душа – данашњи европски врх је сву покретачку енергију усмерио у патолошку мржњу према руској држави и руском народу.

Ово је централни ток евро-унијатске политичке мисли, све остало су само њене политичке притоке и рукавци. И за овакву идеологију највећа подршка Европљанима стиже од њиховог отцепљеног и по многим другим политичким питањима несагласног острва, где је русофобија већ вековна традиција као племићки замкови, поподневни чај и крикет. Наравно, ради се о Великој Британији, која постаје све већа у мржњи, а све мања у територијама.

Није протекло много повесних вода европским континентом да би се вратила немачка идеја о сродности европских нацизама, бар када се ради о украјинском фронту. Тамо ратују збратимљени нацисти свих земаља и народа, на њиховим мишицама постоји већи број тетоважа кукастих крстова него што се регрутује украјинских добровољаца. Немачки политички врх увелико предњачи међу европским партнерима у количини оружја и муниције коју испоручује Украјини, као и по финансијским уплатама.

Као да овим потезима они грозничаво желе преко меса украјинских младића да се реванширају Русима за тешке историјске поразе. Намеће се логични закључак да немачка политичка елита оваквом праксом покушава да освети  и оправда нацисте, који нису успели у мисији војне и културне окупације руских степа. И као да опет Немачка покушава да регрутује интернационалну војску за Источни фронт, са словенским народима као ударном песницом.

Спремна подршка

Немачка Вилија Бранта би се јежила од нацистичких застава у Украјини којима машу њихови ововремени савезници из Азова, Кракена и Десног фронта. Бундестаг његове епохе не био имао никаквих дилема да је Степан Бандера одговоран за масовне злочине. Данас Шолцова Немачка намигује нацизму у Украјини, а Мерцова влада се већ спрема да развуче још шири осмех подршке.

Ипак су они, сви редом, биолошки унуци војника Вермахта, али и идеолошки синови немачког економисте Клауса Шваба: све их је на крилу мулти-културе љуљао Џорџ Сорош. Зато је лажна дилема да ли усвојена деца „давоских“ корпорација попут Аналене Бербок, Фридриха Мерца или Олафа Шолца, могу водити политику у немачком интересу ако је таква политика у супротности са интересима „давоске секте богаташа“.

Не могу. Да могу, никада не би дозволили да им политички савезници дигну у ваздух „Северни ток 2“ – највећи енергетски мотор у немачкој привреди; никада не би напунили државу мигрантима који им урушавају безбедност, традицију и обичајност; никада не би допустили пропадање немачких компанија и рецесију у привреди.

Али, зато све јаче узвикују борбене пароле и величају идеје рата и милитаризације, у нади да ће их ова инерција одвести што даље од понора пораза, у који су због исте праксе и због исте идеологије упали њихови преци. И на путањама те исте, безсадржајне и јалове инерције, немачка политичка елита предводи читав европски континент. Они еуфорично кличу у глас „Русија не сме да победи“, али нико не каже шта ће бити ако Русија, ипак, однесе ратну победу. Са сваким новим квадратним километром који освоји руска војска, само се повећава европска ратна граја: шта ли би тек радили када би Русија стварно бивала поражена?!

У исто време док држи моралне придике на Балкану, Немачка не одустаје ни за милиметар од колонијалних претензија на нашем полуострву, као и на читавом Глобалном југу. Док поново маршира нацистичким кораком и држи заставе са Бандериним ликом – оним истим симболима под којима је стрељала децу у Шумарицама и који су красили злогласни логор у Јасеновцу – Немачка спонзорише Резолуцију о Србима као геноцидном народу.

Чланица сада већ владајуће ЦДУ у Немачкој и прва дама Европе у панталонама, председница ЕК Урсула фон дер Лајен, осумњичена је за највећи корупционашки скандал у историји

Она оправдано критикује корупцију и стање у медијима у Србији, али на сопственом примеру немачка политичка елита ради сасвим супротно. Чланица сада већ владајуће ЦДУ у Немачкој и прва дама Европе у панталонама, председница ЕК Урсула фон дер Лајен, осумњичена је за највећи корупционашки скандал у историји!

И да све буде много мрачније него што се чини на први поглед, ради се о махинацијама приликом набавке вакцина, које су саме по себи веома спорне и често су доводиле до смртоносног исхода! У Немачким медијима постоји несхватљива цензура у вези украјинског рата, а странке које не подржавају бриселски наратив, попут Алтернативе за Немачку (водећа по последњим анкетама!) и странке Саре Вегенкнехт, не постоје у немачким медијима осим када се о њима говори најгоре.

Пољска рачуница

Историја се репризира са неким мутацијама, видимо да се поново балтичке и скандинавске земље посебно истичу у подршци украјинском режиму, са истом хистеријом и посвећеношћу као што су некада подржавале Трећи рајх. Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Каја Калас, која долази из Естоније – државе која је током рата имала највећи број концентрационих логора по броју становника!– такође је директни потомак нацисте.

Сама по себи ова чињеница, наравно, није њена кривица, али њена патолошка мржња према Русији је њен персонални жиг. Она свакодневно прети са бриселске говорнице лидерима који имају намеру да путују у Москву за Дан победе, док се у њеној матичној држави, као и у суседној Летонији и Литванији, подижу обележја нацистима и руше споменици ослободиоцима од нацизма. Слично говоре и показују и остали балтички лидери, па се стиче снажан утисак како се већ нуде за нови Источни фронт против руског народа.

Пољска има своју сепаратну рачуницу кроз „Иницијативу три мора“ која често подрива европско јединство и напада парцијалне интересе других држава; Пољска снажно подржава украјинску интеграцију у ЕУ по хитном поступку, мимо сваке политичке логике, као и науштрб европског економског благостања. И пољска реторика стиже уз све јачу ратну грмљавину, само није до краја јасно да ли би се полетни марш пољске армије према Истичном фронту већ завршио у Западној Украјини, где би трајно остали да предахну: или би их слепа мржња према Русима, ипак, одвела у историјски лавиринт без повратка.

Пољска не види Западни Балкан као приоритет док председава Европском унијом, посебно његову интеграцију у ову заједницу. У исто време, из исте бриселске кухиње долазе све учесталија уверавања у скорију интеграцију држава западног Балкана у „велику уређену породицу европских народа“. Логично је, дакле, помислити да ЕУ недостаје младо месо за „руски млин“ на будућем ратишту.

Када се сатре биолошки потенцијал украјинског света – а на несрећу украјинског народа догађаји се великом брзином одвијају у том правцу – европској елити ће требати ново месо за Источни фронт, где ће се поново ратовати против Руса. А то месо, по плановима „давоске“ и бриселске елите, треба да дају мањи народи и „ниже цивилизације“ са европског континента. У истом рату на Источном фронту, „већи народи“ би дали мозак: они ће снабдети фронт муницијом, технологијом, логистиком, специјалцима и понеким високим официрима.

Уз неке нужне историјске мутације, репризирало би се повесно искуство из Другог светског рата. Овога пута са надом бриселске елите у велику победу западог света, за разлику од ондашњег поразног исхода на Источном фронту. У тим историјским околностима, када је Србија имала колаборациону владу Милана Недића, није дала ниједног јединог војника Вермахту за Источни фронт!

И по томе је била изузетак од свих осталих европских народа, који су се утркивали да докажу лојалност Хитлеру! Чак је Димитрије Љотић, који је идеолошки био много ближи са окупатором него Недић, одбио да пошаље своје људе да ратују против Руса (иако се тада формално ратовало против „Совјета“)! Поводом све учесталије реторике која долази из Брисела о „убрзаној интеграцији у ЕУ“, политичке елите свих држава на чекању, а посебно српско руководство, морали би да се присете оне наше народне пословице: „Не зову ћурана на свадбу да се весели…“