Игор Ивановић: Идеологија грађанизма

Негде средином осамдесетих година прошлога века („када је од нас било нешто од човека“ – како је певао велики Бора Ђорђевић) у јавни дискурс ондашње државе се преко интелектуалних кругова уселио појам „грађанин“. Ова одреница – много више култулорошка него урбанистичка – настала је као логична и неопходна потреба да се направи јасна ограда од колективног духа југо-титоизма.

Тада је реч „грађанин“ означавала утемељену особу индивидуалистичког светоназора, која је својим понашањем и мишљењем била спремна да заузме тврд и изграђен став, као штит од „меког“ комунизма насталог на култу „највећег сина наших народа и народности“.

Још са првим и стидљивим употребама одренице „грађанин“ мора се признати да је њен ехо у нашим ушима некако звонио оним узвишеним Ничеовим одбијањем да се његова лична воља подреди вољи стада! Било је нечег мистичног и узвишеног у изговарању ове одреднице, коју је све чешће тих година употребљавала београдска академска елита.

Када бисмо чули по књижевним вечерима и све учесталијим славама по Србији како реч „грађанин“ одзвања у ритму валцера по београдским салонима, нашу подсвест би неприметно населиле силуете Милоша Црњанског, Боре Пекића или Дејана Медаковића, окружене прашњавим књигама у личним библиотекама.
Повратак на почетак

Сигурно је да се преко употребе речи „грађанин“, изокола али упорно и утемељено, затворио круг повратка на почетак: епоха када смо поново почели да се обраћамо једни другима преко некада строго забрањених именица „госпођа“ и „господин“.

Након свега, за тренутак је заличило да смо преко једнократне употребе грађанина у историјску депонију послали некада обавезујуће појмове „другарица и другова“ који су симболисали понос комунистичког језика (иако чак ни у овој ствари нису успели да буду оригинални, термин „друг“ су украли од Љотићеваца, јер су се пре комуниста припадници „Збора“ тако међусобно ословљавали).

Супротно свакој логици, одредница „грађанин“ се показала жилавијом од свих очекивања која су јој предвиђала само уско-садржајно бирократско значење, и, преживљавајући изазове свих ратних и окупационих времена која су нам следила, преобразила се у демократског лептира који је одлетео на сами врх капитола светско-историјске моћи.

Данас је одредници „грађанин“ додељена мисионарска улога, учитани осећај личне идентификације у припадности флуидном и апстрактном сталежу, преко кога се влада и преко кога се окупира. Данас је одредница „грађанин“ постала идеологија, неодвојива од идеологије „либералне демократије“, као што је некада одредница „друг радник“ била неодвојива од Марксове дефиниције „диктатуре пролетаријата“.

Данас, у земљама Трећег света, када свечано постајете „грађанин“ и док церемонијално полажете заклетву, ви сте већ добровољно купили карту за вагон који иде само у једном смеру: ви сте прихватили духовну окупацију и вазални статус. Тако сте најзад постали „грађанин“!

Збиља, да ли данас у јавном дискурсу постоји израбљенија и чешће изговорена именица од речи „грађанин“ – а да у исто време не поседује никакав садржај?! Вероватно да конкуренцију у безсадржајности може имати једино и само у одредници „демократија“!

Шта данас значи бити „грађанин“? Буквално ништа! Једино што, можда, некоме лепо звучи. Шта је супротно од одреднице „грађанин“? Шта је њена негација, постоји ли њена „другост“? Објективно, не постоји. Нема је.

Изгубио се и онај узвишени осећај пркоса вољи стада, у данашљој епохи бити „грађанин“ исто је што и бити медиокритет у окупираној гомили потрошача. Нема ни оног мистичног мириса старинских књига и антикварног намештаја из некадашњих грађанских салона. Нема ничега, остао је само сладуњави задах брендираних парфема из шопинг-молова…
Испражњен садржај

Историјски посматрано, под термином „грађанин“ подразумевао се становник града, у епохи када је сеоско становништво било већинско. Насупрот томе становнику града, налазио се на супротном полу животног простора становник села, односно сељак. Град је временом развио специфичну грађанску културу која је структурално била неодвојива од уметности и институција културе. Уз ову културу је увек ишло лепо васпитање и господско понашање.

Напуштањем широких руралних подручја и масовним пресељењем у градове, као и циљним обесмишљавањем сеоске културе, грађанин је изгубио другост. Садржај ове речи постао је испражњен. Данас су сви грађани, јер нико више није сељак. Ако се успешно бави пољопривредом – он је или фармер или земљопоседник.

Развојем средње класе и њеним доминантним позиционирањем унутар свих западно-либералних заједница, поравнале су се и социјалне разлике у градским подручјима, чије најудаљеније коте су некада насељавали лумпен пролетаријат и градска буржоазија.

Данас је све једнообразно и поравнато: исти градови и њихов исти одсјај у прљавим рекама, иста предграђа и иста насеља, исти излози са истим брендовима, иста архитектура никла и стакла, исти аутомобили и исти путеви, исти тржни центри и исти маркети, исти ресторани и иста музика у њима, исти „грађани“ који се крећу као зомбији испод мрачних сенки истих солитера, исти грч на свачијим лицима и исти кристали у свачијој сузи.

Данас „грађанин“ живи последњи стадијум Марксовог пророчанства: он је постао чедо „корпорацијског комунизма“, јер су корпорације свима наметнуле исти укус. Бити „грађанин“ – како то гордо звучи!

Ипак, унутар униформисане грађанске армије постоји једна софистицирана и цинична разлика, као демаркациона линија нових вредносних квалификација: невидљива али призната граница између вишег стања по коме сте „урбан“ и нижег стања свих „неурбаних“ биографија.

Овај нарцизам малих разлика, овај сертификат из градске популације које је настало као потврда нечијег бивстовања у култури Холивуда и рокенрола, ово сведочанство о нечијем животу проведеном у центру града коме због тога ова биографска чињеница постаје и професионално занимање, ово стање повишене градске температуре и психолошке метрополизације, ово признање настало без подвига или врлина, све ово није нимало битно као вредносни исказ, колико је битно да вам по сваку цену признају статус „урбаности“.

Уколико је одредница „грађанин“ кроз прошлост била испуњена садржајем и историјском мисијом, уколико је оправдала поверење постојања – управо утолико је одреница бити „урбан“ бесмислена и безсадржајна. Грађанска класа је некада носила заставу културе и развоја, грађанска класа је оставила траг у философији историје док убрана гомила само статира у простору и времену.

Данас бити „грађанин“ значи не бити ништа конкретно и ништа утемељено, значи поништити скоро сваки контакт са традицијом и скоро сваку везу са прецима. Бити „грађанин“ суштински значи бити јединка одвојена од националне или верске припадности: самостални атом у хаотичном лутању микрокосмосом.

Данашње грађанско друштво у заједницама либералних демократија нема међусобне чврсте кохезионе копче, нема емотивних веза међу људима насталим на осећају заједничке припадности и нема снажних коефицијената заједничких судбина. Данашње грађанско друштво чини скуп атомизираних појединаца који не ступају у чвршће међусобне интеракције и који државу не доживљавају као земљу предака, већ као касу за плаћање пореза.

Данашњи „грађани“ не деле никакву националну патњу ни са ким, не солидаришу се са погромима насталим због традиционалних идентификација које су биле блиске њиховим прецима, не помажу никоме кога не доживљавају као приватно блиског. Њихови бунтови су у основи локалног карактера, по правилу увек у служби поправке „сервиса грађана“, и увек – буквално увек – у служби неке „обојене револуције“.

Саможивост и изолованост су неизоставне ставке у конституцији данашњег грађанског друштва. Оно добровољно живи у дигиталном затвору, подигнутом између вечне садашњости и илузије бесмртности. Ово друштво је у основи безидентититско: нема националну припадност, нема религијску припадност, нема локал-патриотску припадност, нема спортско-навијачку припадност, нема обичајно-традиционалну припадност, нема полну припадност, нема еснафску припадност.

Зато је данашња идеологија грађанизма у основи идеологија деконструкције управо целокупног спектра вредности на којима се некада градила грађанска класа. А култура данашњег грађанског друштва је култура поништавања (суспензије, „канселовања“) уметничких дела на којима је расла некадашња грађанска класа.

Поништавање или потискивање значајних епоха у историји, чак и прекрајање неких повесних чињеница; дописивање или цензурисање књижевних и философских дела или њихова банализација путем нових тумачења, само су неке од одлика владајуће идеологије грађанизма.

Агресивним и хистеричним приступом, као и некритичким поверењем само у сопствену памет која декларацијом поништава све што је некада вредело, ова савремена грађанска класа полако излази из оквира „корпорацијског комунизма“ и клизи према културном „пол-потизму“: од нас све почиње и пре нас није вредело ништа!
Мрачни амбис

Данашњи „грађанин“ изнад свега тежи да буде савремен, информисан и урбано-центричан. Мора да буде у фокусу догађаја, мора да буде просторно признат, мора да је актуелан. Вероватно да је најважнија тежња данашњег грађанског друштва поравнатост са савременошћу.

Пошто данашње поимање „савремености“ искључује претходну мудрост и знање због фаворизовања информације, остаће данашњим поколењима потиснуто дело енглеског философа Бертрана Расела О модерном духу. Овај грађански мислилац је као одређујући чинилац савремености препознао њену темељну провинцијалност!

Односно, тврдио је да је савременост провинцијална, паланачка као таква, сама по себи, а не као просторна одредница. Сасвим супротно од оца-оснивача домаће идеологија грађанизма – Радомира Константиновића, код кога је паланка дефинисана као територијална домовина провинцијалног духа.

Вероватно да тумачење овог парадокса можемо потражити у титоистичкој идеологији из које се конвертовао овај некадашњи партијски комесар. Уопште, код нас су најгласнији поборници идеологије грађанизма управо бивши полазници Кумровачке школе младих комунистичких кадрова који су само променили идеолошку матрицу.

Некада су се клели да неће скренути „са Титовог пута“, а данас да неће скренути „са европског пута“; некада се се клели у „братство и јединство наших народа и народности“, а данас се заклињу у „уређену европку породицу“; некада су се клели у „социјалистичко самоуправљање“, а данас се заклињу у „слободно тржиште“.

Оваквом агресивном праксом и овим хистеричним медијским простором, где се уздиже појам „грађанин“ на митски престо и где се њему приписују историјски атрибути, на корак смо од формирања новог лажног мита – попут некадашњег мита о „највећем сину наших народа и народности“ – мита о „грађанину“.

И увек изнова, кад год нам се кроз идеологију понуди нови лажни мит, треба у јавној свести сузбити исконску конституцију у српском народу – Косовски мит. Пошто је „Косовски завет“ основни идентитетски камен нашег националног бића, његовом деконструкцијом треба да отпочне затамњење српске националне идентификације.

Онда, тај новорођени мрачни амбис треба попунити безличном идеологијом грађанизма, која ће уместо „Царства небеског“ свима понудити „хлеб земаљски“. Јер како другачије бити окупиран, него преко статуса „грађанина“?! Како другачије да вам сломе дух констутуисан у култури етноса, него атомизацијом на ситне јединке без међусобне кохезије?! Коначно: како другачије да вам доделе вазални стаус него преко статуса „грађанина“ – тих савремених робова корпорација?!

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.