Игор Ивановић: Лежерна мржња Срђана Драгојевића

Искрено реченo – колико год да ове речи унапред поништавају сами смисао текста – нисам био до краја сигуран да би Срђану Драгојевићу требало одговорити на неке тврдње изречене у његовом недавном гостовању на једном подкасту. Драгојевић је поменуте исказе саопштио у  лежерном тону, без много грча, у емисији која је замишљена више као опуштено ћаскање у београдском духу, него као тешки разговор о важним и озбиљним темама.

Драгојевићеве речи лагано клизе као летња киша по београдским улицама, његов нагласак је  мекан као сладолед који се топи на врелом сунцу Аде Циганлије, и његове идеје се спретно увијају као прсти тапкароша које су некада „ваљали кове“ испред биоскопа, док су ови још постојали у Београду.

Мислим да Драгојевић није дубински злонамеран и сигуран сам да није јефтино патетичан. Али, када се из његовог интервјуа подигне измаглица и када то исто летње сунце обасја суштину, на сцени ће се јасно уочити духовна подлога из које су рођене његове идеје. Оне су чедо „авнојевског“ духа. Додуше, изречене су лежерно, опуштено, са пуно меандара и рукаваца током приповедања, и без програмско-пропагандних поклича.

Меки Авној

Ипак, дубинско скенирање авнојевских корена у плодовима Драгојевићевих мисли није довољан разлог за њихово премеравање на тасу јавности. Постоји нешто још значајније осим авнојевске душе у једном уметничком телу. Уосталом, зашто би било ко у јавности покушао да оспори Срђана Драгојевића који је као режисер потписао један од најбољих српских филмова „Лепа села лепо горе“? Или који је режирао авангардни урбани филм „Ми нисмо анђели“, као и култно улично дело „Ране“?

Уз све наречено треба додати и да је Драгојевић уметник са полихисторским набојем који плива и кроз воде поезије и прозе. Он у својим наступима – посебно када говори о популарној култури – није манихејски искључив и има доста самоироније, као и дистанце према многим њему блиским епохама и феноменима.

Али, проблем неких Драгојевићевих ставова је у томе што су они дубоко увредљиви према најмање једној половини српског народа (или „грађана Србије“ у духу сорошевског новоговора), као и што су ти ставови постали колективни микрофон за бриселско-авнојевску секту. Зато аргументација која следи ни на који начин није усмерена у правцу преиспитивања самог уметника Срђана Драгојевића, већ искључиво неких његових аргумената, и то само оних који су постали збирна идентификација једног квази-урбаног серкла.

Чак ни све претходно наведено није суштински довољан разлог за исписивање ових редова: мотивација долази из моралних разлога, јер управо са моралних позиција наступа и сам Драгојевић. Током овога подкаста, као уосталом и током читаве каријере, Драгојевић покушава да на ствари гледа са виших етичких кота. Такав поглед је увек двосмеран у јавном животу: кад год некога коментаришете са моралних позиција, аутоматски и сами постајете објекат нечије опсервације кроз тај исти етички двоглед.

Драгојевићев светоназор је несумњиво поглед из угла „меког Авноја“, нека врста лакше и безазленије вибрације у јавности. Можда би уз његов авнојевски поглед на свет најбоље стајала одредница из енглеског језика light (лајт). Међутим, чак ни разговор изречен у „рок-ен-рол“ ритму, ни носталгична сећања на некадашњи култ „Академије“, ни растресити сјај из „златних осамдесетих“, па ни ретроспектива на генерацију која је прошла свој креативни и животни зенит и полако посрће – а све ово изречено у лаганом и опуштеном ритму – опет није успело да сакрије мржњу која избија из Драгојевићевог бића.

Као и сваки авнојевски Југословен који се постепено преображава у сродног авнојевског Србина, тако и Драгојевић дубински мрзи православну и равногорску Србију. За разлику од других лукавијих и опрезнијих истомишљеника, он није у стању да прикрије или анестезира ову мржњу.

Напротив, Драгојевић ову мржњу пројектује на политичке ставове према догађањима која су колоквијално названа на овим просторима „ратови из деведесетих“, мржњу која се у крајњој тачки претвара у омразу према српским националним интересима. Тако само потврђује преображај авнојевске гусенице која се злокобно мења у бриселског лептира.

Непознавање историје

Ипак, постоји једна суштинска разлика између аргументације Драгојевићевих истомишљеника кад су у питању српско-црквене (и равногорске) теме и ставова самог Драгојевића изречених у јавности. Када сам раније полемисао, између осталих, са обојицом Марковића и обојицом Матића, са Ивањијем, Кораксићем и Балетићем, или писао о историјској улози Коче Поповића и Моше Пијаде, видео сам компетенцију и трагове историјског знања код свих аутора „са супротне стране“ који су обрађивали ове теме.

Често се радило само о оценама неких периода живота код одређених личности, или о појединим историјским догађајима који су по мом мишљењу били криво интерпретирани (никако о ниподаштавању целокупних институција, покрета или личности). Једино сам код Срђана Драгојевића наишао на свеобухватну негацију, али и на свеобухватно незнање.

Потпуно сам сигуран на основу свега што је Драгојевић изрекао у јавности о четницима („Равногорском покрету“, односно „Југословенској војсци у отаџбини“ – ЈВуО) да он ништа не зна о овом покрету и да није одмакао у свом погледу од некадашњег дечкића натопљеног школским образовањем из идеолошке авнојевске радионице. Историчари и истраживачи су написали бар неколико стотина озбиљних књига из равногорске историје, и ова литература је доступна свакоме скоро већ четири деценије.

Мирне душе могу да кажем следеће: да је Срђан Драгојевић као несумњиво интелигентан и образован човек детаљно прочитао бар једну од ових књига, више не би у јавности причао елементарне неистине и не би износио ниске увреде на рачун четника и њихових поклоника. Овако, самом себи интелектуално „ради о глави“ износећи поједине тврдње на нивоу приземнијих комесара из времена Брозове власти.

На тај начин Драгојевић се самоелиминише из било какве озбиљне дискусије, јер је себе поставио – уз грубо поједностављење – у раван тумача стрипова о Мирку и Славку који би да изнесе неку озбиљну историјску оцену. Ипак, треба му одговорити. Бар због увреда које непрекидно износи.

Драгојевић често декларативно заступа толеранцију и право на различитост. Међутим, он ове појмове прихвата само у ЛГБТ смислу, односно у оном смислу који је креиран у идеолошким радионицама Џорџа Сороша. Нема нимало толеранције према „поповима и четницима“, чак ни према српској борби у „ратовима деведесетих“ на бившем југословенском простору.

Не виде се код њега нагони интелектуалне знатижеље или бар академске уздржаности, не назиру се трагови философске упитности, посебно се не уочава интересовање према философији историје која све на крају подвуче. Он заступа „мекан“ авнојевски поглед на свет заробљен у ратној естетици Вељка Булајића и партизанском наративу Добрице Ћосића.

Међутим, стиче се утисак да овај „лаки“ поглед на историју, који би се колоквијално могао идентификовати као „лајт-Авној“, временом прераста у тежи и савременији облик уметничког израза који би се, такође колоквијално, могао означити „НАТО-арт“. На овој векторској разлици клизи читава дискусија из поменутог подкаста у којој Драгојевић непотребно и ниско вређа већинску православно-четничку Србију. Занимљиво је такође да се и ова димензија уклапа у координатни систем Џорџа Сороша.

Комунистичке лажи

Први сусрет са четницима – ако одбацимо све оне школске лекције или видео записе којима је била вакцинисана Драгојевићева генерација током одрастања – Срђан Драгојевић је имао средином осамдесетих година прошлога века у београдској кафани „Мањеж“ (вероватно да је тада био апсолвент режије или млади дипломац). Како сам каже у разговору са водитељем подкаста, радило се о прослави „Српске нове године“ због које Драгојевић није могао да уђе у омиљену кафану, јер је сала била закупљена. И он је споља, кроз замагљени прозор од паре и зимског мраза, видео унутра „сподобе“ које су га неодољиво подсетиле на приказе четника из филмова Вељка Булајића.

Ко зна шта је стварно тада видео млади Срђан Драгојевић кроз замагљено стакло, можда је својим унутрашњим периферним видом унутра уместо пијаних и веселих гостију „Мањежа“ угледао колоне равногораца које машу заставама са мртвачким главама из филма „Битка на Неретви“ или брадате четнике како кољу домаћина из драме „Последњи чин“.

Никада током живота Срђан Драгојевић није успео да побегне од ове наивне и искривљене дечије представе о „масним и брадатим“ четницима, као што никада није успео да превазиће квази-левичарску предрасуду о православљу и српском свештенству. Он је чак престао да прати и тим за који ватрено навија јер је „Партизан постао стециште четника“, а негацију неких државних одлука око „РЕМ-а“ карактерише као „глупи православни разлог“.

Можда је некоме очекивано то што Срђан Драгојевић нимало не познаје теологију а још мање православни мистицизам, али је забрињавајуће колико не познаје неке основне историјске чињенице. Посебно оне о којима јавно суди са позиција неприкосновеног арбитра.

Када је говорио о атмосфери из серијала „Сенке над Балканом“ замерио је Драгану Бјелогрлићу да је на романтичан начин приказао историјски период тридесетих година прошлога века, када се, по Драгојевићу, догађала највећа експлоатација. Тешко је разумно објаснити шта је песник овим желео да каже ако се узму у обзир историјске чињенице.

У том периоду у Србији је огромна већина становника живела у селима и тамо није било никакве експлоатације, принудних откупа или отимња пољопривредног земљишта; тек доласком комуниста на власт почиње свирепа и нехумана отимачина имовине српских домаћина. Напротив, по свим релевантним показатељима тадашња Краљевина Југославија је била међу стабилнијим државама у Европи, посебно по стопи развоја, друштвеној солидарности и гарантовању националних и имовинских права. И то баш у време када је у Немачкој постојала највећа инфлација у историји, и када је Адолф Хитлер на прогонима освајао власт.

Представу о неправедној монархији је донела брутална комунистичка пропаганда са повратком партизанске војске у Србију 1944. године. Њихов бесмислени наратив о стању у Краљевини Југославији најбоље је осликао афоризам Бране Црнчевића: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и узели нам све!“

Природно је и донекле разумљиво да Драгојевић као филмски режисер изводи закључке помоћу визуелизације, али се притом ослања на комунистичку естетику за коју је непобитно утврђено да се базирала на вулгарним фалсификатима и примитивним лажима.

Нити су четници већински носили браде као што је приказивано у авнојевској естетици, нити су били масни и прљави. Драгојевић би као академски грађанин морао да зна да је Равногорски покрет настао од школованих краљевих официра који су у Балканским ратовима и у Великом рату учествовали као академци у Кумановској и Брегалничкој бици, као и у биткама на Церу и Колубари, у прелазу преко Албаније, у освајању Кајмакчалана и у пробоју Солунског фронта. Тамо бивали рањавани и одликовани: и Палошевић, и Рачић, и Кесеровић, и Трифуновић, и Драгиша Васић, као и Дража Михаиловић…

Ове чињенице су данас познате свакоме, чак и онима који немају шире образовање или општу културу. Међутим, постоји сумња да Драгојевић своју аргументацију црпи из чисто емотивног разлога због његовог крутог комунистичког порекла. Посебно би било забрињавајуће ако се Драгојевић у својим тврдњама емотивно наслања само на авнојевски вектор у коренима његовог породичног стабла, односно ако му је због тога замагљена историјска визура. Како другачије објаснити његове погледе на „ратове из деведесетих“ и српско питање, него авнојевским предрасудама?

Погрешно скретање

На једном месту у подкасту Драгојевић вређа читаво некадашње руководство Републике Српске називајући их моронима и кретенима. На страну што слушаоцу постаје јасно како је комплетну филмску екипу током снимања филма „Лепа села лепо горе“ то исто руководство лепо угостило у околини Вишеграда, као и да им је помогло да сниме овај вредни филм.

Набрајајући ко је све био присутан и називајући их погрдним именима, Драгојевић изговара у увредљивом контексту и име универзитетског професора Николе Кољевића. Немогуће је у било ком контексту рећи за професора Кољевића да је био глуп, морон или слично, ако иоле држите до себе (на несрећу, ни водитељ подкаста не реагује на ову срамоту).

Драгојевић тврди да „никада нисмо осудили злочине“, али не говори ко смо то ми

Професор Кољевић је био један од најобразованојих људи у бившој Југославији, у свету познати шекспиролог и књижевни теоретичар, аутор великог броја стручних књига. Могао је да живи на основу своје стручности било где у свету након избијања рата у Босни, али је вољно одабрао да остане уз свој народ и дели његову судбину. Чак ни највећи српски непријатељи, као и најзагриженији „другосрбијанци“, никада нису оспоравали или вређали културу, памет и карактер професора Кољевића.

Драгојевић тврди да „никада нисмо осудили злочине“, али не говори ко смо то ми. Да ли се ради о православним Србима од којих се он дистанцира или се ради о авнојевским Југословенима којима он емотивно припада. Збиља, била би сјајна прилика да неко од партизанско-комунистичких потомака ко је прихватио сорошевско-бриселски дискурс најзад осуди злочине у „Ужичкој републици“, у Тарином Лугу код Колашина и на свим осталим „пасјим“ гробљима, у „лијевим скретањима“, у херцеговачком Љубомиру, Требињу, Билећи…

Или да осуди партизански геноцид широм Србије над цивилима у данима ослобођења 1944. године и након тога, да осуди непотребну кланицу српске младежи на Сремском фронту, а можда и да проговори о хрватским монструозним злочинима над српским живљем, рецимо, у Јасеновцу, Јастребарском, Јадовну, или о крашким јамама пуним српских лешева.

Ако Драгојевић мисли на злочине из деведесетих година прошлога века онда је опет у криву. Ако узмемо Сребреницу као најпознатију идентификацију за ове догађаје из угла српске кривице, онда можемо рећи да је тешко наћи Србина који није осудио овај злочин. Разлика је само у политичкој класификацији овог заумног чина, али никако у његовом карактеру.

Са друге стране, у истом рату и на истом простору постоје и слична злодела почињена од стране Бошњака према српском народу, које симболички означавамо као „злочин у Кравицама и Братунцу“. Срђан Драгојевић се некритички ставља само на једну страну када поставља метафоричко питање у стилу да ли је наша нова генерација одрасла у пеленама праним у веш-машинама краденим са босанског ратишта. На несрећу, исто питање се може поставити скоро свуда на бившем југословенском простору: рецимо, да ли је дечија гардероба новијих хрватских генерација прана у крајишким и книнским веш-машинама. Ултимативно пребацивање кривице у „ратовима из деведесетих“ само на српску страну није ништа друго него даља надградња „синдрома српске кривице“ (М. Ломпар), створеног да буде идеолошки темељ авнојевског погледа на свет.

Сазнајемо и да Драгојевић завршава нови роман, откривајући део драматуршког заплета. Ради се о бизарној причи о виршлама направљеним од меса косовских Албанаца које једе читава Србија

На крају, сазнајемо и да Срђан Драгојевић завршава нови роман, откривајући део драматуршког заплета. Ради се о бизарној причи о виршлама направљеним од меса косовских Албанаца које једе читава Србија. Шта рећи: очигледно је да је мржња према српско-ћириличном постала уметничка идеја водиља ствараоца Драгојевића.

Овом истом низбрдном и неславном путањом литералног и моралног посрнућа кренула је својевремено даровита књижевница Биљана Србљановић. Заслепљена сличним бесом, након тога више није успела да напише ништа квалитетно. И што би се сазнање о личном креативном застоју повећавало, за толико би расла мржња према сопственом народу.

Срђан Драгојевић сигурно није изузетак као једини авнојевски Југословен (Србин) који је остао заробљен у школским клупама нестале епохе. Његов светоназор је чест пример метаморфозе комунистичких потомака у Сорошеву идеолошку децу. Он као да и даље стоји по зими испред истог замагљеног излога београдске кафане „Мањеж“, посматрајући њену унутрашњост кроз авнојевске наочаре. Али сваки пут кад Драгојевић изнесе нову увреду на рачун српског народа, увреду насталу на плодовима мржње, сетимо се да је подарио српској кинематографији бар један велики филм. Није мало.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Velike priče