Игор Ивановић: Ко о чему, Јавни сервис о Титу
Wikimedia commons/Стеван Крагујевић
Последња одлука управе Јавног сервиса да по ко зна који пут емитују промотивни серијски програм о Јосипу Брозу – безмало после скоро пола века од његове смрти – недвосмислено показује да је за ову памет „друг Тито“ најзначајнија личност која је ходала овим просторима. Рецимо, на Јавном сервису, ни Свети Сава ни Света Петка, ни Стефан Немања ни Душан Силни, ни Тесла ни Пупин, ни Његош ни Вук, нису добили ни приближно простора као творац авнојевских тековина, Јосип Броз.
Проблем је само у томе што би Јавни сервис по програмском садржају требао да буде „Јавни сервис грађана Србије“, он је, због овакве авнојевске оријентације, више антисрпска него српска телевизија. Можда је основни разлог у чињеници да је „наш“ Јавни сервис под директним утицајем британских новинских агенција које га снабдевају информацијама – а које збирно можемо означити као „Би-Би-Си наратив“ – и којима је очување култа личности Јосипа Броза један од медијских приоритета.
Уопште посматрано, изградња „Куће цвећа“ на дедињској падини, отетој од најугледнијег српског домаћина свих времена Милоша Савчића, јасан је симбол српске окупације у духу Ситон-Вотсонове доктрине. Ово учење препоручује нужност западно-католичке супремације на овим просторима над источно-српском културом, самим тим и хрватско лидерство.
Због тога је „наш“ – а у ствари британски Јавни сервис – у обавези да периодично помаже својим програмским садржајем очувању оронулог култа Хрвата Јосипа Броза. Посебно када попусти брана истине о историјској улози овог загорског машинбравара и када смрад устајалог муља из његове биографије запљусне српску јавност. Тада почиње бесомучно репризирање партизанских филмова на Јавном сервису или емитовање документарних емисија о пресудним биткама друга Тита. Тако је и у случају актуелног серијала „Тито – између истока и запада“.
Брозова недела
Програм о Јосипу Брозу који се емитује у последње две деценије на Јавном сервису није онако пропагандно вулгаран као некада када је „друг Тито“ проглашаван почасним чланом Академије, једним од највећих социјалистичких мислилаца у историји уз Маркса и Лењина, најчитанијим писцем у библиотекама, најмудријим војним стратегом или највећим државником у модерној историји.
Данас се некадашњи највећи син наших народа и народности приказује у знатно умеренијем и интелигентнијем облику, али са истим циљем симболичке идентификације српске окупације. Данас нам „наш“ Јавни сервис преко честих серијала о Брозу поручује како ипак – и поред свих злочина и неправди према српском народу – „треба разумети друга Тита, јер је његова политика била једина могућа“.
Поручују нам: „није многе ствари знао друг Тито“, „лагали су га“, „није могао да запуши сваку рупу“ и слично; јер да је друг Стари открио шта му раде иза леђа – летело би свачије перје на све стране! Зато ипак треба очувати дедињски маузолеј аустроуграског поднаредника Јосипа Броза као најмонументалнији секуларни храм у Србији. Ипак је он део наше прошлости, хтели ми то или не хтели…. Мизерно, чак и од Јавног сервиса…
Ако је већ Јавни сервис после доласка на чело тандема Бујошевић-Стефановић постао легло сорошевског интернационализма чији је идеолошки исказ – југотитоизам а уметнички израз – НАТОарт, било би крајње време да сниме један поштени историјски серијал о невиним левичарским жртвама које је денунцирао или побио управо партијски друг и ратни саборац ових жртава, Јосип Броз, прво кодно назван „Валтер“, а онда „Тито“.
Ако већ не желе да сниме серијал о побијеним невиним Србима у Ужичкој републици (рецимо, писац и новинар Живојин Павловић „Ждребе“ или сликар и вајар Михаило Миловановић), о цивилним жртвама „пасјих гробаља“ и „лијевих скретања“, о масовним стрељањима грађанске класе по Србији по ослобођењу (рецимо, универзитетски професор и сликар Бранко Поповић, песник и есејиста Светислав Стефановић, професор и писац Григорије Божовић), о партизанској егзекуцији пар стотина свештенослужитеља и архијереја Српске православне цркве са митрополиотом Јоаникијем Липовцем на челу, о војнички бесмисленој кланици Сремског фронта или о невиним мученицима Голог отока, било би за Јавни сервис бар минимално поштено да сниме серијал о Брозовим жртвама са њихове, односно са „леве“ стране.
Како би само то био дугачак серијски програм! Рецимо, многи које је Јосип Броз потказао и тако послао у смрт или на тешку робију по сибирским гулазима или по логорима Гестапоа: др Сима Марковић, Милан Горкић, Петко Милетић, Мустафа Голубић, Чеда Поповић, Филип Филиповић, Ђуро Цвијић, Коста Новаковић, Владимир Ћопић, Јован Малишић, Радомир Вујовић и други, укључујући чак и његове две бивше супруге, Пелагију Белоусову и Луцију Бауер.
Данас се Броз приказује у знатно умеренијем и интелигентнијем облику, али са истим циљем симболичке идентификације српске окупације
Можда би Јавни сервис могао да сними серијал о многим левичарима које је ликвидирао управо комуниста Јосип Броз. Серијал о „шпанским борцима“, о предратним комунистима или о партизанским борцима: сви који су били жртве „друга Тита“. Рецимо, Ратко Павловић „Ћићко“, Чеда Крушевац, Благоје Паровић, Рифат Бурџевић, Аугуст Цесарец, Божидар Аџија, Огњен Прица, Отокар Кершовани, Раде Кончар, Марко Орешковић, Иво Лола Рибар, Јосип Краш, Жикица Јовановић „Шпанац“, Петар Драпшин, др Младен Стојановић, Никола Демоња, Иван Милутиновић и многи други…
А после рата, врло вероватно Арса Јовановић, Бата Увалић, Крцун Пенезић, Радош Јовановић „Сеља“ и други. Постоји значајни опус историјске литературе на ову тематику, али не постоји воља управе Јавног сервиса. Зашто би ризиковали – можда не би постојала сагласност британских колонизатора да се чињеничном истином заљуљају темељи Брозовог култа?
Суд „Би-Би-Си-ја“
Вероватно да би последња догађања око филма „Ђенерал“ била прави показатељ британског утицаја на очување наслеђеног наратива из авнојевске Југославије. У коментару британске медијске куће „Би-Би-Си“ за српско тржиште могли смо из пера Слободана Маричића да прочитамо како „за тезу о сарадњи усташа и партизана нема довољно извора“, иако аутор признаје да су постојали контакти током рата између власти НДХ и партизанских команданата (ова комуникација се помиње у филмској радњи на основу историјске документације).
Такође смо могли да прочитамо како генерал Михаиловић није морално рехабилитован, већ је суд само одлучивао о томе да ли је Михаиловић имао фер и праведно суђење. Пре било каквог одговора на аргументе који су изнети у британском медију за српско говорно подручје, треба поставити етичко питање: има ли данас „Би-Би-Си“ икакво право да коментарише морално-историјски аспект у филму Ђенерал?
Обзиром на то да је у овом филму приказан историјски догађај када за време рата баш „Би-Би-Си“ емитује беспризорну медијску лаж, тенденциозно приписујући четничке подвиге против немачке команде Титовим партизанима. Управо се у Србији тога доба одомаћила изрека „Лажеш као Би-Би-Си“, а ништа другачије није ни данас, када се баш преко ове моћне медијске куће прикривају многа непочинства – како пише у многим Епстиновим документима. Зашто би се веровало некоме ко стоји иза гомиле очигледних и злонамерних фалсификата?
Аргумент како нема довољно извора о сарадњи између усташа и комуниста током рата, која је приказана у филму, лако је побити конкретним историјским доказима. Ако занемаримо велики број „четничких“ докумената који говоре о овој сарадњи, довољно је да узмемо у обзир извештај британског генерала Армстронга који он шаље Савезничкој команди у Каиро, и који потврђује ову сарадњу.
Пошто филм „Ђенерал“ обухвата период друге половине 1943. године када је генерал Армстронг боравио у ратном штабу генерала Михаиловића, онда су у филмској верзији Армстронгове писане речи из извештаја пребачене у живу конверзацију где их изговара глумац Стеван Мрђеновић, који тумачи лик овог британског високог официра.
Постоји бар пет немачких докумената који потврђују ратну сарадњу између усташа и партизана
Такође постоји бар пет немачких докумената који потврђују ратну сарадњу између усташа и партизана, у једном чак пише како се усташе и партизани „раме уз раме“ боре против Дангићевих и Рачићевих четника у Источној Босни. Ако је аутор коментара на порталу „Би-Би-Си“ био неинформисан око свих историјских догађаја, могао је да непристрасно позове у помоћ здраву логику.
Као таквом, сигурно су му познати „Мартовски преговори“ које су се током марта, априла и маја 1943. године водили у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Загребу између високе партизанске делегације (Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас) и војног врха Вермахта (генерал Хорстенау и генерал Диполд). Ако је партизански врх сарађивао са централним злом – немачким нацистима, онда је логично да је бар у истом периоду сарађивао и са њиховим слугама – хрватским усташама.
Крвави траг
Тек би за други аргумент како је генерал Михаиловић рехабилитован само по питању спорног садржаја судског процеса – а никако и морално – могли рећи да је скандалозан. Прво, чак и да је смисао нашег закона о рехабилитацији интониран у духу који произилази из тврдње новинара медијске куће „Би-Би-Си“, опет бисмо могли закључити како је тврдња британског аутора у сукобу са здравом логиком и без основног познавања правних норми.
Ако је некоме суђено пристрасно и идеолошки, без елементарних права на поштену одбрану и праведну пресуду, онда логично произилази да су аргументи у оптужници фалсификовани и неистинити. Самим тим пада у воду било који „доказ“ из оптужнице, што узрокује невиност оптуженог: одавде логично произилази и његова морална рехабилитација.
Међутим, садржај нашег Закона о рехабилитацији је много ригорознији и прецизнији. Закон дословце каже да је немогућа нечија рехабилитација ако је та особа починила ратне злочине, без обзира да ли је имала или није имала поштено и праведно суђење. Дакле, да су постојали ратни злочини генерала Михаиловића – не би био рехабилитован.
Пуних осам година је Виши суд у Београду покушавао да „пришије“ Дражи било какав злочин, али није успео јер злочина није било. Као што није било ни колаборације. Зато је ђенерал Михаиловић морално рехабилитован, а не због процедуралних аљкавости или због формалних пропуста. Да је, рецимо, тај исти Виши суд из Београда потрошио толико енергије и времена на истраживање и доказивање усташког геноцида над српском нејачи – данас бисмо имали много више сазнања о овој великој националној трагедији.
Могао је исти суд да се током тих осам година позабави и комунистичким злочинима над српским цивилима – опет бисмо више знали и о овом погрому. Проблем је у томе што би их код сваког покушаја ископавања сакривене историје крвави траг увек водио према становнику „Куће цвећа“. Шта би им после тога рекао британски амбасадор? Шта би после тога снимао Јавни сервис? Боље је овако, нека остане и даље окупација…
