Игор Ивановић: Хана Арент и српско становиште

Хана Арент је записала како је добро научила једну лекцију у животу. Ради се о томе да када неко атакује на вас због ваше националне припадности – казује искуство ове велике философске ауторке – морате се штитити управо као припадник те нације. У њеном случају правило гласи: ако вас неко нападне као Јевреја – морате се бранити управо као Јевреј! Не као демократа, не као космополита, не као хуманиста, не као било шта друго: једино и само као Јевреј.

Ово правило се односи и на ситуацију када вас тај неко напада заобилазно, уз навођење другачијих – неетничких – аргумената; односи се и на оне случајеве када вас напада неко ко је формално ваш сународник, а суштински аутошовиниста. Било би упутно да се присетимо колико смо само пута на сопственој кожи морали да применимо ово мудро правило рођено на искуству „од крви и меса“; ако посматрамо, рецимо, раздобље од неколико последњих деценија.

У овом периоду, само овлаш да набрајамо, ко нас је све и због чега нападао. После тога, мало да застанемо и закочимо, па онда да отпутујемо на житна поља и таласасте брежуљке, на којима се одвија ужарени и крвави светски сукоб: Украјина. Ко је кога тамо напао, и да ли је напад почињен само због националне припадности оног другог?!

Ако бисмо стали уз наратив Колективног запада, онда бисмо прогласили Русију агресором, који је напао суверену државу у њеним међународно признатим границама. Због тога је, образлажу западни лидери, било неопходно да се уведу санкције према Руској Федерацији. И збиља, строго формално посматрано и када се поглед усмери само у правцу догађања почетка сукоба, Руска Федерација јесте напала суверену државу.

Правовремени удар

Али, постоји друга – на први поглед – неосветљена страна медаље, која нас враћа неколико година уназад, пре самог ратног сукоба. Прво, извршен је класичан пуч у Украјини, који је потекао са трга Мајдан у Кијеву, и узроковао физички прогон руско-језичког становништва у неким областима у држави (већ је познато да је овај преврат извршен уз бруталну асистенцију западних обавештајних агенција).

Друго, споразуми из Минска којима би престали крвави етно-грађански сукоби у Украјини, тенденциозно и злонамерно су заједно опструирали украјинско руководство и представници Колективног запада (бивша канцеларка Немачке Меркел и бивши председник Француске Оланд, као потписници Минских докумената, јавно су признали намеру да се овим споразумима „куповало“ време док се Украјина не наоружа).

Треће, све до уласка руских трупа у Украјину, односно до почетка Специјалне војне операције (СВО), како је називају у Кремљу, Украјина је, уз западну сагласност, перманентно бомбардовала и гранатирала руске цивиле у Донбасу. Четврто, Украјина је почела и са изменама њеног међународног статуса, насталог на агенди војне неутралности и поштовања свих права руско-језичког становништва.

Из свега реченог, може се констатовати да Русија збиља јесте напала суверену државу, али тек пошто је украјинско руководство једнострано поништило читав низ веома осетљивих договора и преузетних уговорних обавеза. Ова нагла тектонска померања била су у потпуном сагласју са западном доктрином (читајте: НАТО стратегијом), да на самим границама Русије западне државе инсталирају америчко нуклеарно оружје.

Дакле, и слепом је видљиво да би тиме Русија и њен народ, били у смртној опасности. И како су се Руси бранили? Због осетљивости читаве геополитичке ситуације, Руси су кренули у контра-напад тек када им је „нож дошао под грло“. Али, ипак су први задали ударац! Без озира што је руководство Колективног запада логично слутило да руском стрпљењу једном мора доћи крај, руска интервенција их је изненадила.

Тако је председник Путин остао веран сопственом искуству, стеченом у младости на улицама Санкт Петербурга, које можемо сабрати у реченицу: „Ако је сукоб неизбежан – онда удари први“. Како је време пролазило током сукоба у Украјини, тако је идеја „совјетије“ у руском друштву тонула у блато историје. Сукоб је затекао Русију са подељеним струјама утицаја унутар веома сложене, слојевите и крхке заједнице: руски национални итереси према интересима националних мањина, верска хетерогеност, либерално-западни грађанисти против патриотских снага, евро-центричне силе против евроазијске доктрине…

„Пријатељи“ и „непријатељи“

Русији је теже било да се ослободи тешког комплекса инфериорности према Колективном западу, него да ратује на терену. Тек када је руско друштво схватило да могу и да морају сопствену егзистенцију развијати без Запада као узора, као и да ће их на Колективном западу мрзети шта год да раде, Русија је повратила веру у себе.

Да парафразирамо Карла Шмита: тек када се у Русији повукли јасне координате између појмова „пријатељ“ и „непријатељ“ – и када су склонили све између што замагљује ову разделницу – постали су спремни да изнесу терет победе и одговорности за будући мултиполарни свет.

Дакле, Руси су поштовали мудрост искуства Хане Арент: када вас на Колективном западу нападају само зато што сте Руси – онда се искључиво браните као Руси! Због тога су задобили планетарно поштовање, стабилизовали сопствено унутрашње друштво и привреду, и потврдили стаус светске силе.

Санкције које су уследиле одмах после почетка СВО и које су се касније мултипликовале, временом су постале контра-продуктивне по западну политику и економију. Тако је Колективни запад изгубио психолошку представу као своје најмоћније оружје, преостала му је само употреба војног арсенала. А на овом пољу тешко да ће смети да се упусте у директан сукоб са Москвом.

Ако је за увођење санкција Русији постојао бар формални разлог, шта је узроковало санкције Белорусији?! Ова уређена и праведна држава није никога напала, није ушла у сукоб између Русије и Украјине, није постала трајна одскочна даска за руске копнене упаде на украјинску територију.

С друге стране, била је жртва западног покушаја да им путем „обојене револуције“ изврше пуч у држави. Белорусија се држала достојанствено и уздржано у оној мери у којој је морала да чува сопствени понос. Она није издала Русију, а није ни нанела зло Украјини. Све време сукоба, а и деценијама пре тога, заступала је стриктно поштовање међународног права и спроводила је мирољубиву спољну политику.

Ипак, против ње су државе Колективног запада и многи њихови сателити увели санкције! На овом неславном списку налази се и Србија, а на нашу срамоту ваља се присетити да је нашу државу за време НАТО агресије посетио једино белоруски председник Лукашенко!

Суштински разлог за увођење западних санкција према Белорусији лежи у разлогу да ова није желела да окрене леђа Русији, односно да је остала доследна сопственој вери и сопственој „крви“. И ове санкције су постале депласиране као и у случају Русије, јер су се обе државе окренуле трећим тржиштима, чак су их санкције подстакле да овладају производњом многих производа које су пре тога некритички увозиле. Како су се Белорусија и Белоруси бранили? Једино и само као Белоруси, зато из свега излазе са неупоредиво већим угледом пред светом.

Срби и Запад

Јасно је да је у белоруском случају на сцени лицемерје космичких размера од стране Колективног запада, које прераста у неподношљиву неправду. Али, да ли има још сличних случајева, можда и драстичнијих, или је посреди само изузетак? Има, на нашу несрећу, ради се управо о нама. Нас је Колективни запад зверски напао, окупирао нам део територије и уводио нам санкције!

Белорусију није смео ни да помисли да нападне војно, а нас је засипао бомбама. А санкције које нам је Запад увео, исписале су нашу државу чак и из Уједињених нација, што је случај без преседана у новијој историји. Избачени смо из свега што постоји: дипломатски односи, банкарски промет, робна размена, трговина и туризам, културна сарадња, спортске манифестације…

Након редефинисања нашег државног статуса и повретка у међународне инситуције, тортура Колективног запада према српском народу и држави се наставала, само на перфиднији начин. Није више било НАТО бомби и санкција, али су дошли нови западни „плодови гнева“: сецесија Космета; сваковрсни напади на Републику Српску; резолуција о геноциду у Сребреници; петооктобарска окупација банкарског, привредног и медијског сектора; Бриселски и Охридски споразуми; одвајање Црне Горе путем фалсификованог референдума; ултимативна промоција хомосексуализма и идеологије „воукизма“…

Овај низ би могли да продужимо, али и ово што је побројано довољно је да се подвуче суштинска природа наших и западних односа. Здравој памети ће трајно остати нејасно шта ми тражимо на западној политичкој хемисфери, какве то приступне преговоре и због чега водимо са ЕУ, која се то поглавља упињемо да затворимо у Бриселу: коначно, зашто један традиционално слободарски народ попут нас данас показује толику вољу да буде покорен од стране западних непријатеља?!

Ако је у питању тактика у складу са којом се морамо „правити мртви“ док не прође опасност, опет се поставља кључно питање, као и у свим претходним случајевима: помоћу ког идентитета се ми бранимо? Ваљда је коначно свима јасно да нас нападају једино и само зато што смо Срби, односно нападнути смо „као Срби“ (да позовемо у помоћ мудрост Хане Арент са почетка текста). Да ли се, ми онда бранимо, управо „као Срби“ – као што ова јеврејска ауторка закључује као неопходност?

Промашене тактике

На почетку деведесетих, у војним и медијским ратовима који су се у овом периоду водили против нас, бранили смо се као Југословени. Да ствари буду још црње, бранили смо се као југо-титоисти. Наша руководства су до последње секунде бранила идеју „ширег“ југословенства, а касније по диктату ситуације, залагала су се за „уже“ југословенство.

Партија која је убедљиво најдуже на власти у држави – Социјалистичка партија Србије – и даље се заузима за очување Титовог култа у друштву. На несрећу, залажу се за овај психолошко-идолатријски континуитет и поред многих очигледних историјских доказа да је југо-титоизам био изразито анти-српска идеологија. И дан-данас, када су се многе воде у Србији разбистриле, код нас постоје дебели муљевити талози јуословенства и титоизма.

Затим смо се бранили као „демократе“, односно као припадници глобалне мисионарске нације. У нашем друштву је, после „демократске револуције“, завладала скоројевићка опчињеност универзализмом и глобализмом. Заправо, на неки начин, у Србији је неформално одржана „девета седница“ Савеза комуниста Србије (СКС), где су друштвено кормило преузели поражени кадрови са Осме седнице СКС; овога пута свеобухватно преумљени на идеологију либералног вестернизма.

За њих Слободан Милошевић није био Југословен, већ мрачни српски националиста. Да случајно у Србији, после пада идеолошки веома хетерогеног и флуидног Милошевићевог режима, не би завладало сопствено уверење да овде живи народ који себе сматра Србима, приступило се некритичком величању идеологије „демократије“, у којој не постоје нације и народи већ само „грађани“.

Потпуно супротно од мишљења једног од данас водећих мислилаца – Џона Миршајмера – који закључује цитирајући конзервативног философа Жосефа де Местра: „Током свог живота сусретао сам се са Французима, Италијанима, Русима и другима; захваљујући Монтескјеу, штавише, знам да неко може бити и Персијанац. Када је, пак, у питању човек, изјављујем да га никад у животу нисам упознао; уколико постоји, није ми познат“.

У каснијој фази, бранили смо се као „Европљани“: чак и када су из Брисела одапињане отровне стреле према Србији, ми смо се заклињали у „европске вредности“. Наивно смо веровали, да испред себе имамо снажан штит, докле год смо“Европљани“. После свега, постаје јасно да је глорификација „европејства“, изледа, постојала скоро само у Бриселу из лукративних побуда, и у Србији из малограђанских слабости.

Очигледно је да смо се нашли у шизофреној ситуацији: док су скоро све данашње европске политике потпуно сагласне да постану амерички вазали, наша политика се труди да буде европски вазал, да би се тако препоручила за америчко вазалство.

После свега, логично је да смо почели са одбраном у име „региона“, односно „југоисточног Балкана“. Звучи савременије од термина „ужа Југославија“, али у бити подржава ову идеју; увођењем одреднице „југоисточни“ затамњује се психолошка представа о појму „Балканац“, коју наше политичке и медијске елите доживљавају као негативну конотацију. Када се временом потроши значај овог несадржајног појма, шта је следеће? Како ћемо се онда бранити: као „младо-регионалци“ или као „Бриселци у покушају“?!

Мишљења смо да је наступило доба када се морамо бранити једино и само као Срби, јер смо нападнути искључиво као Срби, да парафразирамо Хану Арент; односно да ствари поставимо са „српског становишта“, како је захтевао Милош Црњански. А са овог становишта не сме бити Бриселског споразума, Охридских анекса, приступних преговора и поглавља према ЕУ, бриселских закона у Народној Скупштини, Куће цвећа у Београду, идеологије вокизма и хомосексуалности… Једном речју: или ћемо се ослободити од окупације, или ћемо – ако тренутно немамо снаге да се ослободимо – скупити храброст бар да је прогласимо.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Carsten Koall/Getty Images