Игор Ивановић: ЕУ је добила председницу какву заслужује

Ако би неко, наизглед оштроуман, чудећи се закључио како је поновни избор Урсуле фон дер Лајен на место преседника Европске комисије, благо речено, спорна одлука због низа очигледних чињеница који овој немачкој дами никако не иду у прилог,онда би тај оштроумник извео неколико битних логичких закључака.

Уз помоћ здравог разума, закључио би да је Урсула некомпетентна да буде на европском врху у ова тешка ратна времена; да игнорише мишљења колега и да је осиона према њима; да је вулгарно вазална према Сједињеним Америчким Државама (САД) и да је оптерећена радикалном русофобијом; да је имала пуно промашаја и афера док је била министар одбране Немачке, као и да је под истрагом због велике корупционашке афере због набавке вакцина против короне; да је потомак нацистичких функционера и да подржава нацистички курс украјинског руководства у актуелном рату, и тако даље…

И све ово би било неупитно тачно, а могло би да се дода још доста сличног. Али, постоји једна кључна нелогичност у закључку нашег оштроумног посматрача, која га трајно дисквалификује из важећег наратива времена у коме живимо. А дух тога „постмодерног“ и „неолибералног“ времена у коме обитава наше збуњено поколење, носи кроз свој банални и отровни задах, сасвим супротну поруку: због свега што је наш оштроумни посматрач закључио, Урсула фон дер Лајен је изузетан кандидат!

Она је – сликовито речено – вишеструки олимпијски победник у политичкој арени, нека врста политичког Јусеина Болта, који лако претрчава сваког ко јој се нашао на стази. Зато, наш оштромни посматрач мора да разуме да више не важи она логика коју је учио у школи и за коју је веровао да је здраворазумска. Напротив, важе инверзна логичка правила, нека врста анти-логике, као што је најбоље формулисао Илија Чворовић: „Све је супротно од оног што изгледа да јесте“.

Спортским речником, и уз помоћ мало хумора, могли би да кажемо да је данас владајућа логика слична правилима на Олимпијским играма које би заједно организовали „Кавачки“ и „Шкаљарски“ клан: дисквалификован би био онај такмичар за кога је лабараторијски доказано да није био допингован. Зато је „наша“ Урсула велики европски шампион који све побеђује. О којим „победама“ се ради?

Нацистичке везе

Прво, Урсула фон дер Лајен је ћерка Ернста Алберхта, који је у историју ушао као особа која је потписала ослобађајућу пресуду за Ериха Густава Шарфетера. Шарфетер је био нациста и серијски убица, који је осуђен на доживотну затворску казну за 18 убистава почињених у концентрационим логорима на окупираној територији СССР-а. Данас је Урсула на челу Европске комисије, а први председник овог тела био је њен сународник Валтер Халштајн, који се сматра једним од „очева оснивача“ Европске Уније (ЕУ).

Не везује ово двоје политичара само немачко порекло, већ и нацистичко предање. Халштајн је кекада био први поручник окупаторског Вермахта у Француској, а временом је унапређен у нацистичког идеолошког комесара, односно официра за едукацију нацистичке идеологије расне супериорности.

Нажалост,није реч о усамљеним изузецима у којима се види чврста веза између нацизма и данашње ЕУ, већ се чешће ради о правилу: нациста Волтер Функ (осуђен на Нирнбершком процесу) је творац економског концепта на коме се касније градила архитектура ЕУ. И сам Роберт Шуман, који је творац европске политичке „библије“ назване по њему Шуманова декларација и који је оснивач претече ЕУ – „Европске заједнице за угаљ и челик“, био је нацистички колаборациониста из редова француског народа.

Де Голови сарадници су тражили његово уклањање из јавности, јер су га сматрали „вишијевским производом“ и припадником „квислиншке“ идеологије, производом неславне ере окупиране Француске. Данас, на таласу ових мрачних историјских предања, Урсула фон дер Лајен снажно узвикује некадашње нацистички поклич „Слава Украјини“, максимално пружајући подршку режиму председника Зеленског.

Овај режим  се ослања на неколико нацистчких формација попут „Кракена“, „Десног сектора“, „Азова“ или „Ајдара“, чија је  иконографија у потпуности подударна са некадашњим нацистичким симболима. Госпођа Лајен не прави снажан отклон од ове праксе, већ је, у европско име, свеобухватно подржава, као што је сагласна са масовном праксом уклањања споменика победницима против нацизма у Другом светском рату, која се спроводи широм Украјине, Литваније, Летоније и Естоније.

Европска комисија на челу са Урсулом фон дер Лајен подржава недавно подизање спомен-обележја у естонском граду Јихвију, које је посвећено „СС“ официрима Судену и Уријади из „20. естонске гренадирске дивизије“, а за које постоје докази да су побили велики број логораша у концентрационом логору „Клоога“. Анегдота каже да је маршал Жуков изјавио једном приликом, како им Запад никада неће опростити што су га ослободили од нацизма. Деловање немачке политичарке Урсуле фон дер Лајен, на жалост, потврђује дубоки смисао ове истине.

Корупционашке афере

Друга ствар, Урсула фон дер Лајен је тренутно под истрагом због највеће корупционашке афере у историји ЕУ, која обухвата износ од око 20 милијарди евра. Афера је у западној јавности названа „Фајзергејт“, јер је реч о преговорима Урсуле и извршног директора корпорације „Фајзер“ Алберта Бурлеа, о набавци вакцина у ЕУ на врхунцу пандемије корона вируса.

Истрагу су првобитно отвориле белгијске власти, након подношења кривичне пријаве од стране Фредерика Балдана, а преузели су је европски тужиоци. Откривено је да су Урсула и директор Фајзера размењивали поруке којима су нелегално договарали реализацију споразума, а након што је Европска комисија одбила да открије садржај порука, поднета је паралелна тужба против Европске комисије.

У исто време, велики број појединаца, организација и институција унутар западног света, поднео је кривичне пријаве против корпорације „Фајзер“ због сумњи да управо ове њихове вакцине изазивају велики број смртних случајева, због накнадних компликација код корисника.

Пре него што се преселила послом у Брисел, Урсула је крајем 2013. године сасвим изненада именована за министарку одбране у Немачкој. Током њеног мандата, ово министраство су потресли многи скандали око набавке војне опреме, која се набављала на врло сличан и сумњив начин као вакцине у „бриселској ери“ Лајенове, како тврди анкетни одбор Бундестага.

Такође, за време њеног министровања откривена је „Афера саветник“, када је министрака Урсула допустила државном секретару из њеног Министраства одбране – Катрин Зудер, да обезбеђује својим бившим колегама из корпорације „Мекинси“ уносне саветничке уговоре, у износима од 2.000 евра по једном дану!

На страну то што је касније утврђено да ови прескупи савети нису имали никаквог ефекта, односно да се били безвредни за немачке војне послове. Не треба никако да чуди органска повезаност код Урсуле фон дер Лајен између њених симпатијама према нацизму и корупцијских радњи.

Веза је природна, јер се и нацистичка пракса перманетно одвијала кроз бескрупулозну пљачку и крађу, на сваком парчету територије свих покорених народа, како њихове личне имовине тако и њиховог државног блага. Пљачкали су сви: чувари и управници концентрационих логора, војници Вермахта на фронту, војне управе у окупираним подручјима, „СС“ официри и војници; посебно је пљачкао сам врх нациста, који су отимали највредније уметнине широм света. И сви су, мање-више, отимали са лешева које су побили.

Урсулина русофобија

Треће, Урсула фон дер Лајен је један од најватренијих лобиста ширења „НАТО-алијансе“ на исток, односно према границама Руске Федерације. Ова политика је директно узроковала смрт великог броја људи током рата у Украјини, са тенденцијом даљег увећања жртава. Према тврдњи Стевана Гајића, научног сарадника из „Института за европске студије“, Урсула би поред корупције морала пре свега да одговара „због подстицања ратних злочина, од којих је најважнији злочин против мира“.

Лајенова је и агресивни присталица „натоизације Украјине“, без обзира на чињеницу да би овакав потез вероватно довео свет на ивицу нуклераног сукоба. Стиче се упечатљиви утисак, код Лајенове је русофобија толико снажна, да је она због тога спремна да „стари контитент“ уведе у многе непотребне ризике, само да би задовољила сопствени нагон да нанесе штету Русији.

Једноставно, председница Европске комисије на политику гледа из угла мржње према Русима, користећи је као основни политички оријентир. Због тога никада није осудила прогоне и погроме који се у Украјини спроводе према Украјинској православној цркви, која је под јурисдикцијом Руске православне цркве. Напротив, чак је и подржавала ова недела.

Осим тога, Урсула фон дер Лајен је била некомпетантан министар одбране, што закључујемо на основу формираног става немачке јавности о овом питању. За Немце је било велико изненађење њено постављање на ову важну функцију, а поготову аванзовање на чело Европске комисије, после лошег управљања Министарством одбране. Урсулин мандат на челу „бриселске бирократије“, такође прати сенка некомпетенције, односно снажан утисак да се налази на овој позицији највише због доследне заштите америчких интереса, а не због сопствених способности и врлина.

Она упадљиво избегава јавне дебате, не суочава се са политичким противницима или неистомишљеницима. Многи јој замерају да много мање штити интересе држава ЕУ од америчких, зато се више понаша као вазал Вашингтона, него као лидер суверене Европе. Њена политика је буквално у свему подударна са америчком спољном политиком, а понекад је чак и радикалнија од америчке, у маниру доказивања да је „већи католик од Папе“.

На почетку сукоба на тлу Украјине, Урсула је славодобитно изјављивала да ће европске санкције разорити руску привреду и финансијски систем, да ће Русија постати изоловано оствро без много пријатеља у свету, као и да ће украјинска војска уз западну помоћ стратешки поразити руске снаге. Њена предвиђања су се успоставила као апсолутни фијаско, њени потези су доживели бродолом у пракси.

Русија је данас четврта економија света, којој се предвиђа раст од око четири одсто (док се Немачка као водећа европска економија бори са рецесијом!), и која је због санкција овладала масовном производњом производа, које је накада увозила због сопствене лењости да их ствара.

Русија је после Самита БРИКС-а у Казању доказала да је уместо ње, изолацију претрпео Колективни запад, односно да Русију подржава већа и боља страна човечанства. На самом ратишту у Украјини, више нико нема дилему да Русија не може бити губитник, само остаје да видимо у којој мери ће бити победник. Тако се само наставио дугачки, непрегледни низ некомпетенција председнице Европске комисије.

Експонент „дубоке државе“

Свакоме ко имало познаје односе у свету, кристално је јасно да је Урсула фон дер Лајен заступник „дубоке глобалистичке државе“, односно западне „секте богаташа“. Све набројане њене „победе“ остварене су једино и само за интересе ове окрутне и себичне секте.

Остаће до краја нејасно како је могуће да је ова немачка дама уопште дошла на чело „бриселске бирократије“, упркос чињеници да доследно и беспоговорно извршава све налоге „секте богаташа“. Али, када се погледају разолуције које се доносе у Европском парламенту – где би теоретски требало да седи нека европска политичка елита – онда постаје јасно да је Урсула реалан производ европске политичке сцене.

Односно, Европа је добила председницу какву и заслужује. Јер, ова европска политичка елита великим делом потврђује вазални менталитет и потпуну сагласност са стањем протектората у односу према хегемону са супротне стране Атлантика, над којим у целости паразитира „секта богаташа“. Такмиче се једино у количини мржње према свему што је руско и православно.

На крају, остаје нејасно у чије име је Урсула фон дер Лајен посетила Србију у време самита „БРИКС“-а у Казању: у име украјинскиих нациста из редова војних формација које је подржала, у име „секте богаташа“ којој служи, у име евро-парламентараца који су носиоци русофобије или у име корпорација попут „Фајзера“ које траже нове жртве по свету?! Једно је сигурно, у Србију није дошла у име оне Европе чији су симболи били Јохан Волфанг Гете, Томас Ман или Шарл де Гол.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Getty/Johannes Simon